Ванземаљац

Док је света биће и неправде. Не знам с којим правом, толико година, од почетка, откако сам на земљу пао, уопште сви, и наука и сличне вештачке дисциплине, слепо се држе доктрине означујући ме земљанином (човеком из тога и тога села, из те и те земље), али и с оне стране смисла јесте да ме ико ословљава земљаком.

Не могу проћи низ такозвани завичај од силног кликтања напремасе које почиње: земљаче!, нећеш зар проћи, нити сам до данас успео побећи из смртoносног земљачког загрљаја. Увек опсујем кад ме неко тако прозове. Чему плурални идентитет. Ако је на делу плурализам, онда је на делу и вештачки свет. Ђе си, земљаче! Не прихватам ту одговорност, чини се, чак, моралног императива. И Јов каже Богу да га пусти да прогута своју пљувачку. На крају крајева, ја још увек делујем изнад земље? И, додајем, икако сам из рудничког краја, ниједну ноћ нисам копао у јами. Какав земљанин, и какав земљак. Докле ћемо изумевати ћорсокаке. Само један надозначује. Чега сам талац под фирмом земљанин и земљак. Пре сам ванземаљац но талац. На земљи нас везују извесни интереси, а мој први инерес и животно начело јесте да побегнем из сенке земљанина, да се одлучим од земљака. Какви су то жанрови: земљанин, земљак! Докле год му се ишта врзма по глави, докле год пише (о земљанину, о земљаку, о ванземаљцу), биће, које, дакле, има, руку, не може се баш олако означити  земљанином, уз сво дужно поштовање које потписујем земљаку – земљанину, који је ископао графит, и додао ми га у руку. Земљак и земљанин: суптилни бесмисао. Центар иконе која приказује Христову личност јесте рука. Признајем, религија је у том правцу направила извесни гег. Иако сам агностик, молим анђела Михаила са крилима поврх руку, да нас спаси.

Којим путем „из Русије приспије хиљаде и хиљаде туриста“. Иако је у питању машинерија језика и информација, али у сваком смислу патетичније зазвучи „са Русије је приспело хиљаде и хиљаде туриста.“ У том смислу имамо један овдашњи оригиналан  пример: стигао сам са Цетиња. Не можете отићи у Цетиње. Не можете писати у Цетињу. Ко је отишао у Цетиње, тај се вавек неће вратити. Док год сам део овога света, док год пустозврцам и путујем се, докле год вам пишем, знајте да то радим изван земље, испод неког стабла, на оној тераси, између четири зида подигнутих изнад земље, макар, милиметар. Сматрам да само егоисти могу – пре свега егоисти – живети унутра, укривено, увучено. (И међу верујућим видео сам егоисте!). До које год границе ишли, докле год желите, али само путнике у метроима, службенике у подземним трезорима банака, раднике канализација, дужноснике у такозваним затворским бетоњеркама, речене рударе, и ини прах, можете, у извесном смислу, сматрати земљанима, и земљацима. Јесте, стилови су различити, неко још живи у подруму а неко на тринаестом спрату, али је суштина иста. Демографија такозваних земљана је различита да различитија не може бити, поред брђана живе и доњани, тик кућу уз кућу, кућару уз кућару, и дечица и младунци играју се заједно, слутим да има и покоја љубавна везица на релацији брђанин – млађахна доњанска доконица, па ипак, и сами расудите, све се то одвија горе, кажимо горе, на земљи, што ће рећи никад у земљи, у пећини, у јамури, у јазбини, у рупи, у тунелу у каналу. (Подрум је гробница, таван је вечност – таван је будућност, подрум је прошлост).

Волим да верујем да цела сторија није само ради културе и сличних наслага и ритмова, додира, и обећавајућих теорија и термина, већ само зато што стојимо на земљи. Дакле, стојимо. И сасвим је исто да ли брђанин стајао наврх брда, или пуначка доњанка лежала у долу. Повремено, сви пропадама (свакако – доле), пад има вајкадашњу стратегију (ретки осећају и пад метафоре), пад је основа светих списа, али, авај, опет се из ада докобељамо горе, и станемо испод неба. Зато ово слово и пишем стојећи. Било како било, али ово вам пише ванземаљац. Ма немојте, није ваљда, већ чујем ваш коментар, па ипак ваш ванземаљац не одустаје.

Устаните, хајте, уживајте са ванземаљцима. Имајте стила. На располагању смо. Ено, гавран лети изнад манастира Мораче. Чимпанза се љуља на лијани, јапански туристи цвркућу по платформи аутобуса и такорећи лете изнад la place de la Concorde, иако је у колицима али извесног господина ипак извозе на балкон, бициклиста лебди изнад l` avenue des Champs Elysees – бициклиста је типичан пример ванземаљца – , било како било, све стреми горе, ха, све хоће да опстане изнад земље, да се одржи, опре, провири, све се како тако осови, и подиже ручицу. Подигните руку као на оном Леонардовом Пресеку. О, куда ли одводе тајноводствене лествице.

Друга је пак теорија о неоправданом присуству и овде и свугде, не би залазили у те катакомбе и лавиринте – теорију о неоправданом присуству коју опет оправдавамо неоправданим присуством других – , и редом, и тако терај до дна. Подигните руку. Симбол кад престане да буде симбол постаје ствар. Подигните руке. Тако.

И са једног украденог стећка са Почековића, маше вам (рука).  

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: