Иза нових балканских интеграција крије се опасност слабљења српске државности

Пише: Данијел Игрец

Тзв. председник Косова, Хашим Тачи, затражио је од представника Интерпола да Приштина што пре добије статус пуноправне чланице те међународне организације.

Он је приликом учешћа на међународној безбедносној конференцији у Минхену лобирао код западних спонзора косовске независности да натерају Србију да повуче све потернице уперене против “косовских држављана”, јер је реч о политички мотивисаним конструктима са којима Београд нарушава ” државност Приштине”.

Само неколико дана пре тога сепаратистичка косовска Влада најавила је и подношење апликације за чланство у Савету Европе, усвојила скупштинску Резолуцију о потреби формирања тзв. војске Косова и у присуству представника Канцеларије ЕУ на административном прелазу Мердаре поставила камен темељац за изградњу сталног граничног прелаза између Србије и њене јужне покрајине.

Том приликом Хашим Тачи и Иса Мустафа поручили су да је “изградња сталне граничне инфраструктуре” корак ка развоју добросуседских односа са Србијом и знак да Косово јача свој државни суверенитет.

Ако се вратимо неколико година уназад видећемо да је прави камен темељац успостављању границе између Косова и остатка Србије поставио проевропски режим Бориса Тадића, а актуелни режим ћутке прихватио сваки потез са којим је Приштина на своје нелегалне органе преносила овлашћења надгледања и граничне контроле на административним прелазима.

У томе га није спречила ни одлука Уставног суда Србије који је ништавним прогласио Боркове уредбе којима се спроводи антидржавни бриселски договор о интегрисаном управљању прелазима. “Ма који Уставни суд, ми знамо које тумачење Устава је најбоље за Србију!”, порука је актуелних властодржаца. Оно противправно тумачење које нас лишава свих атрибута државности на Косову и Метохији.

У овом за Београд још једном поражавајућем догађају видимо и одраз неутралног става Европске уније. Неутралног на штету Србије. Бриселски званичници свесрдно подржавају комадање Србије на једној и консолидацију односно јачање косовске независности на другој страни.

Све у духу обавеза које проистичу из Поглавља 35 у којем се захтева затварање свих алтернативних административних прелаза и употреба искључиво оних, који су договорени у Бриселу. Урушавање српског суверенитета један је од главних спољнополитичких домаћих задатака Европске уније.

Ни ту није крај европској политици двоструких аршина. Запад као да креће у нови поход чији циљ је постепена геополитичка изолација Србије. Бошњачка политичка гарнитура у БиХ уз помоћ некадашњих саветника озлоглашене Медлин Олбрајт најављује ревизију пресуде Међународног суда правде за геноцид како би осујетила јачање државотворних позиција Републике Српске. Циљ је да се Србији одузме легитимитет који она има као гарант Дејтонског споразума и гарант политичког опстанка Срба западно од Дрине. Прозападни режими у Загребу и Подгорици позивају на веће ангажовање НАТО пакта на Балкану јер у добрим односима Београда и Москве виде егзистенцијалну претњу.

За то време Србија предаје аустријском канцелару “план за формирање царинске уније на Балкану”, о чему је већ постигнут договор са највећим савезником Тачија и промотером независног Косова, Едијем Рамом. Човеком који се у домаћим медијима лажно представља као “највећи регионални партнер и пријатељ српског народа”. Са оним чија држава је главни фактор нестабилности на Балкану, а његови сународници починиоци невиђених злочина над српским цивилима у ратовима 90-их година.

Додатна спорност идеје о царинској унији налази се и у чињеници да је реч о вишем степену економске интеграције који подразумева постојање једног тарифног система за све државе чланице уније. За Србију то конкретно значи да би уласком у такву врсту интеграције изгубила велики део свог економског суверенитета и слободе одлучивања, нарочито када су у питању међународни привредни аранжмани са Русијом и Кином.

Постојање јединственог царинског система, диригованог од стране Брисела, отежава међународну позицију Београда и знатно угрожава могућност унапређивања сарадње са Евроазијским економским савезом на пољу слободне трговине. Уједно се поставља и питање одрживости билатералног Споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом у случају да Србија оствари виши степен економске уније са државама чланицама НАТО пакта и ЕУ.

Док Београд сања о царинској унији са терористима, Приштина дели Србију на два дела, афирмишући темеље државног разграничења између централне Србије и Косова и Метохије. Прошлогодишња најава изградње аутопута Ниш-Приштина заправо је један од предуслова за оперативно функционисање најављене царинске уније и представља додатан вид јачања великоалбанске вертикале. То ће допринети економској, војној и политичкој хомогенизацији албанског живља на Балкану и створити услове за даљу експанзију милитаристичке и експанзионистичке полиитке Тиране у региону. У ту сврху је и основан тзв. Фонд за Западни Балкан у којем учествује и Косово као независна држава што доприноси учвршћивању међународног положаја Приштине као субјекта европских политичких дешавања. На делу је активан рад наших “комшија и западних партнера” на слабљењу српске државности.

Поново срљамо у нове антисрпске интеграције, дириговане западном геополитичком тенденцијом што већег удаљавања Балкана од Русије. У интеграције о којима одлучују наши западни “партнери”, док Народна Скупштина и грађани Србије немају ни могућност да се упознају са садржином поменутог плана, писаног на енглеском језику. Уместо да коначно кренемо у обнову српске државности на Балкану и уз дипломатску подршку Русије отпочнемо историјски процес српског уједињења ми се и даље налазимо на погрешном колосеку евроатлантских интеграција. Србији је потребно свеобухватно институционално, економско, безбедносно и политичко повезивање са српским народом у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Македонији. Србији су потребне свесрпске, а не антисрпске балканске интеграције!

Постојеће атлантистичке (таласократске) структуре у Европској унији покушавају преко разних регионалних иницијатива да створе геостратешки пандан руском концепту Б4 (Савез војно неутралних држава) и идеји српских интеграција. Стварањем трговинских и царинских зона наслоњених на Брисел и Берлин оне желе да осујете војно-безбедносно и економско повезивање балканских држава које би са геополитичког становишта било окренуто ка Москви.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: