Зашто су Срби прогнани из Хрватске (први дио)?

Пише: о. Гојко Перовић

Када народ прави државу – то је слично послу којим човјек појединац прави своју кућу, брине о свом домаћинству. Домаћинска дјелатност је лијепа ствар. Спада у најплеменитије активости које човек може имати. Градиш, ствараш, ограђујеш од туђег, остављаш потомцима у насљедство…Оваквим радом човјек опонаша Творца. Између осталих разлога, због оваквог рада – Творац је створио човјека.

Државотворна дјелатност људи

У вези са овим дјелањем настали су значајни појмови наше народне свијести: „дједовина“, „стари темељи“, „праг од куће“, „долазак госта у кућу тј. гостољубље“…итд. Све у свему, старање о земаљском домаћинству јесте један од начина да се човјек оствари у свом земном вијеку, и да свој живот учини смисленим. Слично је, дакле, и са народима и њиховим државама.

На другој страни, од самих почетака човјековог постојања присутан је опасан, убилачки и самоубилачки синдром „Вавилонске куле“. Овдје се мисли на појаву у којој човјек то своје газдовање имањем – одваја од Творца, и заборавља на Оног ко му је дао живот и имање, Оног у чије име он газдује. Тада човјек све приписује себи, а поменуто имање постаје његова највећа вриједност, највиша његова мисао, и он га, на неки начин, обоготорава. Такав човјек постаје крајње опасан по околину.
И на колективном и на појединачном плану људско газдовање имањем може да се деформише и да дође до ове крајности обожавања, обоготворења домаћинства тј. државе. Попут извјештаја о „Вавилонској кули“, Библија врло рано биљежи и појаву ове опасности, односно библијски писац, у самим почецима библијске историје, препознаје ово застрањење. Судија и пророк Самуило га веома прецизно описује, када износи свој страх од будућег царства и настанка државе коју су његови сународници тражили ( 1 Сам 8-10 ), а који ће, по њему, довести до тога да људи забораве Бога. На касније написаним страницама Библије, оним које су настале послије Вавилонског ропства, веома је уочљив отклон који библијски писци имају у односу на земаљску државу. Остало је сјећање на цара, и жеља да се он врати, али сада је нарочито истакнута надземаљска, духовна и есхатолошка димензија таквог очекивања. Преокупација земаљском политиком се умањује, нарочито послије трагичних искустава војних пораза, разорења и сеоба, како у Сјеверном тако и у Јужном царству Израиљаца. Зато се, у времену пред сам Спаситељев долазак, у јудејској духовности и друштвеном животу Јевреја, мијешају два осјећаја, двије међусобно супротстављене идеје. Једна је устаничка и политичка, а везана је за обнову земаљског царства, док је друга духовна и апокалиптичка, и она очекује буквални и непосредни Божији долазак на земљу.

Националистичка државотворност

У новијој свјетској историји ово својеврсно обожавање државе добило је свој израз у револуционарном национализму. Он је, у суштини атеистичан,  врло овоземаљски ( приземан ), врло конфликтан и ратоборан.

Као што смо рекли у вези појединачне људске егзистенције, тако и на колективном нивоу, народно старање о домаћинству тј. о држави, може бити добро само ако је неодвојиво од побожности. У том случају оно може бити начин да људи и народи сарађују са Творцем, обрађујући и оплемењујући творевину, а не клањајући јој се. А опет, такво дјелање теже ће доводити до убијања и мржње међу људима, јер је богољубље неодвојиво од човјекољубља. Међутим, национализам 19.вијека није био такав. Он је био врста модерног идолопоклонства пред државом. Црква је употребљавана само као декор ( један од важнијих и заступљенијих декора ), у обожавању „тотема нације“. Код Срба, у „светосављу 19. вијека“ има тих елеманата, док код Хрвата нпр. пјесма „Здраво Дјево, краљице Хрвата“ јесте управо израз таквог духа. Ово не значи да су поменути култ Светог Саве код Срба, или, у овом случају, култ Мајке Божије код Хрвата, изворно, по својој суштини – националистички. Никако. То само значи да су умјетничке употребе тих култова у 19. и почетком 20.вијека, изразито националистички, и да су, у одређеној мјери довели до извитоперења њихових јасних духовних основа.

Хрвати и Срби

Хрвати су крајем 20. вијека оформили државу. Када сагледамо околности под којима се то десило, закључујемо да је један од предуслова за стварање те државе био нестанак Срба са територије на којој је она створена. У два маха, у петој и десетој деценији двадесетог вијека, дошло је до неописивог, крвавог злочина над Србима, што је овај народ довео до истребљења и његовог свођења на занемарљив проценат у данашњој Хрватској. Средином 20. вијека Срби су масовно убијани и на силу превођени у другу вјеру, док је крајем истог стољећа стотине хиљада Срба протјерано из Хрватске. У овој другој прилици, Срби су покушали да се физички и војно одбране од хрватског насиља, али то је учињено неспретно и безуспјешно. Послије свега, данас на почетку 21. вијека, најистакнутији хрватски појединци величају Павелићево дјело. Дјело човјека који је предводио покољ Срба у НДХ. Зашто је нестанак Срба схваћен као предуслов да настане хрватска држава, и зашто та држава и данас одише антисрпским настројењем, као својеврсним покретачким духом?

Умјесто постављања ових питања, могао бих једноставно да мрзим Хрвате цијелим својим бићем. Да их мрзим до краја свијета и вијека, због ране коју су ми нанијели, ране дубље од бездана…Међутим, ако за себе и за њих потражим неке дубље разлоге постојања, морам да размислим, да потражим објашњење, да разумијем сукоб који нам се десио, да размислим о томе зашто су нас ранили, и о томе чија је рана дубља и крвавија. Наша – рана и поремећај оних који су убјени и протјерани, или њихова – рана и поремећај оних који су обузети жељом да нас нема…Мислим да нешто од тих разлога станује у начинима и мотивима којима су стваране државе ових народа кроз вјекове историје.

Од Средњег до Новог вијека

Од 13. до 15. вијека Срби живе зенит свог државног успона и политичке слободе, и тако граде идентитет народа који ствара сопствени културни и духовни израз. А све то граде на темељима универзалне хришћанске вјере и под утицајем православног „византијског комонвелта“. Хрвати у тим стољећима живе као поданици Угарске, са менталитетом поробљених Словена, који у туђем царству чекају прилику за остварење своје политичке слободе. Проћи ће вјекови тежње и надања да ће они ( Хрвати ), на пространој територији западно од Дрине, а јужно од Беча и Пеште, и источно од јадранске обале, – формирати своју аутентичну, словенску, хришћанску државу. Мијењали су се окупатори..Турци, Млечани, Њемци ( Хабзбурзи )… и сабрао се готово читав миленијум  тих и таквих надања. Све то вријеме Хрвати живе у различитим аутономним јединицама ових царстава. Те јединице својим називима ( именима ) говоре о постојању свијести о хрватској народној посебности, али та аутономија није ни близу онога што бисмо могли назвати политичком или културном слободом. Повремено имамо и покушаје да се подигне устанак ( нпр. Зрински и Франкопани у 17. вијеку ), али то је било без успјеха и без нарочите народне масовности. Истовремено, и на истом, већ описаном простору, заједно са Хрватима живе и Срби. Њихов број је нешто мањи, њихова духовност и култура су другачији, али политичка судбина Срба на просторима западно од Дрине, истовјетна је оној хрватској. Поданици туђег царства који су етнички, језички и историјски нешто друго у односу на Беч и Пешту. Сви они дакле, са историјским стрпљењем и упорношћу, чекају ослобођење.

На другој страни, источно од Дрине, Срби живе у знатно већем броју. Њихова велика и снажна држава се, у 15.вијеку, угасила под турском најездом. Међутим, иако живе као поданици Османског царства, Срби су сабрани око Пећке Патријаршије. Патријаршија је израз њихове духовне слободе у политичкој поробљености, али и споменик, свједок некадашњег значајног земаљског царства. Патријаршија је свједок могућности коју су Срби остварили. Могућности да се у мору васељенског православља, од Египта до Кијева, оствари сопствени богослужбени и културни, стваралачки израз. Поред тога, народно предање чува један засебан културни драгуљ, – родољубиви циклус пјесама. Њега генерацијама преносе народни мудраци и гуслари, и он представља препјевану Библију, преведену античку трагедију, и уз Цркву и њену дјелатност, тај умјетнички поетски спјев чува снажну државотворну свијест Срба. Отуда, код Срба у вријеме турског ропства, имамо низ значајних народних устанака и плодних духовних и културних обнова, који свједоче њихову народну виталност. Доба патријараха Соколовића; устанак Срба крајем 16. вијека; дјелатност патријарха Гаврила Рајића и Светог Василија Острошког током 17. вијека; нови устанци крајем 17. вијека и велике сеобе које су покренуте након пропасти устанака; политичка аутономија, а потом и самосталност територије Цетињске митрополије….

Поводом 20. годишњице српског егзодуса из Хрватске, у војно-политичком насиљу названом „Олуја“; поводом 70. годишњице од ослобођења преживјелих логораша из Јасеновца, и освећења Храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима, 08. августа 2015.г., за портал ИН4С пише ректор Цетињске Богословије свештеник Гојко Перовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: