Уочи састанка највиших руских и америчких званичника, који појединци третирају као неку врсту нове руско-америчке поделе интересних сфера у свету, председник Академије за геополитичке проблеме Руске Федерације генерал-пуковник Леонид Ивашов специјално за НовиСтандард тврди да не очекује велику трговину између Москве и Вашингтона.
Генерал Ивашов, који је 1999. године током НАТО бомбардовања Србије био члан руске преговарачке делегације и који је оптужио шефа те делегације Виктора Черномидрина за издају српских интереса, не верује ни да ће доћи до трговине између два партнера на простору Косова и Метохије:
- Не очекујем никакву трговину између САД и Русије по питању контроле простора Украјина-Грузија. Американци су данас јаки и Русија је за њих слабашан партнер у тим питањима. Зато ће САД исто онако бахато као и раније деловати у правцу истискивања руских интереса са постсовјетског простора.
Постоје наговештаји да би Русија могла на сличан начин да парира Америци на простору Латинске Америке?
- Русија нема тако снажне позиције у том региону да би понудила размену са САД. Друго, САД у резерви држе Монроову доктрину из 1823. године. Они целокупни амерички континент сматрају својом очевином и ни са ким неће трговати.
Како тумачите руске позиције у Украјини?
- Односи између Москве и Кијева брину и Русе у Русији и Украјинце у Украјини. Обе стране су потпале под утицај америчко-натовског сценарија, сличног југословенском. Његова суштина је у томе да се посвађају наши народи и да се односи доведу до оружаног конфликта. И тај се сценарио успешно реализује. Недавно је Јехануров, украјински министар одбране, говорио у медијима о могућој агресији Русије и о томе да би Русија гађала нуклеарним оружјем украјинске објекте. То је евидентно безумље, сушта глупост и велика провокација. Али је и формирање непријатељске свести.
Ви, дакле, не верујете да је Русија спремна да се војно умеша?
- Русија не планира никакво војно мешање у унутрашње украјинске процесе. Али њу покушавају да увуку у оружани конфликт на Криму како би се потом тамо инсталирале међународне натовске снаге и да се са Кримским полуострвом поступи као с Косовом.
Ко је, по вама, најближи да буде Јушченков наследник у Украјини?
- Тачно знам, то ће бити онај кога подржи Вашингтон. Русија нема свог кандидата. Амбасадор у Кијеву, господин Черномирдин, спроводи исту ону издајничку политику у односу на Русију какву је спроводио 1999. године у односу на Србију.
Да ли то америчко непопуштање важи и за простор Косова и Метохије?
- Важи. Американци су тамо присутни и своје присуство умножавају. Русија је отишла из тог региона. Зато, да би САД и НАТО рачунали са Русијом и Србијом, нама је потребно да макар политички и духовно развијамо сарадњу у свим сферама. Нажалост, односе Београда и Москве САД такође контролишу преко Владе Србије и проамеричких снага. Србија данас није јединствена.
Како ви описујете интересе Русије у региону западног Балкана (Хрватска, БиХ, Србија)?
- Нажалост, тамошња власт, која се не може идентификовати са Русијом, бави се сервисирањем интереса крупног бизниса јер је и сама у том бизнису. Према томе, ситуација у региону западног Балкана тамошње власти интересује тек са аспекта додатних профита. Руски МИП прати ситуацију, учествује у текућим процесима, али ништа више од тога. Руски народ сматра Србе својом браћом и спреман је да пружи сваку помоћ и сарадњу. Зато нам је потребно да јачамо хоризонталне везе са свим народним слојевима, по линији друштвених организација и да заједнички приморавамо владе да служе интересима наших народа.
Како видите даљи развој ситуације у БиХ и на Косову?
- Он зависи од Срба. Ако они пронађу снаге да се моћно боре на свим правцима – политике, дипломатије, економије, војске – ситуација ће се мењати у њихову корист. Ако признају свој пораз и помире се са натовском самовољом, отићи ће у историјско непостојање.
Шта Русија мисли о уласку Албаније и Хрватске у НАТО?
- Бићу задовољан ако Албанија уђе у НАТО јер ће тада НАТО добити проблеме. Али не мислим да ће се променити руско-хрватски односи у случају уласка те земље у алијансу.
Србија жели да уђе у ЕУ, али има назнака да ће јој бити постављен услов да најпре уђе у НАТО. Шта мислите о томе?
- Американци су у Европи завели такав поредак да се укључивање у ЕУ условљава претходним укључивањем у НАТО. Тамо су Американци газде, али нису газде и у ЕУ. Зато преко НАТО САД дисциплинују Европу и држе је у подређености. Питање укључивања Србије у алијансу ствар је самих Срба. Ако се то деси у Русији ће то бити доживљено са дубоким жаљењем. Мишљења сам да ће и потомци лоше мислити о оним политичарима који забораве проливену крв из 1999. године и који замене част и понос за тренутну корист.
Како гледате на размештање америчког система ПРО у Европи?
- То оружје је уперено против нас. Свесни смо да је основна моћ противракетне одбране САД већ инсталирана не на земљи, већ у космосу: ту су сателити за радионавигацијско гушење, ту су припремани за лансирање у космос и ласерски уређаји са више бојевих пуњења који могу да уништавају ракете на старту, ту је још много којечега. Ми ћемо одговор на то обавезно пронаћи, и то не само у односу на Европу него и на САД.
Вест да је Северна Кореја испробала нуклеарни уређај поново је изоштрила интересовање за улогу нуклеарног оружја у светским процесима?
- Нуклеарно оружје у савременим условима постаје малтене главна сметња глобалистичким снагама на челу са САД у њиховој тежњи ка једнополарном светском поретку и доминацији. САД су супериорније у односу на Русију у количини и квалитету нуклеарног потенцијала. Чак 5.200 нуклеарних бојевих глава у арсеналима САД сасвим је довољно за уништење не само сваке државе него и цивилизације.
Али новим газдама света ничему не служе ни огромне територије, макар оне биле и богате природним ресурсима, ако су загађене радијацијом?
- Да, и што је значајније, може уследити узвратни нуклеарни удар, макар и ограничен, али довољан за онемогућавање њихових планова. Према томе, уз нуклеарну авантуру може се добити и ефекат супротан очекиваном. Вашингтон је свестан те околности и отуда закључак да је неопходно разоружати потенцијалног противника чак и по цену сопственог одустајања од нуклеарног оружја.
Шта би се догодило ако би, рецимо, Русија и Кина остале без нуклеарног оружја?
- Москва и Пекинг имају широк арсенал тактичких нуклеарних пројектила, али би оне практично остале незаштићене. Светско јавно мњење почиње да се бакће нуклеарном проблематиком. У САД званичне власти и експерти плаше своје становништво могућим терористичким актом (прљавом бомбом), Европу и Блиски исток – иранским нуклеарним програмом, Кину и Индију – пакистанском бомбом у рукама исламиста. Након испробавања нуклеарног уређаја у Северној Кореји, у паници су и Јапанци. Окупља се Савет безбедности ОУН, политехнолози најављују могућност трећег светског рата са обилном применом нуклеарног оружја. Приликом озбиљнијег разматрања сваке од наведених "опасности", постаје очигледно да су то глупости. Северна Кореја није испробала бојеву главу, већ уређај, а то је велика разлика.
Ко би уопште и с ким ратовао у некаквом хипотетичком светском нуклеарном рату?
- Кини и Русији таква авантура није потребна. Мишљења сам да то није потребно ни Британији, ни Француској, ни Израелу. Али је нуклеарна провокација сасвим могућа. И за ту улогу најпогоднији је Пакистан. Управо су тамо Американци "издемократизовали" ситуацију толико да се та земља – а подсетимо да она поседује нуклеарно оружје – заглибила у хаос и процес распада. Страним специјалним службама није тешко да организују крађу и примену нуклеарног пројектила против, рецимо, Кине или Индије. Уз то, талибани, то чедо ЦИА, САД и пакистанске обавештајне службе, почели су да делују некако чудно: уместо да ратују против "великог шејтана" – главног непријатеља муслимана за ослобођење своје авганистанске отаџбине – они су изненада упали на пакистанску територију и тамо дижу у ваздух објекте и убијају своје једноверце.
Паралелно с тим, одвија се још један процес – Кина трага за својим стратешким савезником. А и реакција САД на то трагање такође је процес.
- Американци не желе да уступе Кини право првенства, а Кинези упорно грабе управо ка томе. Схватајући лукавство и снагу Америке, Пекинг себи тражи савезника. Русија јој за ту улогу не годи, јер њена актуелна политичка елита не гледа на исток, већ на запад. Односи са Кином каткад изгледају као покушај да се појачају своје позиције на Западу, да се преплаши западни свет могућим зближавањем. А и слабљење позиција Русије, нарочито у одбрамбеној сфери, чини је све мање привлачном за Пекинг.
И Кина је, судећи по свему, изабрала Јапан за савезника, зар не?
- Спајање високих јапанских технологија са динамиком кинеског развоја, војном снагом и многобројним становништвом открива невиђене перспективе за стварање најмоћнијег пола планете. Дошло је и до прве посете у историји билатералних односа јапанског императора Пекингу, а редовни су постали и сусрети руководилаца влада, ресора, укључујући и војне.
У јануару 2009. године САД су прибегле кораку без преседана. Бжежински и Кисинџер су понудили Кини алијансу са Америком. Засад Кинези промишљају, али ће избор бити учињен пре или касније. Пристати на савез са Вашингтоном, ризикујући да ће бити изиграни, или одиграти са Јапаном своју игру против Америке? Није јасно како ће се понашати Јапан у троуглу Вашингтон–Пекинг–Токио. У таквим условима Пекинг баш и не жели да се одрекне свог нуклеарног потенцијала.
А што се Русије тиче?
- У њену недавно усвојену Стратегију националне безбедности унета је одредница о тежњи ка потпуном уништењу нуклеарног оружја. А Стратешке нуклеарне снаге данас су најефикасније и једино средство за ситуирање наше националне безбедности. Дакле, нуклеарно оружје поново постаје средство за постизање светске доминације. Али овог пута обрнутим редом: уместо гомилања арсенала – њихова ликвидација.
RSS линк на коментаре
Прикажи/Сакриј коментаре
Прикажи/Сакриј форму за унос
