ИН4С

ИН4С портал

Сукоб око Крима – прије 160 година

1 min read

4_1

Овај први модерни, индустријски рат по много чему најавио је будућност. Историјски сукоб Запада и Истока који ће, с паузама у свјетским ратовима, трајати до наших дана.

У септембру 1854. године флота француских, британских и османских бродова искрцала се на Криму, највећем полуострву Црног мора и бастиону Руског царства у Средоземљу. Био је то врхунац двогодишње међународне кризе. Савез Француске и Велике Британије стао је у одбрану Османског царства. Милионске војске нашле су се једна наспрам друге на Дунаву, раздвојене неутралним Аустријом и Пруском.

Неодлучност руског цара Николаја Првог и агресивност западних савезника довели су до неуобичајеног краја ратовања – савезничког напада на Крим. Флота савезничких бродова са 70000 војника искрцала се на полуострву.

Кримски рат, како ће, по кампањи која ће услиједити и трајати дуже од једне године, бити назван, био је највећи оружани сукоб 19. вијека. Овај први модерни, индустријски рат, по много чему најавио је будућност. Историјски сукоб цијелог Запада и Истока који ће, с нежељеним паузама у свјетским ратовима, трајати до наших дана.

Највећи рат између  Наполеонових похода и Првог светског рата указао је и на будућност ратовања. За разлику од других, по правилу кратких ратова 19. вијека, овај је био сукоб челика и огња, дуготрајана борба из рова и редута, иза бодљикаве жице…

Какав је то био рат који је прекинуо шест вијекова дуготрајно супарништво Француске и Енглеске? Рат који је донио стратешки и геополитички поглед 20. и 21. вијека? Најавивши рат култура који је тек у наше вријеме дефинисао Семјуел Хантингтон, овај сукоб био је дио империјалне борбе свога доба, а почео је – вјерским питањем тако непримјереним за 19. вијек.

Кобна света мјеста

Током четрдесет година, од коначног пораза и пада Наполеона 1815. до средине стољећа, у Европи је трајала чудна неравнотежа снага. Конзерватовне силе Свете алијансе (Русија, Аустрија, Пруска) и Велика Британија биле су у савезу који је требало да одржава стабилност и мир на континету.

Супротстављене тежње и интереси, културне разлике и развој догађаја ишли су против овог савеза.

Фрацуска, најмногољуднија држава ондашње Европе, била је изолована. Револуције из 1830. и 1848. године, пољско, грчко и белгијско питање, будућност Османског царства и колонијална утакмица кварили су односе међу европским хегемонима из Свете алијансе.

Конзервативна и апсолутистичка Руска царевина одавно није имала саговорнике у парламентарним монархијама Француске и Велике Британије.

Успон Пруске и чињеница да је Аустрију управо руска војска спасила пропасти 1849. године, довели су први пут до напетости између три монархије. Потреба Велике Британије да заштити Османско царство које се од 1829. године налазило под практичним протекторатом Санкт Петербурга и тежња Француске, у то вријеме обновљене империје под Напоелоном Трећим, да се врати на свјетску сцену као велика сила, убрзали су сукоб.

Сукоб између Русије и западних сила дошао је као последица питања управљања светим мјестима, прије свега Црквом Светог гроба у Јерусалиму.

Француска је жељела да заштити света мјеста и католике у Османском царству на основу уговорâ из 17. и 18. вијека.

Русија је на основама мировног споразума из Кучук-Кајнарџија из 1774. године имала право заштите над дванаест милиона султанових православних поданика.

Сукоб око првенства и управе над светим мјестима свео се на дипломатски притисак на слабу и неодлучну Порту.

У Цариграду је под притиском моћног царског изасланика кнеза Мењшикова са власти пао велики везир, а одлуке султана промијењене.

Русија не само што је успјешно извршила притисак на Турке, већ су њене трупе 1853. године окупирале пограничне османске вазалне кнежевине Влашку и Молдавију.

Нејасно је шта је Русија жељела овим гестом – на основу каснијих потеза, очигледно солидарност Беча и Берлина и потврду својих права. У Лондону и Паризу договорен је радикалан одговор. Тамо су вјеровали да Русија намјерава да окупира Османско царство, угрози бритаске посједе у Азији и покуша да оствари свјетску владавину.

Овај рат у коме су новине први пут играле важну улогу, прихватили су широки слојеви народа. Истините вијести мијешале су се са старим предрасудама и општеприхваћеном лошом сликом коју су о старој Византији имали сви у тим државама.

После неколико мјесеци ратовања на Дунаву, руска војска се повукла. У међувремену је код Синопе руска ратна флота спалила османску. Ускоро је у Влашку и Молдавију умарширала аустријска војска.

Рат, међутим, више није било могуће спријечити. Савезничке флоте су средином 1854. године упловиле у Црно море. Циљ савезника био је да униште руску флоту и поразе Русију на њеној земљи, на полуострву Крим, поносу и бастиону руске државе.

Велика савезничка војска лако се искрцала. Неколико дана касније сукобила се са снажним, али малобројнијим руским трупама. У бици код Алме савезнички команданти Сен Арно и лорд Реглан успјели су да поразе кнеза Мењшикова.

У борби су се сучелили 60000 савезника и 33000 Руса. Руси су имали повољније положаје, али су увјежбаност савезничке војске и квалитет британских пушака (које су имале три пута дужи домет од руских) пресудиле… Побједа је савезнике стајала 3300, а Русе 5700 живота.

Мјесец дана касније, у часу када је средиште руске црноморске флоте било већ угрожено, дошло је до епске битке код Балаклаве.

У дуготрајној борби сучелило се 4500 савезника и чак 25000 руских војника на чијој страни је била и велика ватрена надмоћ. Упркос почетним успјесима, после јуначког јуриша бригаде лаке британске коњице који се завршио поразом и погибијом сваког петог коњаника, савезници су били поражени. Остала је пјесма Радјарда Киплинга „Јуриш лаке коњице” која је ово енглеско јунаштво учинила бесмртним.

Опсада Севастопоља

Упркос руској побједи однос снага на полуострву није измијењен. Почела је једногодишња опсада Севастопоља. Опсада највеће руске луке на Црном мору донијела је велика страдања, разарања, патње и непријатност обијема странама.

Руска војска, деценијама најмоћнија армија Европе, заштитница конзервативног мира, није била у стању да током више од годину дана разбије опсаду Севастопоља. После првих пораза Мењшиковљева армија се повукла. У утврђеном Севастопољу остало је око 35000 бранилаца, под вођством вицеадмиралâ Корнилова и Нахимова. Пуковник Тотлебен предводио је успјешне инжењеријске радове и сјајну артиљеријску одбрану утврђења.

Борбе су биле огорчене и дуготрајне. Руска артиљерија успјела је да уништи француска складишта муниције. Ускоро су Британци и Французи успјели да униште и руски велики арсенал. После пораза код Икермана руске снаге су одустале од настојања да битком на отвореном побиједе савезнике. Опсједнути у граду чију су луку заштитили од упада непријатељске флоте, намјерно потопивши чак петнаест великих бродова своје ратне флоте, Руси су се бранили током читаве године одолијевајући посебно тешким нападима на утврђење Малаков које је штитило стратешки важан приступ Севастопољу.

Први пут у историји војевања, до марта 1855. године савезници су под вођством инжењера Семјуела Мортона Пета за седам седмица направили једанаест километара пруге. Та „Велика кримска централна жељезница” послужила је да на прву линију фронта буде превезено чак 500 артиљеријских оруђа и сва потребна муниција.

У борбама за Севастопољ вицеадмирал Корнилов погинуо је приликом једног артиљеријског напада, док је вицеадмирал Нехимов смртно рањен у главу хицем снајперисте. Почетком септембра 1855. године савезници су из неколико стотина артиљеријских оруђа тако напали Севастопољ да је дневно гинуло двије до три хиљаде људи. Коначно је 8. септембра 1855. године чак око 60000 француских, британских и војника Краљевине Пијемонт напало разрушени Велики Редан и Малаковски редут. Британски напад на Велики Редан је одбијен, али су Французи под вођством генерала Мак Махона успјели да освоје Малаков. Руске трупе су се повукле из јужних крајева града и коначно предале.

Појава анђела

Упркос храброј одбрани Севастопоља, пад овог града означио је крај рата. Руси су успјешно ратовали на Кавказу и чак крајем 1855. године освојили стратешки важан град Карс и одбранили тврђаве на Балтику – гдје је руској одбрани помагао Имануел Нобел, отац славног Алфреда Нобела (научници верују да је модерно минирање мора почело у вријеме Кримског рата) – сукоби су се проширили чак и на далеки Тихи океан гдје су се флоте зараћених страна одмјеравале у водама око Камчатке.

Ипак, смрт цара Николаја Првог, почетком 1855. године, допринијела је промјени руских планова. Смјена генерација, више него неубједљив ратни пораз, условили су завршетак једне скоро пола стољећа дуготрајне спољне политике царске Русије.

Кримски рат оставио је дубок ожиљак на односима Русије и западних сила. Британски историчар Ален Тејлор приметио је да је тежња Запада све до наших дана непрекидно била да обнови рат против Русије…

Кримски рат није спасио Османско царство, већ је одредио природу његове пропасти – подијелиће га слободне и демократске националне државе. Већ три године после Кримског рата Влашка и Молдавија уједињене су у Кнежевину Румунију.

Приступивши савезничкој коалицији, Пијемонт је почео поступак уједињења Италије. Уз помоћ Француске војска Пијемонта оствариће уједињење младе нације већ 1860. године.

Наполеон Трећи се одржао до успјешног уједињења Нјемачке, које ће га стајати круне. Генерал Мак Махон постаће један од првих предсједника Републике Француске. Велика Британија ће после побједе 1856. поћи путем изолације. Наследник цара Николаја Првог, Александар Други, довешће Руску војску 1878. године до предграђа Цариграда. Потомак вицеадмирала Корнилова постаће једна од иконичних фигура последње одбране руске моанрхије.

Пише: Чедомир Антић

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *