Исповијест са Голог отока: Како је дио комуниста пристао да мучи своје другове
1 min read
Голи Оток
Потресно сведочанство Триве Јокића о систему голооточких логора: Радили смо оно што разуман човек никад не би. Историја ће доказати да ли смо се ми, бивши борци, показали као кукавице.
„Ако је тачно да су на Голи оток отерани прави комунисти, онда треба објаснити једну велику мрљу која се одиграла баш на овом крвавом острву. Велики број тих комуниста прихватио је да мучи своје другове. Комуниста то не би требало да прихвати, па макар изгубио живот. Тако се размишља у нормалним условима, али када човека муче месецима и нема наде да ће то престати, а стално му се говори да пристане ‘тући банду’ па га неће мучити, нађе се у ситуацији да попусти.“
Ово је написао голооточанин Триво Јокић (1924-1999) у свом дневнику, који је захваљујући преданости његове ћерке Љиљане Јокић недавно угледао светлост дана. Јокићева „Гола истина“ једно је од ретких искрених сведочанстава о систему логора за преваспитавање политичких осуђеника. Кроз ове логоре прошло је најмање 16.500 заточеника, али се мало духовно сломљених и понижених логораша одважило да остави сведочанство о затворском искуству.
- Кад би се човеку у нормалним условима пружила шанса да изабере смрт или све оно што смо ми, голооточани, преживели, многи би се одлучили за смрт – пише Јокић. – Али, кад те постепено доведу у стање инстинктивног нагона за животом, онда се за смрт опредељују ретки појединци. Историја ће доказати да ли смо се ми, бивши борци и комунисти, показали као кукавице. Када документација буде доступна, мада сумњам да је потпуна, моћи ће да се утврди истина, ко је донео одлуку и издао наредбу да се тако поступа са ратним друговима и зашто се прибегло стаљинистичким методама у борби против Стаљина.
Иако једва пунолетан, Јокић је на почетку Другог светског рата отишао у партизане. Не би знао колико је храбар и издржљив да није 1948. искрено говорио: „Ја волим црвеноармејце, они су широм наше земље као снопље падали.“
- У НОБ-у сам био партијски руководилац. Имам два Ордена за храброст и Орден заслуга за народ, па ако сам ја непријатељ, ко је онда пријатељ – питао се Триво Јокић.
У дневнику Јокић пише о свом хапшењу у Аранђеловцу, због изнетих ставова о рату у Кореји и америчкој помоћи. Осуђен је, пред Војним судом у Београду, на чак 15 година.
- Последице страшних мучења у логору учиниле су своје – наводи он. – Живело се у условима кад су Албанци газили „бесу“ већ у првим месецима. Много је теже гледати како муче другог, него бити мучен. Кад човека туку, он се некако напрегне да то издржи и осећа бол, али не трга му срце и мозак. А кад гледаш мучење не осећаш бол, али срце и мозак ти се цепају и то је ужасно тешко и болно.
Писао тајно
Дневник је Јокић писао у време кад нико није могао да претпостави да ће се о Голом отоку говорити слободно. Тајно је писао и написано скривао.
Усташе нас сажаљевале
- Када сам примљен у колектив могао сам да разговарам са старим осуђеницима који су били у Градишкој – написао је Јокић.
-
Причали су ми да су радили у радионицама заједно са усташама, осуђеним због злочина почињених у рату. Усташе су имале своју кантину. Примали су пакете и новац. А, некадашњи борци и руководиоци НОБ-а доживели су да се на њих сажаљевају усташе. Да им дају хлеб и цигарете.
Дозлогрдио ми Ђилас
Кад је избила афера о Миловану Ђиласу, онима који су били кажњени због њега, одмах је скинут бојкот.
-
Тај Ђилас ми је дозлогрдио са његовим чланцима, које смо морали да читамо и о њима дискутујемо на политичким часовима – наводи Јокић.
-
Тешко је било запамтити његове дуге и компликоване реченице.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
…“Српска наука је после Другог светског рата била прикраћена да до краја истражи историјске коренове геноцида који је извршен у Независној Држави Хрватској над српским, јерврејским и ромским народом. Југославија је након 1945. била једина држава на свету чија влада није пребројала своје мртве. Импровизовало се са успостављањем установа за испитивање броја мртвих, гробови и јаме (foibe) на крашком подручју нису отворени, све до расула државе 1991. То је остављало видљиве трагове на све покушаје да научници умисле накнадно и сами да реконструишу историју геноцида и његове стварне последице. У исто време, у култури је почела најпре прикривена, а затим све отворенија гогољевска трговина мртвим душама. Упоредо са ревизионистичком историографијом у западном свету да се умањи значај холокауста и број јеврејских жртава сведе на неку меру коју би потомство лако прихватило као пропратну појаву сваког рата, а не само модерне идеологије фашизма, у југословенској култури су импулси ревизионистичке науке са Запада почели добијати смисао застрашујућих политичких порука. Сумирање ових напора је извршио некада званични историчар герилског рата и генерал Фрањо Туђман књигом „Беспућа повијесне збиљности“ 1989. Књига није усамљен балкански производ напора култура држава које су доживљавале историјску кризу расула своје идологије и целог економског система. У невидљивом строју иза њене позадине стоје дугачки редови европског католичког клерикализма. Туђманова статистика показује да је у логору Јасеновац страдао десет пута мањи број жртава него је 1946. званична комисија хрватске владе 15. новембра 1945. направила, а објавила годину дана потом под насловом „Злочини у логору Јасеновац“. Председник те комисије је био др Венцеслав Целигој, а секретар др Анте Штокић. Комисија је закључила да се егзактан број жртава никада неће установити, с обзиром на то да су трагови уништавани и убијени делимично бацани у реку Саву да их однесе. Број од 500-600.000 је минимум који се меродавним научним испитивањима доказује. Ни југословенска влада, ниги владе република у којима је геноцид извршен нису овај задатака довеле до краја. Касније бетонирање отвора јама (foibe) у крашком подручју, а нарочито избегавање ранијих слобода да се истражује одговорност Римске курије, нарочито након државне посете председника Тита Ватикану 1971, произвели су у целој култури ону плиму која је завршила са синтезом генерала Туђмана…
…Геноцид над православним и јеврејским верницима је немогуће схватити ако се мисли да је он извршен од стране полицијских и војних формација и да религиоши фанатизам није захватио цело друштво. Италијани су извештавали да у Далмацији католички сељаци „са пасијом“ убијају своје српске суседе. Непосредно пред слом југословенске државе уредник београдске „Самоуправе“ и државни функционер Јовановић-Стоимировић бележи у свом дневнику да се сарајевски Јевреји више боје својих муслиманских суседа, него немачке војске која долази. У Сарајеву је од око десет хиљада Јевреја преживело 1.400. Ликвидирани су пре почетка масовног холокауста како је наређен након конференције на Ванзејезеру. Оцена у њујоршкој „Енциклопедији холокауста“ (под „Сарајево“) да је убијање највише извела хрватска улична руља може бити тачна само утолико што су муслимани у граду тада већином прихватили свој хрватски идентитет.
Да Света столица није била само необавештена о ономе што се дешава у хрватској држави, сведочи записник са састанка у Сушаку заповедника дивизије Друге армије 31. октобра 1941: „Хрватска се влада одлучно оријентисала на следећу политику религиозног карактера, у којој има потпуну сагласност (totale appogio) Свете столице: превести највећи могући број православних на католичанство, а такође и Јевреје.“ Због тога је захтеваио да италијанска војска не сме отварати масовне гробнице поубијаних Срба, нити доводити нове православне свештенике тамо где су претходни били поубијани. Ни порушене цркве се нису смеле обнављати.
Ревизионистичка наука и званична политика нових држава које су створене након слома југословенског и источноевропског комунизма је тријумфовала што је добила разумевање да се историјска истина о геноциду може законом одредити. Од 12 тадашњих европских влада, 6 су формирале католичке партије. Подигнути су споменици који личе на туристичка свратишта за угодан предах од путовања. Помен жртава је толико разводњен да се међу њима више истиче народ и црква држава које су злочин извршиле, него они који су заиста страдали. Остаје стид данашњег доба у коме се стара насиља и злочини рафинирају, а заувек не укидају…“, Милорад Екмечић, академик САНУ
http://www.jasenovac.in.rs/jasenovac/17-brzi-linkovi-2/75-akademik-milorad-ekmecic.html
Србија, Петар Пајић
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.
Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.
Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,
Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку — обеси се!
Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
Лети јато црних птица
Преко српских ораница.
И гробови небом лете,
Пошли Срби да се свете!
Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А унутра сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.
Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија,
Под земљом — цела земља Србија.
+Бојарка, Царевац
https://www.youtube.com/watch?v=e3gSRIm_8Cw
Христос васкрсе!
једна је прича
…“О стварању идеолошке подлоге за праксу остварену у НДХ (насилно католичење
православних, организовано спровођење геноцида итд.) кроз деловање католичке цркве и
њених организација у оквиру „Католичке акције“, а напосе стварањем „Чисте католичке
акције“ податке налазимо у радовима Милорада Екмечића.
Усташки покрет је наставак оног дела хрватског национализма којему је главни циљ
католизација друштва и државе, чему је од почетка била подређена и сва политика. Независна
Држава Хрватска је била католичка диктатура и ту се Екмечић слаже с ауторима који сматрају
да придев „фашистички“ за НДХ није адекватан, већ сматра да успостављање НДХ „више је
добило облике католичког тоталитарног преврата него фашистичког у тадањем поимању те
речи“. Главни ослонац у стварању НДХ усташе, као радикално крило хрватског
национализма, налазе у „Чистој католичкој акцији“, творевини Степинца из 1936. године на
подлози дотадашњих организација „Католичке акције“. То ће бити и извор оних формација које,
посебно 1941, чине масакре над Србима, а који су приписивани спонтаној побуни хрватског
народа против југословенске државе и називани „хрватском народном револуцијом“ (а у
литератури се сусреће и назив „дивље усташе“ – назив којим се уствари покушава анулирати
одговорност католичке цркве за злочине оптужујући за ова дела формације наводно изван
контроле). У овим злочинима, између осталих, суделују, не само чланови католичких
организација, него и многа свештена лица.
Екмечић истиче, позивајући се на извештај кога је објавио италијански историчар
Оддоне Талпо да је Ватикан био потпуно упознат са збивањима у НДХ, да је подржавао
конверзију (покатоличавање), те дао сагласност за ревизију усташке политике према Србима,
када је напуштено систематско истребљење православног становништва и саветована
конверзија другим средствима.
За Степинца и његову одговорност истиче се, да уствари, „све шта је радио, било је
практично остварење инструкција Пија XИИ. У почетку је помагао поступак хрватске
сателитске владе, а када је постало извесно да ће она са Немачком и Италијом изгубити рат,
добијао је инструкције да се дистанцира од вођства те државе. Заложио је цели ауторитет цркве
да се сачувају њени темељи и границе на реци Дрини. Наука о томе још није рекла последњу
реч.“
Екмечић отвара и једно веома интересантно питање, које ће имати касније
далекосежне реперкусије, о чему пише и Авро Манхатан (Avro Manhattan) а ради се о споразуму југословенске владе и Ватикана, уз посредовање САД, 1968. године, о нормализацији
односа, којим се условљавала помоћ Југославији под условом да се заборави и не помиње
више геноцид над српским народом 1941. године и одговорност католичке цркве.
У књизи Бранимира Станојевића Алојзије Степинац, злочинац или светац дати су документи,
изјаве и сведочења, записници итд. о прекрштавању и свештеницима злочинцима, као и о
судском процесу. Осим тога доносе се у изводима полемике и расправе у штампи и књигама
о улози Степинца. Јасеновачки логори помињу се у 14 докумената.
Релевантних података за нашу тему, везано за литературу о деловању католичке цркве
у НДХ, налазимо у радовима Симића, Брчића, Станића и других. Степинцем и католичком црквом у ИИ светском рату баве се Бобан и Туђман…“, Јован Мирковић, ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА О ЈАСЕНОВАЧКИМ ЛОГОРИМА
http://www.krajinaforce.com/dokumenti/Jovan_Mirkovic_Jasenovacke_zrtve.pdf
…“Усташка Независна Држава Хрватска, створена под окриљем фашистичке Италије и нацистичке
Немачке на националистичко-шовинистичким и клерикално милитантним основама, била је
католичка диктатура. Религиозна нетолеранција уграђена у темеље друштва била је мешавина
традиција католичке цркве и балканске суровости. НДХ је као и њена водећа политичка снага,
усташки покрет, организована као терористичка творевина. Од успоставе НДХ започео је
организовани терор против становништва, темељен на националној, верској, расној и идеолошкој
искључивости. Терором, не само тзв. „дивљих усташа“, уствари формација произашлих из
организација »Чисте католичке акције«, већ организованим, па чак и „озакоњеним“, усташка
НДХ, све њене структуре (од усташке организације и њених политичких и војно-полицијских
органа, до државних административно-управних, војних, полицијских, судских и др. органа),
врши злочине против човечности, не само ратне злочине и злочине против цивилног становништва,
већ и на еклатантан начин и злочине геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, шта је јасно
видљиво ако се пореди пракса НДХ и усташке организације са дефиницијом геноцида (по свим
елементима)…“
+„Леонардо да Винчи годинама је радио знамениту Тајну вечеру. Тражио је лица за моделе. За лик Христов нашао једног младог човека, чије је лице сијало лепотом, достојанством и невиношћу.
Али за Јуду се дуго мучио да нађе подесно лице. Шетајући једног дана, угледа једног човека, одвратна изгледа, сурова погледа и у свему ружна и одбојна.
Он га позове у свој атеље и каже му зашто га је позвао. Човек се загледа у већ насликани лик Христов, и дуго је нетремице гледао, док му сузе не потекоше.
Зачуђени сликар упита га, зашто плаче, а он одговори:
– Како не бих плакао? Пре пет година ја сам ти послужио за лик Христов, а сад хоћеш да ти послужим за лик Јудин!“
https://www.youtube.com/watch?v=TmpUIY5__as
Кад би се човеку у нормалним условима пружила шанса да изабере смрт или све оно што смо ми, голооточани, преживели, многи би се одлучили за смрт – пише Јокић. –
Ko ne vjerova probao.
У дневнику Јокић пише о свом хапшењу у Аранђеловцу, због изнетих ставова о рату у Кореји и америчкој помоћи. Осуђен је, пред Војним судом у Београду, на чак 15 година.
I pored svega ovoga mnogi se i dans kunu Titi sto kazu Hrvati
Malo se zainteresujte za boska buhu i ostalu djecu koja su bila u partizanima
Koliko ih je bilo a koliko ih je prezivjelo i koji su im zadaci davani i sta je podrazumijevalo biti bombas u partizanima
Kakve jade rade partizani
Prosto svabe prosto talijani