Источни Немци неће Меркелову, неће мигранте и надају се да ће се ослободити од САД

Специјални репортер московског дневног листа „Комсомолска правда“ – Дарја Асламова – боравила је Немачкој и са изненађењем открила да 27 година након пада Берлинског зида та земља и даље остаје подељена.

Ево шта је видела, чула и доживела и како је то својим читаоцима пренела:

„Многи људи су изгубили своје домове. И то из изузетно ружног разлога. Многи источни Немци су живели у приватним кућама, тешко оштећеним током рата (Западна Немачка је много мање пострадала од Источне). Грађевински материјали су били крајње дефицитарни. За четрдесет година власници су обновили своје куће, буквално прикупљајући камен по камен и сада су се могли поносити својим прелепим вилама.

Међутим, након пада Берлинског зида са Запада су се јавили вољени рођаци, који су раније слали честитке за Божић, и изјавили, да и они имају удео у овим кућама. Хајде, плаћај! А откуд бившем „дедееровцу“ уштеђевина? Он је имао добру плату, добру социјалну заштиту, али он није био капиталиста. Ах, нема новца? Не занима нас. Продај кућу и плати нам наш део. То је била права трагедија.

Али, што је најважније – дошло је до потпуне промене елите. Са Запада су пожурили, тамо не баш успешни Немци, који су одмах заузели све високоплаћене позиције у бившој ДДР. Они су сматрани поузданим. До дан-данас у Лајпцигу 70 одсто администрације чине „веси“. Да, нема милости за беспомоћне. Фактички цела контрола над бившом републиком пала је у руке нове колонијалне администрације.

– СССР је пустио ДДР тек тако, чак и не остављајући никакав споразум између власника Западне и Источне Немачке – огорчено говори бивши дипломата Петер Штеглих. – Паметни, државотворни људи су предвидели сукобе због власништва и због аншлуса ДДР уместо спајања две Немачке на равноправној основи.

Али, постоји Горбачовљева изрека: нека се Немци сами сналазе. То је значило: јачи узима све што жели. А јачи су били Западни Немци.

Почела је права колонизација ДДР. Збацили су са власти локалне патриоте, омаловаживши и понизивши их, западни колонизатори су приступили „најукуснијем“ делу програма: потпуној приватизацији државне имовине ДДР. Један систем је намеравао да потпуно прождере други.

На државном нивоу неопходно је било пљачкати вешто, грациозно, у белим рукавицама и веома брзо, док се жртва не опамети. Источна Немачка је била најуспешнија земља Варшавског пакта. Такав велики залогај је требало прогутати одједном, без оклевања.

Али, прво је било неопходно показати будућим жртвама гест великодушности, установљавајући курс размене источне марке за западну за грађане ДДР 1:1.

О овоме су гласно извештавале све западнонемачке новине! У стварности се испоставило да се тако могло разменити само 4000 марака. Преко тога размена је ишла по курсу две источне марке за једну западну. Сва државна предузећа ДДР и мали бизнис могли су мењати своје рачуне само по стопи од два према један.

Сходно томе, они су одмах изгубили пола свог капитала! При чему су њихови дугови рачунати по курсу 1:1. Не треба бити бизнисмен да би се схватило да су такве мере довеле до потпуног краха индустрије ДДР! У јесен 1990. године, обим производње у ДДР пао је више него дупло! Сходно томе, они су одмах изгубили пола свог капитала! При чему су њихови дугови рачунати по курсу 1:1. Не треба бити бизнисмен да би се схватило да су такве мере довеле до потпуног краха индустрије ДДР! У јесен 1990. године, обим производње у ДДР пао је више него дупло!

Тада су западна „браћа“ могла снисходљиво говорити о не-одрживости социјалистичке индустрије и њеној неминовној приватизацији „у фер и транспарентним условима“.

Али какви, дођавола, фер услови ако грађани ДДР нису имали капитал?! Ох, немате новца? Веома нам је жао. И 85% целе индустрије земље пало је у руке западних Немаца, који су је активно водили ка банкротству. Јер, зашто давати шансу конкурентима?

Десет одсто је отишло странцима. А само 5 одсто су могли купити прави власници земље, Источни Немци.

– Вас су опљачкали? – питам бившег генералног директора металуршког завода у граду Ајзенхутенштадту, професора Карла Деринга.

– Наравно. Становници ДДР нису имали новца и целокупна имовина је пала у руке Запада. Ми не заборављамо ко нас је продао. Горбачов. Да, било је демонстрација за слободу кретања, али нико није захтевао да ДДР нестане са карте света. Наглашавам то. За то је била потребна одговарајућа позиција Горбачова, човека, који није прошао тест историје. Такву „славу“ њему нико неће одузети. Шта је резултат? Источни Немци су много сиромашнији од западних. Многе студије показују да смо ми Немци „другог реда“.

Шта је било важно за западне индустријалаце? Ново тржиште у комшилуку, где су могли продавати своју робу. То је била основна идеја. Они су се толико занели уништавајући нашу индустрију да су на крају схватили: да незапослени не могу куповати њихове производе! А ако не сачувају барем остатке индустрије на Истоку, људи ће просто бежати на Запад у потрази за послом, и земља ће опустети.

Управо тада ми је успело да спасим барем део наше фабрике захваљујући Русима. Повећали смо наш извоз у Русију, продавали смо 300-350 хиљада тона хладноваљаног челичног лима 1992-93. године за вашу аутоиндустију и пољопривредну механизацију. Онда је наше акције хтео да купи Череповетски металуршки комбинат, један од највећих у Русији, али западним политичарима се ова идеја није свидела. И одмах су је одбацили.

– Да, то изгледа баш као „фер приватизација“ – са иронијом примећујем ја.

– Сада су остаци фабрике припали индијском милијардеру-монополисти. Драго ми је да бар фабрика није умрла.

Професор Карл Деринг се веома поноси својим малим градом Ајзенхутеншадтом (бивши Сталинштадт), који има само 60 година. Први социјалистички град на старом немачком тлу, изграђен је од нуле уз помоћ совјетских стручњака. Сан о правди и једнаким правима за све.

Демонстративни излог социјализма. Стварање новог човека: радника са лицем интелектуалца, који после радне смене чита Карла Маркса, Лењина и Толстоја.

– То је била нова организација друштвеног живота, – говори професор са благим узбуђењем, шетајући по потпуно пустим градским улицама. – Након фабрике прво је изграђено позориште! Замислите? Видите шта је било главно? Дечији вртићи, дом културе, скулптуре и фонтане, биоскопи, добре поликлинике. Најважнији је био човек.

Ходамо дуж широке авеније са обновљеним кућама стаљинистичке архитектуре. Прелепи зелени прецизно подшишани травњаци. Али, у пространим двориштима, у којима мирише цвеће, не чује се дечији смех. Тихо је толико да чујемо само звук својих корака.

Празнина депресивно делује на мене. Као да је све становнике одједном однео ветар прошлости. Изненада, из куће излази пар са псом и ја изненађено вичем: „Гледајте! Људи, људи!“

– Да, људи је овде изузетно мало, – суво говори професор Деринг. – Раније је овде живело 53 хиљаде људи. Скоро половина је отишла. Нема деце. Девојке су одлучније од мушкараца. Чим одрасту, одмах пакују ствари и на Запад. Незапосленост. Наталитет је низак. Затворили смо четири школе и три вртића, јер нема деце. А без деце овај град нема будућности.

Са Маријаном, конобарицом у кафићу у Дрездену, прво сам се посвађала, а затим спријатељила. Уморна жена у педесетим годинама са таквом силином је бацила на сто тањир дивне свињске коленице да је маст попрскала столњак. Ја сам се побунила прво на енглеском, а затим на руском. Њено лице се изненада озарило.

– Ви сте Рускиња?! Извините – рекла је на руском са тешким акцентом. – Некада сам предавала у школи руски језик, а сада сами видите чиме се бави.

Позвала сам је на вечерњу шољу кафе. Она је дошла у свечаној хаљини, са кармином на уснама, неочекивано се подмладивши.

– Невероватно ми је пријатно да после толико година говорим руски, – рекла ми је Маријана. Пушила је цигарету за цигаретом, причајући ми своју причу – исто такву, какву имају хиљаде жена из бивше Источне Немачке.

– Када су дошли „веси“,мене су одмах избацили са посла као члана партије и наставницу руског. Све су нас сумњичили да имамо везе са „Штазијем“. А о „Штазију“ су „веси“ направили читаву легенду – као да су тамо радиле звери. Као да је ЦИА боља!

Да смо имали добру обавештајну службу, ДДР би и даље постојала. Мог супруга су такође сменили, – он је тада радио у руднику у граду Хојерсверд (тамо смо живели раније). Он то није поднео. Пропио се, као и многи. За Немца је посао – све. Престиж, статус, самопоштовање. Развели смо се и он се преселио на запад. Остала сам сама са малом ћерком.

Нисам знала да је то само почетак невоља. На западу жене у то време скоро да нису радиле. Не због њихове лењости. Они нису имали систем вртића и јаслица. Ако бисте добили посао, морали сте да платите скупу дадиљу, што би практично појело целу зараду. А ако седите код куће са дететом пет или шест година, губите квалификације. Коме си потребна после тога?

У ДДР је све било прекрасно уређено: могли сте се вратити на посао већ шест месеци после трудноће. И нама се то свиђало. Ми нисмо домаћице. Децу су нам безбедно и одговорно пазили у вртићима, радећи на њиховом раном образовању.

Дошли су „веси“ и укинули цео систем, затворили већину вртића, а у преосталим су увели такву цену да су већини становништва постали недоступни. Мене су спасили родитељи, које су принудно отерали у пензију. Они су могли да пазе моју ћерку, а ја сам трчала у потрази за послом. Али, на мени је стајала етикета „непоуздане комунисткиње“. Ја сам са својим факултетским образовањем радила чак и као чистачица.

– Али, зар вам нису плаћали накнаду за незапосленост?

– Ха! „Веси“ су тада увели ново правило: да се накнада исплаћује само женама са децом које су остале без посла, и које могу да докажу да морају обезбедити дневни боравак за децу. А мени су још увек радили и родитељи и супруг пола радног времена. Није било никога да седи са дететом. Тако да накнаду нисам добила. Углавном, отишла сам у конобарице.

Жао ми је, што сам бацила тањир. Једноставно, живот понекад изгледа безнадежно. Ћерка ми је порасла и отишла на запад, тамо ради као медицинска сестра. Скоро је и не виђам. Чека ме усамљеничка старост. Не мрзим оне који су срушили Берлински зид! Они су били само будале.

Зашто не одем на Запад? Не желим. Они су позвали сав терористички шљам. Један и по милион клошара-избеглица, сада када је и сама Немачка пуна незапослених! Ја ћу остати овде, јер смо ми – права Немачка. Људи су овде патриоте. Да ли сте видели? Овде су на свакој кући немачке заставе. А на западу их нећете видети. То би, кажу, могло увредити странце.

Ја сваког понедељка идем на митинг Пегиде (ПЕГИДА), партије која се противи исламизацији Европе.

Дођите, и видећете праве Немце.

Понедељак. Центар Дрездена, окружен мноштвом полицијских аутомобила. Музичари у традиционалним ношњама свирају народне песме, са њима заједно певају старије жене и мушкарци, весело трупкајући ногама. Много је младића са изазивачким изразом на лицима.

Оно што видим, баца ме у транс. Свуда поносно уздигнуте заставе Русије. Једна застава је просто невероватна: пола немачка, полу руска. Барјактар покушава да ми објасни на лошем руском да његова застава симболизује јединство Руса и Немаца.

Много је људи у мајицама са ликом Путина. Плакати са Путином су одмах поред Меркелове са свињским ушима.

Или Меркелове у нацистичкој униформи са знаком евра, који подсећа на свастику. Плакати са прецртаним муслиманским женама у буркама. Позиви на „пријатељство са Русијом“ и „рат против НАТО“.

Људи, где сам ја? Зар је ово Немачка?

Многи демонстранти у рукама носе плишане свиње. Лепа, дебела свиња – симбол сите, хришћанске Немачке. Не халал храни! „Живела Русија!“ – узвикују око мене. Једна узбуђена старија жена ми говори: „Путин је – у мом срцу“.

Мени се врти у глави.

Ситуацију ми појашњава млади човек по имену Мајкл.

– Зашто толико верујете Путину? – питам их ја.

– Он је – једини моћни лидер, који се бори против тероризма. А коме да верујемо? Овој проамеричкој марионети Меркел, која је отворила границе странцима? Они силују наше жене, убијају наше мушкарце, једу наш хлеб, мрзе нашу веру и желе да у Немачкој изграде калифат.

– Али овде, у Источној Немачкој, ја скоро да не видим странце.

– И учинићемо све да их ни у будуће не видимо. Ми – нисмо расисти. Али свако ко дође у ову земљу треба да ради и да поштује њене законе.

Причам Мајклу шта сам у јануару видела у Минхену. Младе хистеричне будале које узвикују „Минхен мора бити разнобојан!“, „Волимо вас, избеглице“. Сећам се како су пет хиљада либерала кренули да претуку сто разумних људи који су дошли са само јединим слоганом „Не исламизацији Немачке!“. Од масакра их је спасила само полиција, пендрецима очистивши пут „фашистима“.

– Па то су „веси“ – са неописивим презиром говори Мајкл. – Они верују свему што пишу њихове глупе новине. Ми смо рођени у ДДР. Ми смо другачији, нас није лако преварити.

Ево по чему смо слични! Обоје смо се сложили око овог израза! Ја и посланик из партије Алтернатива за Немачку Јорг Урбан:

– Да, ми смо сумњичави, источни Немци и Руси, и мрзимо све што иоле личи на пропаганду. И то нас спасава од илузија. Западна Немачка, као излог идеалног капитализма је 50 година живела без проблема. Они су одрасли у том духу, да им се ништа не може догодити. „Веси“ нису реалистични и не могу разумно сагледати ситуацију.

Људи у ДДР су јасно знали шта је лаж – то им је био неопходан део живота из разних разлога. Њих су често лагали, и они су знали да их лажу. Ово, иако чудно звучи, није сметало нормалном животу. Био сам срећан младић, добро студирао, добио стипендију и планирао да допуним своје образовање у иностранству о државном трошку.

Имао сам сигурност, да ће сутра све бити добро. А онда је све пропало. Младима је било лакше, они су флексибилни. А сада замислите одрасле људе, који су радили читав живот, а онда им је речено да никоме нису потребни, да је њихов социјализам бесмислица. Они су изгубили своја радна места а у моралном смислу су добили шамар.

Било је то тешко време, крах илузија. Али ови људи су се усправили, започели сопствени бизнис од нуле. Они знају да живот – није рај, успех – није поклон, а да свака компанија може пропасти одмах. То, што смо с радошћу постали уједињена Немачка, што смо окачили заставе и што смо спремни да се боримо за своју земљу – то није национализам. То је тајна преживљавања. Најлакше нас могу разумети Руси, који су у време перестројке напрасно изгубили идентитет и сада га поново враћају.

„Веси“, западни Немци, толико су година живели у гарантованом рају да више нису у стању да се боре. Њихова култура је – Кончита Вурст. Такав човек није способан да се бори за своју земљу. Али ми јесмо.

Ја тешко уздишем:

– Али ви морате да схватите да Немачка – није само део НАТО-а, већ је и даље америчка окупирана територија. Тајни споразуми…

– Не желим да знам за њих, – са очигледним ироничним осмехом говори Јорг Урбан. – Постоје гласине о тајном пакту потчињавања Немачке Америци. Да ли заиста мислите да се бринем због тога? Читава светска историја је стотину пута доказала да су споразуми – само папир. Када се подигне плима народног гнева, она носи све.

Пред нашим очима се десио распад Совјетског Савеза, Југославије, Источне Немачке, Варшавског пакта. Исто се може десити са НАТО или ЕУ. Када идеја сазре и завлада умовима, сваки правни акт постаје ништаван. Ако Немачка поново постане јака независна држава, која штити своје интересе – тајни пактови ће постати само архивска прашина.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: