У Београду је преминуо један од најпознатијих и најчитанијих српских писаца, у Београду, у 74. години, сликар и новинар Момчило Момо Капор, потврдила је његова породица. Телеграме iзразима најдубљег саучешћа породици Капор упутили су председник и премијер Србије.

Момчило Капор, познат и као Момо Капор, рођен је у Сарајеву 1937. године. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића. Објавио је велики број наслова, романа и збирки прича. Аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет (филм), Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Превођен је на француски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Умро је у Београду 3. марта 2010. године на Војно-медицинској академији.

Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС:

Фолиранти, 1975.
Провинцијалац, 1976.
Ада, 1977.
Лањски снегови, 1977.
Хеј, нисам ти то причала, 1978.
Зое, 1978.
Белешке једне Ане (хроника у 26 глава), 1978.
Скитам и причам: путописни дневник, 1979.
101 прича, 1980.
Уна: љубавни роман, 1981.
Онда, 1982.
Сентиментално васпитање, 1983.
Књига жалби, 1984.
011-Исток-Запад, 1990.
Хало, Београд, 1990.
Дама скитница и офф приче, 1992.
Зелена чоја Монтенегра, 1992.
Блокада 011, 1992.
100 недеља блокаде, 1994.
Леро – краљ лептира, 1995.
Последњи лет за Сарајево, 1995.
Хроника изгубљеног града, 1996.
Од седам до три, 1996.
Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997.
Најбоље године и друге приче, 1997.
Ивана, 2001.
Легенда о Табору, 2002.
Сања, 2003.
Чувар адресе
Досије Шломовић
Конте
Леп дан за умирање
Љубавне приче
Самац
Успомене једног цртача
Елдорадо
Путопис кроз биографију
A Guide to the Serbian Mentality

Момо Капор, у једном од последњих интервјуа за "Глорију"...

Не бојим се смрти

Чувени писац и сликар, један од последњих чувара београдског боемског духа, после друге операције рака грла у Лозани открива о чему је размишљао док су му давали анестезију и због чега, уз супругу Љиљану, осећа спокој човека који је у животу постигао све што је желео

Смрт и ја смо на ти. Не бојим је се, јер се испоставило да је она потпуно уобичајена ствар која даје димензију животу. Човек који не мисли о смрти сваког јутра кад се пробуди, није нормалан - тврди познати писац и сликар Момо Капор, који ексклузивно за Глорију први пут говори о другој операцији рака грла којој је био подвргнут пре неколико месеци у Лозани, у Швајцарској.
- Кад сам сазнао од чега болујем, примио сам то најнормалније, јер сам већ урадио све што је требало, написао силне књиге, насликао масу слика. Имам сјајну супругу, две кћерке и четрнаестогодишњег унука. Питао сам се шта још треба да урадим. Схватио сам шта је смрт кад сам добио анестезију. Ви легнете, потпуно голи, прекривени плахтом и једна лепа лекарка вам ставља маску на лице. Последње речи које сам јој рекао биле су “докторко, јесте ли наручили буђење?”. Онда потонете у нешто тамно, без снова, кошмара и сећања, без ичег, као блек аут. Ако се пробудите, а ја сам се будио неколико пута, онда је то лепо. И да се нисам пробудио, ништа не бих изгубио. Имам седамдесет две године, мада могу да прођем и као седамдесетогодишњак, носим фармерке и патике, иако то делује непристојно. Кад сам био клинац, мислио сам да су људи са толико година већ одавно мртви, а да су они са тридесет девет старци. Све се променило.

Момо сматра да није победио рак, јер је то неизлечива болест

- Нема особе која је победила карцином, немогуће је победити га. То је једноставно труљење материјала. Кад неко умре од неизлечиве болести, како се каже, заправо је умро јер је дотрајао. Сузан Зонтаг, коју сам упознао у Њујорку баш кад је написала књигу “Победила сам рак”, умрла је само годину дана касније. Али, занимљив је сусрет са смрћу, а ја сам их имао много у животу, од детињства, кад ми се за време окупације срушила кућа на главу. Моја мајка Бојана Велимировић, лепотица, потомак старе сарајев-ске трговачке фамилије, имала је само двадесет четири године кад је погинула држећи ме у наручју. Заштитила ме је својим телом. У том бомбашком нападу погинуло је четрдесет људи, једино сам ја остао жив, али не и мачка коју сам држао. Имао сам тада четири године. Успевао сам да избегнем случајне рафале метака, нису пуцали директно на мене, бомбардовање у Другом светском рату, пуцњаве у ратовима деведесетих, у којима сам учествовао као репортер. Био сам у близини смрти, и то је било испитивање да ли се бојим. Нисам се бојао...