Војска Црне Горе: „За НАТО спремни“ само министарка одбране и начелник Генералштаба

Дан Војске Црне Горе је обиљежен под мотом „Спремни за НАТО“ а и Министарка одбране је у свом обраћању самоувјерено то истицала. Вјерујем да је у том смислу мислила на оперативно-тактичке, ватрене, транспортне, маневарске и друге могућности и способности Војске, што као синдикалац нећу коментарисати. Мој коментар се односи на материјално-социјално питање  ’’спремности за НАТО’’ наше Војске и Министарства одбране, наводи се у раговању предсједника СОВЦГ Ненада Чобељића.

„Лично мислим да су, у материјално-социјалном смислу, ’’за НАТО спремни’’ једино Министарка одбране, Начелник Генералштаба и пар њихових најближих сарадника док огромна већина припадника Војске и Министарства одбране то нису.  Ова огромна већина није способна да са својим зарадама, које су испод просјечних у држави, скрпи крај с крајем, да прехрани своју породицу а да се сваког мјесеца додатно не задужи јер је потрошачка корпа за четворочлану породицу у Црној Гори дупло већа од њихових мјесечних зарада. О најугроженијим категоријама, а то су војници по уговору, цивилна лица на служби у Војсци, државни службеници у Минстарству одбране и подофицирски кадар, и њиховој борби за голо преживљавање сувишно је детаљисати. Како је, у овим условима, тек онима који нису ријешили стамбено питање а њих је опет већина?

Нисам сигуран да је Војска, чији запослени у ванрадно вријеме масовно таксирају, стражаре и баве се другим пословима да би прехранили породице, ’’спремна за НАТО’’, не у социјално-материјалном смислу.

Нисам сигуран да се у НАТО може интегрисати Војска у којој је ниво заштите на раду веома низак, у којој нисмо у стању да годинама обезбиједимо заштитна одијела запосленима за рад у зимским условима и на отвореном или најминималније услове за бављење спортом у зимским условима идр.

Већ више од деценију се штеди на систематским здравственим прегледима запослених у Војсци. Можда није услов да у НАТО уђемо здрави или су министарка и адмирал озбиљно схватили дојучерашњег замјеника Начелника Генералштаба ’’да је Војска здрава популација и да јој не треба посебна здравствена заштита’’. Штедило се на колективном осигурању запослених од повреда на раду, на плаћању дежурстава и прековременог рада, на превозу до радног мјеста, укинт нам је додатак за прекоманде идр.

Очигледно је да критеријум материјално-социјалног стања у Војсци и МО није разматран у процесу процјена „спремности за НАТО“ или по том питању критеријуми нису баш строги, свакако су нетранспарентни.

Синдикат одбране и Војске Црне Горе (СОВЦГ) је континуирано упозоравао на крајње забрињавајуће, боље рећи алармантно стање по питању зарада у Војсци и МО али по том питању ништа није урађено осим што се СОВЦГ изборио за плаћена дежурства и прековремени рад.

Није случајно да Министарка одбране и Начелник Генералштаба никада нису поменули стандарде и принадлежности запослених у војскама НАТО и то упоредили са стандардом запослених у  нашој Војсци и МО. Очигледно госпођа Министарка још увијек живи у убјеђењу да капетан црногорске Војске мјесечно зарађује 850 (осамсто педесет) евра, што је јавно изјавила и никада није оповргла, иако смо јој јавно објаснили да у Војсци којој је она министарка потпуковник зарађује 200 (двесто) евра мање од њеног капетана па су сви потпуковници, у стварној Војсци, пожељели да буду деградирани за два чина да би им се значајно повећала плата.

Да госпођа Министарка у својој глави министрује неком имагинарном војском са пристојним стандардом доказ је и њено одбијање да вишак финансијских средстава Министарства одбране на крају 2014. године подијели запосленима у виду једнократне помоћи. Чак при томе и исмијава запослене и Синдикат изјавом да за то није нашла упориште у Закону. Требала је само да оде у било које друго министарство да јој објасне како они годинама налазе упориште у закону да помогну своје запослене. Важно је да се закон не прекрши када треба финансијски помоћи запосленима али не и у другим случајевима.

У НАТО треба да уђе Држава а у оквиру ње Војска са високим нивоом демократије, поштовања људских права и слобода, поштовања закона и прописа што у МО и ВЦГ није случај. Министарка одбране и Начелник Генералштаба нису процесуирали ни један захтјев за покретање одговорности њихових најближих сарадника за озбиљна дјела корупције, кршења, закона, правила и прописа и Кодекса војне етике, нити су покушали да утврде чињенично стање, нити да о томе обавијесте подносиоца пријаве.

Свакако није лако позвати на одговорност сараднике ако и сами кршите законе и прописе. Додајмо чињеницу да су таква лица чак више пута стимулисали, наравно незаконито и испод жита.

Министарка своје поштовање према запосленима у МО и Војсци као и бригу за њихове проблеме и материјално социјално стање показује тако што јој не пада на памет да разговара са представницима запослених. Када су запослени у јавном сектору, прошле године, тражили повећање плата, сви министри су примили представнике запослених и са њима разговарали на ту тему, једино је наша госпођа министарка игнорисала и одбила да разговара са представницима запослених.

То је слика нивоа и квалитета социјалног дијалога МО и СОВЦГ. Питамо је, да ли је то у складу са домаћим и међународним законодавством, моралним нормама и са Препорукама Савјета Европе о заштити права и слобода запослених у оружаним снагама?

Одсуство одговорности је један од суштинских проблема када су у питању права и слободе запослених по основу рада. Примјера за ово је безброј а хиљаде тужби више него довољан доказ. Нисам сигуран да је одсуство система одговорности позитиван стандард у НАТО интеграцијама.

О ефикасности Министарства одбране и бризи о запосленима најбоље свједочи чињеница да се на измјенама и допунама Закона о Војсци радило пуне три године. Такође и чињеница да подзаконска акта по том основу нису донешена у року од годину дана како је то Законом регулисано. Никога није брига што због тога запослени трпе знатне материјалне и друге штете, нити ће ко због тога одговарати.

Схватио сам и прихватио да је услов свих услова интеграције Црне Горе, а тиме и Министарства одбране и Војске, у НАТО висок степен владавине права и поштовање људских права и слобода, демократије и професионалности због чега сам и лично наклоњен том процесу. Схватио сам да ти услови треба да буду испуњени да би смо били примљени у овај колективни систем безбједности. Нисам сигуран да су они испуњени у довољној мјери.

Потпуно сам сигуран да смо у материјално-социјалном смислу далеко од услова и стандарда учлањења у НАТО, а посебно сам сумњичав да они који су тренутно на челу МО и Војске имају морално право и капацитет да нас воде на том путу„, закључује Чобељић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: