Изборни Хладни рат у Црној Гори, или како би „онај“ Мило срушио „овог“ Мила

Није извесно, као претходних година, да ли ће Мило отворити шампањац. Он је фаворит, али четврт века власти је истовремено предност и хендикеп. У коалиционим играма, заправо, он игра сам против свих осталих. И, ко ће га знати, има ли мангупе у својим редовима?

Пише: Александар Апостоловски

Ако су Руси добили Милета, хоће ли Американци остати и без Мила? Владајући четврт века, као последњи европски господар из доба комунизма, Мило Ђукановић је мењао идеологије и стајлинг, издао је пријатеље, кумове и Његоша. И када се чинило да је учинио све што се мора учинити да ђетићи добију свог маршала који ће доживотно владати земљом Брда и Приморја, дошао је у ону ситуацију са којом се суочавају сви политички мађионичари када се сусретну са силама које ће, уместо њега, из шешира извући зеца или црвени картон.

Ако је доскора веровао да између трона и небеса не треба да се лети „Монтенегро ерлајнсом“, већ да је довољно направити двокорак, сада је двометраш свестан теорије уклетог релативитета балканске политике.

Мило савршено добро зна да ту теорију није смислио Ајнштајн, већ велике силе које управљају кретањем сателита у црној рупи нашег универзума. Када ујутру, пред гласање, буде везивао кравату, можда први пут током двадесетпетогодишње апсолутне власти, господар неће бити сигуран да ли заправо око врата ставља свилени гајтан.

Тада ће се насмејати, јер ће само он и ми знати да би онај Мило, срушио овога Мила! Шта се у међувремену догодило, да овај Мило толико презире онога Мила?

После референдума у Републици Српској, још један талентовани двометраш, али различитог музичког сензибилитета јер уместо Цеце радије слуша Милета Китића и пева Митра Мирића, доживео је сличну катарзу. Миле Додик, постављен за шефа Републике Српске као амерички дарлинг и дах свежег ветра на Балкану, како му је нежно тепала Мадлен Олбрајт, постао је руски штих. Ако је референдум у Републици Српској био прва велика руска победа на Балкану, после претварања Берлинског зида у шут, избори у Црној Гори су друга рунда битке између каубоја и баћушки.

Некадашњи Слобин питомац који је заједно са Момиром и Светом матурирао на Жутој греди, постављен из Београда на место премијера као најмлађи премијер у Европи – имао је 29 година – побегао је са Слобиног крила, напустио српско племе, престао да одлази у Амфилохијеву мрачну шуму, признао је Косово, учинивши да се Срби, оставши без једног ока у глави, осећају као Киклоп којем је њихов ђетић Брут забио нож у срце. Заборавивши на руски капитал због којег је Врачар постао црногорски Калињинград и везавши своју судбину за Америку и улазак Црне Горе у НАТО, Мило је заправо везао своју кравату за Шесту флоту.

Тиме је, као сваки Црногорац, уместо да отвара, купио сва бриселска поглавља. У централи ЕУ су свесни да морепловац Мило плови на добром курсу, те се толеришу снајперске и бомбашке игре на приморју. Од лучког Бара до древног Котора, који готово свакодневно међу собом размењују лешеве као сунцобране!

Бриљантни технолог владања, шармантан и бескрупулозан, успоставио је тврђаву и двор, знајући да управља земљом у којој лично познаје готово сваког бирача, те је, спроводећи изборни инжењеринг, лако управљао племенима, фамилијама и судбинама кроз четири државе и две идеологије. Пресвукавши више костима од било кога у окружењу, савршен у свакој од улога, као комуниста па антикомуниста, као антиевропејац па еврофанатик, као слобиста и антислобиста, као Амфилохијев па Дедеићев православац, као антинатовац па натовац, мислим да само Мило зна да би му било сигурније у казину где су крупијеи Аца Лукас и Џеј него на недељним изборима.

Руси, после преузимања Додика из америчког клуба остављених душа, подржавају већи део опозиције у Црној Гори не због страха да ће Милов експедициони корпус пореметити равнотежу снага у свету или да ће студенти из Никшића окупирати све директорске канцеларије у Москви. Добро, можда глисери из Бара угрозе Црноморску флоту. Путину би Милов пораз значио нешто друго. Била би то још једна симболичка победа у постмодернистичком хладном рату који се одвија ван територија Америке и Русије. У земљи генетских русофила чији господар хрли у НАТО и држи све полуге власти, то ће бити више него забавно, више него неописиво.

Ако се окрене ка Западу и погледа Милета, ако се окрене на другу страну и види Николу Груевског, све саме америчке љубави које су отишле да се умију на руски ток, и ако погледа Ердогана који је још султан пошто су му из Москве јавили да у Мармарису може да се изгори чак и ако се борави у хотелском апартману, није тако тешко претпоставити да играч калибра Мила Ђукановића схвата како су и Додик и Груевски, о Ердогану да и не говорим, схватили да руска рука на рамену не мора да значи руску крагну. У предворју апокалипсе, то значи не само опстанак на власти већ и опстанак у природи.

Треба само погледати духовите и продукционо скупе предизборне спотове Демократског фронта. Први пут, опозиција не изгледа као скуп ђетића у прњама. Први пут, после дуго времена, српска опција не изгледа као безвољна, офуцана маса без грама шанси да уруши стилизоване менаџере Миловог поретка. Заправо је још од шаторског протеста испред Владе Црне Горе наговештено догађање народа, чију метафору Мило и те како разуме још откад је као скојевац тур-оператор учествовао у обиласку Слобиних присталица током манифестације зване – антибирократска револуција.

Кључне опозиционе коалиције, Демократски фронт и „Кључ“, заклињу се да ће, у случају освајања већине, формирати владу без Мила и да ће расписати референдум о уласку у НАТО. Демократски фронт иде и даље. Небојша Медојевић, са слоганом „Ми или он“, најављује да ће Црна Гора повући признање Косова!

И у Демократском фронту и у „Кључу“ који предводи Миодраг Лекић, шеф Демоса, има Срба и бивших миловаца, потом Црногораца који су довољно Срби, те би таква екипа могла да задовољи и оне Црногорце који су, по рођењу, прво научили да изговарају „Мило“, па тек онда „мама“.

У математици која неће бити само збир бројева већ и емоција и историје, Амера и Руса, Амфилохија и Мираша, пресудни фактор може бити тај што Мило није у сваку пару сигуран како ће гласати око 100.000 бирача који су се на последњем попису изјаснили као – генетски модификовани Црногорци. То су људи који се изјашњавају као Црногорци, али који су истовремено пописивачима дошапнули да говоре српски и да је њихова црква СПЦ. Ако се моле код Амфилохија, вероватно је да се неће молити и у НАТО.

Зато није извесно, као претходних година, да ли ће Мило отворити шампањац. Он је фаворит, али четврт века власти је истовремено предност и хендикеп. У коалиционим играма, заправо, он игра сам против свих осталих. И, ко ће га знати, има ли мангупе у својим редовима?

У нагађањима се иде чак и дотле да би се влада могла формирати и без њега, иако би у њој били миловци! Тада би премијер постао Душко Марковић, садашњи потпредседник Владе и бивши шеф тајне службе.

Који би тада фирмирани костим навукао на себе Мило Ђукановић? Претпоставља се да на председничким изборима не би имао равноправног кандидата. Прича се да би једино могао да га угрози Амфилохије. Када су то натукнули митрополиту црногорско-приморском, он се само насмејао и погладио браду. Помисао на телевизијску дебату између Амфилохија и Мила, била би завршна и незаборавна сцена спектакла црногорског изборног хладног рата.

Када су Брђани ономад дремали испред Владе – предвиђао сам тада – било је то далеко опасније него да су на њу бацали камење. Но, како ће, јадо, пасти власт, ако не лежећи? Коначно је опозиција схватила де не треба да јуриша, већ да сруши цара Мила Великог у хоризонтали. То би био доказ да револуција није увезена, већ да је аутентична!

И, коначно, шта ако Мило заиста изгуби? Да ли ће најталентованији балкански политичар који би тешко могао да уђе у било коју цркву а да се свеће истога трена саме не угасе, икада моћи да изађе на плажу у Бечићима? Да ли ће моћи да легне на лежаљку, забоде сунцобран и мирно посматра море, знајући да ће поцрвенети само од сунца?

Тај тренутак пада с власти мора да се догоди. Можда не у недељу, али једне недеље, свакако да. Ако Мило потом оде на купање у Бечиће, биће то знак да Црна Гора 25 последњих година није бацила у море.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: