Жан-Пол Бес: Његош је словенски Данте

Прошлог љета, у издавачкој кући Виа Романа у Паризу,  изашла је књига Његош, словенски Данте из пера Жан-Пол Беса угледног историчара, великог познаваоца православног свијета и проповједника Православља у Француској.

Рођен 1948 у граду Тулу у југо-источној Француској, професор историје у гимназији, Жан-Пол Бес је аутор мноштва историјских дјела, посебно чувене серије Краљевски градови Пикардије,  награђене од стране Француске Академије.

Примивши још као студент, далеке 1969 године, православље у једној руској цркви у Бордоу,  убрзо је стао путовати по земљама православног  свијета почев од Србије чије манастире посјећује већ 1971. и гдје, неку годину касније походи  оца  архимандрита Јустина Поповића у Ћелијама чије ће пресељење у царство небеско 1979. надахнуто испратити у Монду.

Наставља да ходочасти по манастирима Грчке, посјетивши отада Свету Гору Атонску бар десетак пута, Бугарске, Румуније, Русије, Јерменије…  И управо тих година смо се срели у осијању острошке светиње. Наиме, због моје међународне акције за спас једног највиших храмова  Српства и свијета, Његошеве капеле на Ловћену,  навукох на себе немилост режима те не могох читаво пола деценије доћи у Југославију.

Ипак дођох поводом очеве смрти у зиму 1975., а затим идућег љета и ходочастих у Острог, први пут од дјетињских дана када ме моја побожна мајка Милена, ништа не окусивши и пјешачећи боса по цио љетњи дан преко планина, водила са собом на поклоњење, пошто ме је предходно носила у колијевци на крштење. Вративши се у Париз под утисцима, сочиних Писмо из Острога насловљено Душа и судбина, које објавих у Монду од 16-17 новембра исте године, доносећи, уз велику причу о Острогу, моја сјећања управо на та далека ходочашћа. Оно се толико дојми младог професора историје на другом крају Француске да изазва не само његово занимање за Острог, за Црну Гору и Његоша, већ самим тим што је почетком деценије Париз био свјетска престоница борбе за Ловћен Његошев, него га изгледа подстаче да и сам пише те би се тако могло рећи да је острошко светилиште у основи дјела Жан-Пола Беса.

Током година, као сарадник Православног вјесника у Паризу, он је написао бројна штива на православне теме, посветивши књиге трима знаменитим женама које су оставиле дворски живот да би га замијениле монашким и које су на путу да постану или су већ светитељке: књегињи Елизабети Фјодоровној, сестри последње руске царице, великој доброчинитељки, зликовачки умореној од стране бољшевика тако што су је бацили живу у један рудник у Сибиру одакле су њени нетљени остаци извађени од стране царске војске и послани у Јерусалим гдје се  још увијек налазе; надвојводкињи Илеани од румунске краљевске лозе, умјетници и списатељки, која је, нашавши се у изгнанству, основала први православни манастир у Њу Ингланду у Америци; грофици Јевгенији Јефимовској, такође даровитој списатељки и умјетници, пријатељици Тургењева, Достојевског и Соловјева, у монаштву Катарини Лесновској која је са својим сестринством, након пада Русије у бољшевичко ропство, провела једно вријеме у Румунији, затим у Србији  у фрушкогорском  манастиру Ново Хопово гдје се упокојила, и одакле је јој се сестринство, пошто су наши бољшевици спалили манастир, преселило у Француску и основало у Нормандији манастир Лесну у коме је Жан-Пол Бес био чтец близу четрдесет година.

Широких духовних видика, велике ерудиције коју спаја са својим књижевним даром, аутор, кроз житија ових Христових служитељки, васкрсава епохе у којима су се њине судбине одвијале. Жан-Пол Бес срећно примјењује исти метод у свој књизи о Његошу, захвативши дубоко у вјекове историје Црне Горе, али и читавог Српства од Средњег вијека на овамо, који су изњедрили Његоша.

Он при томе наводи мноштво страних и наших аутора како би Његоша смјестио истовремено у најшире историјске и књижевне оквире. Међу њима су од пјесника: Хомер, Данте, Милтон, Иго, Ламартин, Пушкин, Мицкијевич, ТС Елиот, Данунцио у чије друштво Његош спада; од страних аутора који су походили наше земље: Пјер Лоти, Франсоа Пуквил, Алфонс де Ламартин, Виала де Сомијер, Шарл Иријарт, Морис Трубер, Габријел Марсел, Ребека Уест… А од наших аутора: Сима Милутиновић, Љуба Ненадовић, Николај Велимировић, Иво Андрић, Исидора Секулић…  Међу историчарима посебно је црпио у радовима Љубомира Дурковића-Јакшића и у монуменеталној тези Крунослава Спасића одбрањеној 1971 на Сорбони: Његош и Французи, и објављеној  наредне године у Паризу.

Ловћен без капеле као тијело без главе

У књигу нас уводи Пролог у коме аутор већ од првих редова истиче како му је Писмо из Острога отворило врата Црне Горе и Херцеговине, да би се наставила кроз дванаестак поглавља. Већ у првом насловљеном Од Равене до Ловћена, вјечних пребивалишта праха двојице великих хришћанских пјесника, Дантеа и Његоша на чију сродност одмах указује, прије но што ће ту тему даље увелико развити. Затим  евоцира владавину Балшића и Црнојевића и сумрак српског царства, посебно  кроз Женидбу Максима Црнојевића, том српском Илијадом у малом. Успон династије Петровића представља као прву свјетлост и појаву сјајне звијезде Црне Горе у тами османлијиског ропства балканских народа те њено пресудно везивање за Русију. Слиједи Његошев пут од завичајног његушког села до петроградског двора и његово уздизање у владичанско достојанство од стране Светог Синода Руске Православне Цркве те не увијек срећни односи са царским двором.

У поглављу Словенски препород истиче се Његошева улога у буђењу и учвршћивању националне свијести, не само Срба, већ и Хрвата чији најзнаменитији људи  од Гаја, Јелачића и Мажуранића до Штросмајера, Назора и Мештровића чије му је дивљење показало кобно, славили Његоша  да би га у наше вријеме Туђманови пропагандисти сатанизовали пред свијетом као геноцидног пјесника. Но, свакако да је кључно поглавље насловљено Плодне године 1844-1847., то јест године у којима су настале и угледале свијета велике поеме Луча микрокозма у којој Његош, пјесник бесмртности душе узлијеће у васељенске просторе до самог трона Свевишњега, што је прилика за аутора да развије поређење Његоша са Дантеом; затим Горски вијенац гдје Његош сагледава људску судбину у оквирима бивствовања човјека на земљи, славећи његову слободу и достојанство, посебно у контексту националне српске историје тако да је то дјело постало и остало српско Јеванђеље.

Ово, упркос Његошевом радикализму према исламу који се савршено објашњава оним временом, али који је, упркос томе, на удару наших мултиетничара, посебно Новака Килибарде, једног од ревизора Његошевог дјела. Иако се  бојати да ће се,  имајући у виду како сада ствари иду са исламом, и овдје Његош показати актуелним. Подсјећам да је Килибарда био члан Одбора за обнову ловћенског врха и светилишта који основах 1990, и да је онда сасвим разложно писао како је Ловћен без капеле као тијело без главе.

Наравно да за  Жан-Пола Беса, Његош пјесник и мислилац далеко превазилази, како каже, цетињског пустињака самодржца, односно Његоша владара и владику па сматра, као и остали наши француски пријатељи који се баве Његошем, да је његова канонизација од стране Митрополита Амфилохија, коме такође изражава захвалност за своје увођење у Његоша, излишна и сувишна, будући да је Његош превасходно као пјесник дубоко настањен у свијести и души покољења. Он, уосталом, доноси међу прлиозима Ноћ скупљу вијека у преводу Коље Мићевића за коју не мисли да је пука симболика.

Пошто је још на почетку евоцирао за Његоша благотворне  боравке у Трсту у коме радо походи српску заједницу,  Жан-Пол Бес прати Његоша на његовом последњем путовању у Италију гдје тражи лијека својој бољци. Да би затим посветио последње поглавље Ловћену који назива Јадранским Синајем, донијевши сва догађања са тим светим мјестом од времена кад се Његош одатле упустао у околни и васионски бескрај и гдје је дао саградити цркву задужбину за свој земни прах чиме је Ловћен постао олтар покољења, па до њеног зликовачког рушења од стране Аустрије, затим њеном обновом од стране Краља Витеза-мученика, па поновним далеко стравичнијим рушењем од стране комуниста, будући да су они са храмом разорили и унаказили  сам врх Ловћена. Аутор се ипак нада да ће света планина једног дана бити ослобоћена од звијери која, како вели, држи њен врх у својим бетонским канџама, и да борбу за то треба наставити.

Вјеран Српству и Србима

Књига Жан-Пола Беса је четврта  у односу на Његоша и његово дјело што се појавила у Француској у протекле четири године. Прво је 2010  изашла  у издавачкој кући Л’Аге д’Хомме, коју је основао наш велики посленик на пољу словенских књижевности покојни Владимир Димитријевић, Луча микрокозма у преводу Бориса Лазића, професора на Школи орјенталних језика.  Истовремено се у издању куће Нон Лиеу појавио Горски Вијенац у преводу два универзитетска професора, Антоана Сидотија и Кристијана Шеминада са уводом од око 100 страна и са преко 400 фуснота, што представља можда најкритичкије издање овог дјела које се икад појавило вани. Наредне 2011 године је, опет кућа  Л’Аге д’Хомме, објавила  Горски вијенац у српском оригиналу и француском преводу од стране пјесника Владимира Андрије Чејовића, родом из Куча, и професорке књижевности Ане Рену. Они су такође превели и, као увод, донијели шесдесет страница из Књиге Његошу дубоке  оданости од Исидоре Секулић.

Такође је требало да за четрдесету годишњицу рушења Капеле на Ловћену, дакле 2012, или за Његошев јубилеј 2013, изађе и моја књига Борба за светилиште, али је, што због мене, што због издавача, закаснила те ће свакако угледати свијета наредне године и тако заокружити, да не кажем крунисати, ово изузетно плодно пола деценије његошологије у Француској. Она садржи све текстове који су се у првој половини седамдесетих појавили у свјетској штампи у одбрану Ловћена са  великим Прологом у коме доносим како се та борба тада одвијала на међународном и отада до данас наставила на националном плану.

Другим  ријечима како је светилиште, иако разорено и замијењено оним усташко- бољшевичким стравилом на Ловћену, остало неразорено у нама о чему свједочи читава литература и умјетност настале и које даље настају у славу Капеле, као и њено васкрсавање по српским земљама. У књизи ћу донијети и моју опсежну Апологију Његоша од Хрвата написану 1997, која је под овим насловом доступна на Интернету.

Наравно да се из овога намеће  следеће наравоученије: док су наши пријатељи  чијим сам остварењима кумовао кад год се могло и било потребно, преводили Његоша са српског језика на језик Корнеја и Расина, Виктора Игоа и Ламартина с којима је Његош такође у духовном сродству, Бодлера и Рембоа, и писали о њему читаве студије, дотле су дукљани и ини  монтенегрини стављали Његоша у своје негве, сводили га на Катуњанина, преводили га са српског на ругло од језика звано црногорски, примитизовали га и латинизовали, проклињали и затуцали у камен другог ктитора Капеле, краља Александра, трубећи како је зиндан на Ловћену у коме чаме Његошеве мошти, симбол Црне Горе, док је власт настављала да улаже огромне суме да би се зиндан, стално оронуо од громова, киша, смрзли и сњегова, одржавао на силу  Бога, природе и људи! 

На крају, треба истаћи да је Жан-Пол Бес био један од оних Француза који су у драматичним збивањима насталим распадом Југославије, остали вјерни Србима и својим ангажовањем слиједили их на њиховом голготском путу у последњој деценији другог Христовог миленијума.

Комнен Бећировић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: