Шпијунирање у време украјинске кризе

Пише: Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча

Протекла недеља донела је више успона и падова у односима Немачке као неформалног колективног лидера Европске Уније са Сједињеним Америчким Државама и Русијом. Моћни прекоокеански партнер оштро је прозван због мреже обавештајних „кртица“ у немачким институцијама. Истовремено, тензија са моћним играчем на истоку почела је да опада, чему је допринела не толико попустљива политика Москве, већ углавном брутално непопустљива политика украјинског председника Порошенка. А онда су, у свега двадесет и четири сата, украјински послови великих сила поново довели уједињену Европу на руб провалије.

Најпре су Сједињене Државе прогласиле нову рунду санкција Москви, онда је Европа по обавези пропратила акцију својим пакетом санкција, „нешто скромнијим, али са којима се из политичке полако улази у економску зону“, како је у четвртак изјавила Ангела Меркел.

Први пут од како је због Украјине отворен циклични поступак кажњавања Москве, руски председник Путин је напустио хладнокрвну позу и показао да руска економија и те како пати под санкцијама, али истовремено, такође први пут, озбиљно је запретио да ће се Москва побринути да пате и други.

Вашингтонски дописници немачких канала АРД и ЗДФ и аустријског ОРФ били су јединствени преносећи информације из Беле куће – Осим директног ратног сукоба са Русијом, Обамина админстрација не искључује ниједан други сценарио сукоба са Москвом.

Све то се догађало неколико сати пре него што је у региону изнад Доњецка оборен малезијски цивилни авион са 298 путника и чланова посаде. Од тада је лоше постало много горе.

Како разликовати цивилни авион од војног

Ако је судити по цинизму трагедије на истоку Украјине, разлике су мале, готово никакве. Прво питање које су у четвртак на немачким телевизијским каналима претресали сви позвани специјалисти за ваздушни саобраћај било је – шта уопште тражио један цивилни авион у зони жестоких ратих сукоба?

Један од одговора је да сваког дана 700 редовних авионских линија прелети границу између европског и азијског простора. Авионске компаније већ воде рачуна о толико отворених ратних сукоба широм света, да им се ови европски чине питомији од других.

Друго питање: „Јесу ли га срушили руски побуњеници на истоку Украјине?“ Из немачке и шире европске перспективе био би то најједноставнији и сценарио који је у највећој мери добродошао.

На тај начин оправдала би се овдашња политика потпуне неосетљивости према палим руским животима на истоку Украјине. Овде се спремно заборавља да се на истоку Украјине бори званична војска те земље против властитих грађана руске мањине.

Истина, када би се доказало да су сепаратисти на истоку криви за трагедију, то би веома олакшало западну политику санкција према Русији, међутим, немачки и аустријски медији без изузетка инсистирају на томе да је тај сценарио само вероватан, али не и сигуран.

Али, ако авион нису оборили побуњеници, ко други долази у обзир? Русија, Украјина или неко сасвим трећи коме одговара нови замах кризе у односима између ЕУ и Русије?

Овде се за сада, што је и разумљиво, нико не усуђује да отворено анализира последице таквог могућег развоја догађаја. Логички гледано, једино су руски побуњеници на истоку могли срушити авион грешком – сви остали само намерно.

Велика Америка, мала Немачка

А ево каква је атмосфера владала у данима који су претходили паду МХ17. Једна панел емисија познате немачке новинарке Ане Вил на првом телевизијском каналу АРД прошле среде демонстрирала је размере провалије која у идеји политичког дели Немачку и Сједињене Државе.

„Ниједна помирљива реч и много ароганције“, сажима ФАЗ тај разговор, боље речено свађу која је владала читавом емисијом и у чијем се центру налазио амерички политиколог и публициста Ендрју Денисон.

У панелу под називом „Поверење је у реду – шпијунирање је још боље“ претресале су се последице амеичрике шпијунске офанзиве на немачке државне институције.

Према Клеменсу Бинингеру (ЦДУ), шефу парламентарне контролне комисије за рад немачких тајних служби „сарадња са Америком је тешка и на тај начин неодржива“.

Новинар Георг Масколо је оптужио Бинингера да је званична Немачка предуго затварала очи пред проблемом и препуштала поље чиновницима и агентима. Лично га запањује како су „службе несензибилне и глупе“, а запањује га и амерички менталитет.

То је био добар шлагворт за Денисона, који, како пише ФАЗ, „већ месецима провоцира у приликама као што је ова“.

„Америка и Немачка се не посматрају са истих висина – Америка је превелика да би одговарала на немачки „каталог питања“ – она нема разлога да се за било шта извињава. Америка не очекује од Берлина слепу послушност – само је занима шта се разговара у немачком кабинету уопште, а шта о Москви“, изјављује Денисон.

Када Немачка оснива НСА-парламентарну комисију или размишља да позове Едварда Сноудена на разговор она „тражи свађу с Вашингтоном“, сматра Денисон, који већ више од тридесет година живи у Немачкој са америчким држављанством.

У практичном ефекту, Денисон је „ишамарао“ све госте емисије. Један од његових аргумената: светска економија губи годишње 850 милијарди долара због руске и кинеске крађе технологије. Европљани гледају на страну, док је Америка једини борац за заједничке интересе.

То се тако једноставно не може формулисати, одговорила му је шефица Фракције Зелених у Бундестагу, Катрин Геринг Екарт. Како је рекла, до злоупотребе технологије најчешће и долази тако да Америка не пријављује сигурносне „рупе“ у програмима већ гледа како ће их искористити против других.

Она је поставила питање на које би милиони Европљана широм континента желели одговор: Како то да је у процесу „рата против терора“, који је Америка започела после 11. септембра 2001. године, оживљен низ старих и отворен низ нових ратова без краја и конца који ничу као печурке из земље?

„Против НСА-а треба ићи на улице као што смо ишли против ДДР-а“, закључила је политичарка Зелених.

„Америка неће ни под каквим условима зауставити своје обавештајне програме“, био је завршни закључак Денисона.

Шифра: Орсон Велс

Још нешто о шпијунирању савезника: шеф ЦИА за Немачку којег је влада Ангеле Меркел пре недељу дана прогласила персоном нон грата, јуче је напустио земљу.

Пикантерија о којој пишу сви медији – он уопште није био задужен за вођење америчких „кртица“ у осетљивим берлинским институцијама, већ његове колеге у Бечу.

Како се Беч у домаћем народном предању поноси тиме да је још од краја Другог светског рата и филма „“рећи човек“ Керола Рида добио титулу „главног града шпијуна“, ту не треба очекивати да би се развила енергија берлинске драме.

За сваки случај, из бечког Министарства иностраних послова је медијима послата информација да су Аустрији по том питању везане руке. Докле год америчке или друге обавештајне службе само користе аустријску територију да би деловале у другим земљама, национални закони у принципу нису против њих.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: