Изаћи из клинтоновског свијета: Битка за Црну Гору ван НАТО-а

Осамнаест година после агресије на нашу земљу којом је показао да може да чини све што хоће, НАТО се нашао на (не)очекиваном раскршћу.

Не само зато што су Русија и Кина у међувремену постале силе које моћ НАТО-а успешно сузбијају већ и због тога што нико не може да буде сасвим сигуран ни како ће се према овој алијанси убудуће поставити администрација новог америчког председника Доналда Трампа, која не престаје да шаље опречне сигнале о својој посвећености НАТО-у, какви су све донедавно били незамисливи.

Зашто је амерички државни секретар Рекс Тилерсон позвао Сенат да се сагласи с уласком Црне Горе у НАТО, а зашто Сенат то још није учинио? Зашто је Тилерсон најавио да неће ићи на састанак НАТО шефова дипломатије почетком априла, да ли ће ипак отићи, и зашто се ова ситуација, како год да се разреши, у НАТО круговима оцењује као „потпуна катастрофа“? Најзад, како ће на будуће односе САД с НАТО-ом, али и са Русијом, утицати расплет шпијунске афере у Вашингтону, која ових дана постаје све интересантнија?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили дипломата Зоран Миливојевић и историчар Саша Адамовић.

Као што је познато, скоро све НАТО земље Црној Гори су дале зелено светло за улазак у Алијансу, САД још не, Русија се томе оштро успротивила. Имајући то у виду, да ли ће ово питање — уласка Црне Горе у НАТО — представљати важан показатељ будућег америчког односа и према НАТО-у и према Русији? Или је пак Црна Гора исувише ситна да би имала толики значај?

„Црна Гора, у смислу свог војног потенцијала, за НАТО ништа не значи, међутим, у политичком смислу би њен пријем значио продор НАТО-а у ону ’линију ватре‘, у простор за који се сматра да га Русија и даље контролише. То је сав смисао уласка Црне Горе у НАТО“, објашњава Зоран Миливојевић, напомињући да „Црна Гора представља питање континуитета или дисконтинуитета с претходном политиком, и Трамп сада има прилику да то пресече… Улазак Црне Горе у НАТО био би поен у корист јастребова који и даље покушавају да наметну политику интервенционизма“.

Да нова вашингтонска администрација заиста оклева, као да ни сама још не зна шта ће с Црном Гором, очигледно је ако се подсетимо да су у ранијим проширењима НАТО-а, на пример, када су 2008/9. у Пакт улазиле Албанија и Хрватска, САД биле међу првима које су спровеле процедуру ратификације пријема, док се сада налазе на самом зачељу тог процеса.

„Ово оклевање је“, сматра Саша Адамовић, „логично, јер се променила администрација у САД, а Трамп је током кампање о НАТО-у говорио као о превазиђеном и застарелом, и да Америка више нема намеру да намеће своје вредности и мења режиме по свету… Од Трампове победе, НАТО се понаша као једна одметнута сила, која покушава да води политику независну од Америке и њеног председника“.

Истовремено, међутим, додаје Адамовић, Трамп се све време суочава с великим унутрашњим отпорима, пре свега на спољнополитичком плану, а нарочито у вези с Русијом (што је, опет, директно повезано и са питањем даље улоге НАТО-а).

„Постоје две струје унутар Републиканске партије, једна која блокира Црну Гору, друга која жели да је увуче у НАТО“, напомиње и Зоран Миливојевић, наводећи пример сенатора Џона Мекејна и њему сличних јастребова којима је „ближа она поражена, клинтонистичка спољна политика“.

„Мекејн је“, додаје Адамовић, „на известан начин киднаповао америчку спољну политику, јер му је јако стало да наметне сопствену агенду, поготово када је Русија у питању. Није ни чудо што га је Трамп оптужио да користи сваку прилику да изазове Трећи светски рат“.

Дан Д, што се Црне Горе тиче, могао би да буде НАТО самит који се одржава 24. и 25. маја. Може ли се догодити да до тада Црна Гора не постане његова 29. чланица?

Велико узбуђење у НАТО круговима изазвала је вест ове недеље да државни секретар САД Рекс Тилерсон неће присуствовати састанку НАТО шефова дипломатије 5. и 6. априла, иако би му то био први такав састанак, што случају додатно даје на тежини. Уследила је својеврсна контрола штете у виду најава да се тражи нови датум који би свима одговарао, међутим, оцењује се да је штета већ учињена. Реч је о ситуацији без преседана, прокоментарисао је бивши амерички амбасадор при НАТО-у Иво Даалдер, чуле су се и оцене да су амерички савезници „алармирани и забринути“ како год да се ова ситуација разреши, чак и да је реч о „тоталној катастрофи“.

Док црногорско питање представља наслеђе из претходног периода, управо у овој ситуацији, сматра Зоран Миливојевић, „огледа се Трампова нова политика“. „То није Тилерсонова одлука, то је лично Трампова одлука.“

„Њима су односи са моћном Кином и Русијом која се вратила на велику светску сцену много важнији“, описује Адамовић Тилерсонове и Трампове мотиве да се споменути НАТО састанак прескочи због сусрета с кинеским председником Си Ђинпингом у Вашингтону и потоњег одласка америчког државног секретара у званичну посету Русији.

Кључно питање, па и у вези са будућим односом САД према НАТО-у односно према Русији, чини се, јесте питање да ли ће Трамп — под условом да искрено жели да поправи односе с Русијом и да прекине досадашњу, клинтонистичку, политику глобалног интервенционизма — успети да спроведе оно што је најавио, а што америчка „дубока држава“, која укључује и НАТО структуре, покушава да осујети.

Важну победу у овом рату могло би да представља разрешење афере „Обамагејт“, односно питања да ли су доскорашњи председник САД Барак Обама и делови америчке обавештајне заједнице нелегално прислушкивали Трампа и његов тим све до инаугурације и преузимања власти, у покушају да осујете најављене промене америчке политике. Ово питање још је отворено, али утисак је да су ствари кренуле у корист Трампових тврдњи да га Обама јесте прислушкивао, будући да је председник конгресног Одбора за обавештајне послове Девин Нуњез открио ове среде да је добио доказе да је прислушкивања заиста било, а телевизија „Фокс“ јавила је у петак и да је пронађен и смокинг гун, то јест, дефинитивни доказ да су Трамп и његови сарадници тајно надзирани и пре и после прошлогодишњих избора.

Зоран Миливојевић верује да ће Трамп изаћи као победник из овог окршаја с досадашњим системом, а то би онда „имало релаксирајући утицај на односе САД са Русијом, јер ће престати напади на њега због једног потпуно нормалног и логичног залагања за сарадњу са глобалним партнерима“.

Закључује Саша Адамовић: „За добробит свих нас, па и читавог света, било би добро да он победи. Ми, Срби, у том клинтоновском свету живимо у протеклих 25 година, и он је према Србима био веома неправедан и суров, и ово је прилика да се тај свет уздрма… Битка јесте тешка, али није унапред изгубљена. У току је транзициони период, тежак и озбиљан, осетљив, но, Трамп није без шансе“.

(Аутор: Никола Врзић)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: