Истина и лажи о хрватском С-300

Уочи васкршњих празникa у хрватским медијима пласирана је вијест да је Русија средином деведесетих наоружавала Хрватску, са циљем да јој “помогне у обуздавању побуњених Срба“. Врхунац ових спекулација представља тврдња, да је фамозни ПВО систем С-300, Русија Хрватској испоручила вјеровали, или не бесплатно. То је како тврде хрватски, а преносе србијански медији, укључујући и РТС, устврдио на једном неформалном састанку актуелни руски амбасадор у Загребу, Анвар Азимов.

Много хваљени ПВО систем С-300 развијeн је 70-тих прошлог вијека. У оперативну употребу совјетске армије улази 1979, а до средине осамдесетих година био је пристуан у арсеналима већине чланица бившег Варшавског пакта. До сада није имао непосредну примјену у борбеним дејствима, а по перформансама демонстрираним на војним вјежбама, равног на Западу му и даље нема. Руска армија је прије десетак година почела да уводи његовог наследника С-400, а тренутно у последњој фази припрема пред производњу налази се још савременији ПВО систем, С-500.

Ниједна од земаља коју је НАТО напао током последње двије деценије, СР Југославија, Ирак, Либија и Авганистан није у свом арсеналу посједовала овај против ракетни систем. Моамера Гадафија, неодлучност да набави С-300 можда је коштала главе. Око годину и по дана уочи НАТО агресије на нашу земљу, вођени су преговори о набавци два дивизона С-300 из Бјелорусије. Неодлучност савезне владе да реагује одмах, осујетила је ову набавку, јер СБ УН крајем 1997. уводи међународни ембарго на увоз наоружања и војне опреме према СРЈ.

Након распада СССР-а, многе новонастале државе распродају заосталог арсенала бивше совјетске армије, видјеле су као уносан бизнис. Тако су се Молдавија, Грузија, Туркменистан и Узбекистан убрзо по стицању ослободиле својих С-300 система. Бјелоруска прозападна власт, коју је Александар Лукашенко потукао са 80% подршке у другом изборном кругу 1994. године, један С-300 дивизион продала је ни мање ни више, него армији САД. Американци га у оперативну употребу никада нијесу увели, већ су га користили у научно-истраживачке сврхе.

Од свих бивших совјетских република, највеће вишкове наоружања имала је Украјина. До дана данашњег Украјинци нијесу успјели да распродају цјелокупан вишак наоружања из совјетског периода. Тај процес је дјелимично обустваљен ратним дејствима на Југоистоку. Такође снаге ДНР и ЛНР, готово свој цјелокупан арсенал генеришу из нераспродатог вишка наоружања украјинске армије.

Поред неколико хиљада тенкова, стотина авиона, десетина ратних бродова, међу којима и једног носача авиона, те друге војне опреме, Украјина је иностраним купцима продала и неколико дивизиона С-300. Средином деведесетих година, објелодањено је да је један такав систем испоручен Хрватској. На војној паради Јаруњу, уочи “Олује“, Хрвати су показали свој наводни С-300. Касније је наведено да тај хрватски С-300 никада није комплетиран, те да је његово показивање имало за циљ одвраћање евентуалног мијешања ратног ваздухопловства СР Југославије у “Олују“.

Много тога је спорно у хрватском С-300, показаном на паради у Јаруњу. Прво, ракетне лансере вуче камион њемачке проиводње МАН. Оригиналне С-300 лансерне рампе постављене су на Алмаз-Антеј носачу, специјално направљеном за ову намјену. Друго, да би систем С-300 био способан да борбено дејствује, поред носача ракета потребна су најмање још три возила, радар који уочава циљ, командно возило и радар који наводи ракете. За транспорт једног комплетног дивизиона С-300 потребна је композиција од двадесетак вагона. Стога, С-300 лансирна рампа прикачена на МАН камион, који су Хрвати прије 22 године показали, дјеловала је заиста комично.

Намеће се стога питање, који су мотиви рециклирања комедије о хрватском С-300, уз ретроактивно преименовање његовог испоручиоца, Русије умјесто Украјине?

У хрватској јавности већ неколико недјеља траје жива дебата о могућем банкроту концерна Агрокор. Анвар Азимов, руски амбасадор у Загребу био је прилично јавно ескпониран овим поводом, запријетивши озбиљним последицама, уколико Агрокор престане да отплаћује кредит руској Сбер банци. Дакле примарни циљ рециклирања двије деценије старе комедије о хрватском С-300, представља покушај дискредитације твдокорног амбасадора Азимова.

Секундарно, пласирањем овог спина, покушала се обесмислити и омаловажити сасвим извјесна испорука руског наоружања Војсци Србије, те утицати на развијање антируских осјећања међу српским народом.

Руку на срце од власти Бориса Јељцина могло се очекивати све, па и да наоружа Хрватску. Подсјетићу да када су СРЈ у СБ УН увођене санкције 1992, уздржани су били Зимбабве и Кина, а руски амбасадор Јулиј Воронцов, гласао је за. Међутим упркос свему негативном што је урадила, и што није урадила, не само нама, већ и свом народу и држави, власт Бориса Јељцина са испоруком неупотребљивих компоненти С-300 Хрватској, заиста није имала ништа.

Људе који су довели до распада СССР-а, генерал Леонид Ивашов у интервјуу који ми је дао прошле године описао је следећим ријечима: “На власт у Русији дошли су издајници, шљам, најгори људи у историји Русије, као Горбачов и Јељцин. То што је направио Горбачов није можда толико очигледно. Међутим, он је човјек који је издао жртву 27 милиона грађана СССР-а, палих у II свјетском рату… Најгоре од свега јесте, међутим, то што је Горбачов попуштао без икаквих лимита и зато он представља апсолутно највећег издајника. Ако је већ СССР повлачио војску из Источне Европе, то исто су морали да ураде Американци у Западној Европи, да тамо не буде никаквих америчких војних инсталација“.

Данашња Русија у великој мјери представља дискониутет са онима који су рушили СССР. Управо Михаил Горбачов и злогласни Јељцинов министар иностраних послова, Андреј Козирјев спадају у највеће критичаре власти предсједника Путина. Русија последњих година озбиљно ради на изградњи стратешког партнерства са Србијом. То потврђује широка лепеза споразума о економској сарадњи, додатно укријепљених најављеном испоруком тенкова Т-74, једне ескадриле МИГ-ова, те ПВО система С-300. Правог правцатог С-300, а не оног комичног хрватског, прикаченог за камион МАН.

Стога, неспретан покушај рециклирања комедије о хрватском С-300, требало би да обрадује све грађане Србије, који желе блиске односе са Руском Федерацијом. Ова циљано пласирана лаж, озбиљан је индикатор нервозе у окружењу и на Западу, због онога што у наредном периоду предстоји у руско-српским односима.

извор: News Front

Игор Дамјановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: