Ипак су прислушкивали Трампа

Пише: Александар Павић

Прислушкивање је постало помало непрецизан појам у време „свевидећег ока“ (и уха) америчке Националне агенције за безбедност (National Security Agency – NSA), чији је свеобухватни опсег пре четири године јавно раскринкао Едвард Сноуден, односно „пет очију“ обавештајних служби пет земаља англосфере – САД, Велике Британије, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда, које (и) преко система „Ешелон“ (ECHELON) надзиру све глобалне приватне и комерцијалне комуникације 24/7. Бољи и прецизнији термин је „надзор“.

Протеклих неколико седмица се неолибкон естаблишмент преко својих медија изругивао Трамповом „твиту“ од 4. марта, у ком је он изнео тврдњу да га је Обамина администрација „прислушкивала“ („Ужасно. Управо сазнао да је Обама организовао прислушкивање Трампове куле мало пре моје победе. Ништа није нађено. Ово је Макартизам!“). Трамп је користио стари термин “wiretapping”, који се односи на некадашње физичко прислушкивање телефонских разговора постављањем уређаја у сам телефон или преко телефонске линије. Медији рањеног обама-клинтонистичког естаблишмента су се ухватили за Трампов лаички, помало старомодни начин изражавања како би ту, за њих врло опасну тврдњу, дисквалификовали, а успут и додатно нахранили свој наратив према којем Трамп „није квалификован“ за обављање председничке функције, јер, ето, прича свашта, па још и неправедно оптужује вољеног бившег председника и, посредно, несуђену прву председницу САД. А уз то скреће пажњу са својих „мутних“ (мада још увек ничим доказаних) веза са Русима.

Међутим, све више информација потврђује да је Трамп суштински био у праву. Није НСА њега „прислушкивала“, већ је надзирала комуникације њега, људи из његовог тима, па чак и припаднике његове породице. Као што надзиру и све друге комуникације преко мобилних телефона, интернета и сличних електронских начина комуникације. И, према најновијим сазнањима, тај надзор је трајао више од годину дана. Дакле, почео је много пре него што је Трамп номинован за председничког кандидата Републиканске партије. Што, опет, говори о томе колико је Трамп сматран опасним од стране неолибкон естаблишмента.

Сигурно су знали то и већ поменути медији, али су се, ваљда, надали да докази за систематски надзор Трампа и његових људи неће тако лако или бар тако брзо испливати, што ће им купити додатно време да додатно сатанизују и исмевају Трампа, док се не смисли нека нова тактика.

Но, ствари сада испливавају на површину. Прва на удару је Обамин саветник за националну безбедност, Сузан Рајс, која је, према Џозефу Диџенови, бившем савезном тужиоцу, наручивала од америчких обавештајних служби транскрипте комуникација Трампа и његових људи, односно „детаљне табеларне приказе легалних телефонских комуникација“ које су они обављали, годину дана пре избора у новембру 2016, у којим, иначе, није нађено ништа спорно.

Рајсова је, по функцији, имала право да чита поверљиве пресретнуте комуникације. Чак је имала право и да тражи „демаскирање“ имена америчких држављана који су били „инцидентално“ захваћени надзором, ако су разговарали са неким страним држављанином. „Демаскирање“ значи то да се тражи скидање ознаке анонимности, односно откривање имена америчког држављанина који је учествовао у комуникацији, ако сматра да је то на било који начин повезано са америчком националном безбедношћу. Међутим, ако су то били „обични“ разговори без последица по националну безбедност, онда је изузетно проблематично да се тражи „демаскирање“ учесника разговора. Јер се, у том случају, руши баријера између надзора везаног за националну безбедност и надзора политичких противника ради прибављања политичке користи. А управо је то, по свој прилици, био случај када је реч о надзирању Трампа и његових људи.

И, као што знамо, имена Трампових људи, попут његовог првог саветника за националну безбедност, генерала Мајкла Флина, не само да су „демаскирана“ у уском кругу обавештајно-безбедносне заједнице и овлашћених политичких функционера, попут шефа Националне обавештајне агенције или шефа ЦИА, већ су и „процурела“ у јавност, преко естаблишмент медија попут Вашингтон поста и Њујорк тајмса, што већ представља кривично дело. Сада се поставља питање да ли је Сузан Рајс била једна од тих „узбуњивача“ који су пуштали у јавност имена Трампових људи који су, наводно, имали „мрачне“, „проблематичне“ или какве год контакте са руским званичницима – односно, по новоуспостављеним мерилима неолибкон медијске хоботнице – с било ким ко се само прошетао поред Кремља у последњих годину дана. И, последично, поставиће се класично питање из времена Вотергејта: шта је Обама о томе знао, и када?

Рајсова, као што се и очекивало, демантује ове тврдње. Гостујући на америчкој ТВ мрежи Ен-Би-Си, Рајсова је у уторак категорички демантовала да је Обамина администрација „користила обавештајне податке у политичке сврхе“, као и да је она та која је медијима пустила у јавност информацију о Флиновом разговору са руским амбасадором прошлог децембра – што је био повод за Флинову оставку. С друге стране, није демантовала да је тражила демаскирање разних имена – не улазећи у то која су то имена била – чије су комуникације биле предмет њеног занимања, па чак ни „могућност“ да су нека од тих имена припадала људима из Трамповог тима.

За Трампове присталице, као и независне посматраче, кредибилитет Рајсове је под знаком питања, с озбиром да је она прошлог месеца, када су на површину испливале прве информације о „инциденталном“ надзору комуникација Трампове екипе, за америчку јавну ТВ мрежу Пи-Би-Ес изјавила да о томе „не зна ништа“, и да је била „изненађена“ када је о томе први пут говорио председавајући комитета доњег дома Конгреса Девин Нуњес. Да не говоримо о томе да је она буквално, испред Обамине Беле куће, 2012. давала, сада се зна, неистиниту верзију догађаја везаних за убиство америчког амбасадора у Либији, Кристофера Стивенса, тврдећи да га је убила маса коју је разјарио један анти-исламистички видео спот, што је касније дискредитовано као тврдња (Стивенса су највероватније убили припадници Ал Каиде, а сам Стивенс је био део организованог пребацивања оружја из Либије за потребе устаника против сиријског председника Асада). У сваком случају, у понедељак је сенатор Ренд Пол, онај исти који се жестоко противио пријему Црне Горе у НАТО, предложио да Рајсова сведочи под заклетвом пред конгресом о својој улози у целој овој причи.

На крају и занимљивост да је човек по имену Мајк Церновић (Mike Cernovich) био тај који је први, 3. априла, објавио ексклузиву о томе да је Сузан Рајс та која је „демаскирала“ имена Трампових људи, што је касније потврдио и Блумберг, чији је новинар, по Церновићу, још раније поседовао ову информацију, али није хтео да је објави због ненаклоњености према Трампу (као ни новинарка Њујорк тајмса Меги Хејбермен). Сам Церновић, који је већ прилично познат као новинар и про-трамповски активиста, се нигде није јавно декларисао о свом пореклу. Али имамо право да нагађамо…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: