Iz iskustva druge polovine prošlog veka, poznato je da je neokolonijalizam daleko štetniji po neku zemlju od klasičnog kolonijalizma. Potpuna kolonijalna uprava podrazumevala je obavezu okupatora koji je morao da obezbedi održivost prostora kojim vlada što je osim standardne eksploatacije podrazumevalo i neophodno podsticanje određenih kvalitativnih pomaka u infrastrukturi, obrazovanju, zdravstvu itd.
Radost neokolonijalizma je neograničena: nemate nikakve obaveze, samo otimate sirovine i koristite tržište, de facto radite sa tom zemljom šta god hoćete. Što je najbolje vi se nigde ne pojavljujete pošto čitav posao završava korumpirana (ekonomista J. Dušanić bi rekao kompradorska) domaća elita.
No za zemlju koja je predmet obrade najgora stvar nije to što joj se dešava, već upravo ta nesrećna iluzija slobode, percepcija da se na izborima o nečemu odlučuje i da navodno demokratski lideri sa demokratskim legitimitetom odlučuju o pravcu kretanja zemlje. I stvarno malo malo pa izbori; no obrni okreni za koga god da glasaš opet Dinkić sa 3% podrške vodi ekonomiju cele države!?
Posebno bizaran fenomen u ovakvom političkom sistemu je to što i ovi koji su isprojektovani da igraju ulogu političkih lidera posle izvesnog vremena umisle da oni stvarno o nečemu odlučuju. Evo i Borisa Tadića (B.T.) kao poslednji slučaj takvog kompleksa veličine.
B.T., trenutno u ulozi predsednika države, predsednika vladajuće stranke, komandanta oružanih snaga (mada bi se ministar vojni i američki ambasador Kameron Manter već grohotom nad tim nasmejali) i uostalom čovek koji je do pre deset dana bio ubeđen da odlučuje o svemu u ovoj raspaloj zemlji, predstavlja krajnje ilustrativan primer nekoga ko je lako zaboravio kako je i zašto došao tamo gde se sada nalazi. Dakle čovek koga su Anglo-Amerikanci (AA) prvo doveli na mesto Ministra odbrane, da tamo završi posao čišćenja armije od iskusnih ratnih generala, potom mu je data stranka, da bi ubrzo bio premešten na mesto Predsednika, u trenutku je zaboravio da ima određenih dugova. Na opštu nevericu AA čovek je opet pokazao da su Srbi stvarno nepredvidljivi i hladnokrvno Rusima predao NIS što je za AA malo reći neprihvatljivo. Još luđe, B.T. je ohrabrio Vuka Jeremića da započne sa vođenjem velike svetske politike pa je ovaj počeo da proziva Hrvate u Zagrebu, uzvraćajući sa kontratužbom protiv istih, zatim je izlobirao Generalnu skupštinu UN da se ide pred Međunarodni sud pravde u vezi sa priznavanjem KiM itd.
Štaviše, B.T. se uzgordio i u domaćoj politici zaboravljajući da su ovde procesi prilično jasno determinisani te da mu je data moć da ih sprovodi a ne da o nečemu razmišlja i menja stanovište. E to je ta tragična iluzija slobode: B.T. je pomislio da ima moć sa kojom može da pokuša vođenje autonomne politike makar u nekim oblastima. (Prvi je to zaboravio pokojni premijer koji je za mnogo manje stvari od davanja NIS Rusima izgubio glavu). A onda su počeli šamari...
A da! Preventivne šamare na prijateljskoj osnovi B.T. je dobio još jesenas kada je ovde "slučajno" svratio načelnik združenih snaga Američkog generalštaba, izvesni Malin. O čemu i kako je ovaj suptilni gospodin razgovarao sa B.T., možemo samo da pretpostavimo, ali je zanimljivo da je odmah nakon toga tzv. predsednik Srbije morao da pruži javnu podršku Milu Đukanoviću u vreme kada je ovaj imao unutrašnju krizu zbog priznavanja Kosova . B.T. je dao jedan beskrajno sraman intervju televiziji C.G. u kome se novinarka Radojka Rutović bukvalno iživljavala nad njim znajući da ovaj mora da odradi zadatak. No ovi skorašnji šamari su mnogo bolniji...
Da li početi od Gorana Kneževića? Još uvek nije sasvim jasno šta se iza ove priče krije ali je tačno da je Knežević bio glavni Borisov igrač u pokušaju da ograniči pomahnitale DS separatiste iz Novog Sada koji su već sada država u državi i partija u partiji. Prvo mu je propao pokušaj da Kneževića postavi na mesto Ministra za lokalnu samoupravu, a onda je morao da istrpi i njegovu smenu sa mesta predsednika vojvođanskog DS. Hapšenje čoveka koji je je neposredno pre toga dobio sve nagrade za podizanje poslovnog ambijenta i sl, dođe mu nekako kao logična posledica. Takođe valja podsetiti i na činjenicu da je prilikom izbora premijera B.T. dobio neugodan odgovor od svoje stranke, što je već trebalo da mu pokaže da on istu ne kontroliše. Nasuprot dragog mu Vuka Jeremića, stranka je suprotstavila nikog drugog do Bojana Pajtića koga to mesto u opšte nije ni zanimalo.
|
B.T. je takođe pokušao da se usprotivi i oko habsburškog statuta Vojvodine. Šteta je inače već napravljena time što je on sa ogromnom većinom glasova usvojen u Skupštini Vojvodine bez ikakve javne rasprave u Srbiji dok su se Tijanićev RTS i drugi mediji ponašali kao da se to dešava u Zimbabveu. A Statut je morao da se spreči u samoj Vojvodini! Sad svako zaustavljanje iz Beograda direktno priziva Doris Pak i internacionalizaciju jer će Pajtić bez problema objasniti da Beograd opstruira navodno većinsku volju građana Vojvodine.
Boris je upravo to počeo da radi. Pošto nema podršku u stranci (kao i Ivica Dačić koga Bajatović tretira koliko i Miru Marković) krenuo je da traži podršku gde god može da je nađe, pa se tako pojavilo i ono saopštenje SPC. U isto vreme njegovo okruženje je probalo da zaustavi i devijantni Zakon protiv diskriminacije. U to doba novinar Željko Cvijanović ga je u svojim kolumnama lepo upozorio da pojača obezbeđenje i na vreme mu je sugerisao da će mu svako povlačenje sada biti gore od bilo čega. Međutim, sve to nije ništa vredelo.
Doduše, možda je čovek s pravom procenio da mu je glava u torbi. Verovatno ga je iznenadilo što su i mediji, za koje je mislio da ih njegovi spin doktori drže pod kontrolom, preko noći pokazali da im je ipak neko drugi nadređeni i počeli su da traže njegovu i Jeremićevu glavu (videti kako je B92 izvestila sa poslednje sednice Glavnog odbora DS da je B.T. po prvi put dočekan bez ovacija i aplauza – zar to ne liči na medijsku pripremu političke egzekucije?). Svejedno počeo je da se povlači i da daje sve što se od njega traži i ne traži.
A taman su se razni analitičari i javni radnici što traže "nacionalno" i tvrde da su podele na levicu i desnicu prevaziđene, poradovali da su dobili novog Koštunicu i da se B.T. vratio na "nacionalnu" stranu. Kad ono, Zakon protiv diskriminacije prođe na vladi bez glasa protiv – a šta se očekivalo od jedne leve vlade nego da donese progej zakon? A da, njima ideologije ništa ne znače, samo nek je "nacionalno". B.T. takođe prestade da se oglašava u vezi sa Statutom, a prošle nedelje je usledio vrhunac, na njegovu ličnu inicijativu nedeljnik NIN, koji predstavlja poslednju pristojnu novinu na liniji odbrane srpskih nacionalnih interesa, prodat je koncernu Ringier, koji u Srbiji izdaje najperfidnije antinacionalne novine koje se zovu Blic. Dakle lično B.T. je predao NIN u ruke ekipi koja će od njega praviti isto ono što se već napravilo od Politike prvo pod Smajlovićkom a sada pod Janjićem i Brkićem (za neupućene, Bujošević se tek predstavlja kao nekakav glodur Politike). Ko ne veruje neka proveri u uredništvu NIN-a. Dakle biće red Latinke, pa red Dubravke Stojanović, pa red Miljenka Derete, pa dosta Čede itd.
Sve u svemu B.T. pokušava da ispravi svoja nacionalna skretanja i da se vrati na pravi put pre nego što ga kum zameni. Ljudski ga je razumeti. Vlast je k'o droga, a nije lako doći dotle da vas u javnosti brani još samo Đorđe Vukadinović. Pitajte Koštunicu kako se to završi.
Naravoučenije ove priče je da je iluzija slobode mnogo gora od stvarnog suočavanja sa realnošću i da mi živimo pod protektoratom, bez stvarne mogućnost izbora, sve dok u naše ime upravljaju ovakve političke elite, bez obzira da li su trenutno na vlasti ili u opoziciji. Dokle god se to ne shvati imaćemo ovakve jadne pokušaje simuliranja nekakve autohtone politike koji se uvek završe na isti način. Shvatanje i razumevanje realnosti uslov je da neko ozbiljno počne da razmišlja šta zaista može da se uradi u ovakvim uslovima.
Vladimir Dobrosavljević je direktor CKS (Centar za konzervativne studije)
RSS линк на коментаре
Прикажи/Сакриј коментаре
Прикажи/Сакриј форму за унос
