Слово за четрдесетницу Јована Дујовића

Ево се наврши четрдесет дана од упокојења мога земљака Морачанина, вјерног друга кроза цио живот, сапутника, саговорника и саборца у свим биткама, Јована Дујовића. Но ма колико дани пролазили, тешко се навићи на помисао да је уснио вјечним сном и да га више нема и неће га бити никад више међу нама.

Знали смо се од далеких  ђачких дана 1950-53. годинe у Манастиру Морачи да би се једно вријеме изгубили, ја отишавши у Београд на студије, потом у Француску,  прије но што смо се случајно  срели неких десетак година касније у Београду. Да прославимо виђење, одосмо у друштву једног нашег земљака Меденице  чије сам име, нажалост, заборавио, у оближњу кафану хотела Балкан гдје нам убрзо приђе један човјек срдњег раста око четрдесете, проћелав, прилично ледена погледа, рекавши да има нешто да ми каже насамо. Ја пристадох не слутећи ништа и да не испадне да се нешто бојим, а  пође преда мном ка подруму. Но тек што сиђосмо, Јован са нашим Меденицом, досјетивши се нечему незгодном, муњевито долеће те ме натраг изведоше. И заиста, пошто ме УДБА те зиме неколика пута позивала, могло се, да не би њих двојице,  по мене лоше завршити.

Једва се, на интервенцију Риста Тошовића, првоборца, посланика и уредника Нин-а, вратих у Француску гдје започех и водих током низ година управо за Нин, велику серију интервјуа са најзнаменитијим француским ауторима,  Моријаком, Малроом, Сартром, Арагоном, Превером… које је   Јован одушевљен читао, поносан на свога друга. Негдје 1968. обависмо наш први разговор за Побједуу којој је већ увелико стао да пише, и отада не престадоше наш дијалог и наша сарадња. Братски ми честита, док се  неки од мене окренуше, кад почетком 70-их покренух кампању за спас Његошеве капеле на Ловћену, замало не доспјевши на суд због свог поштеног писања на ту тему, супротног режимској пропаганди. И кад покренух крајем 80-их акцију за обнову ловћенског врха и светилишта, Јован се  здушно укључи, учествујући пјесмом већ на првом молитвеном скупу нас неколицине, Будимир Дубак, Бећир Вуковић, Радомир Уљаревић, Ранко Јововић…, над остацима Његошеве капеле на Ивановим Коритима на Српску Нову годину, сунчаног 13 јануара 1990. на Ивановим Коритима.

Исто тако, кад се се развила велика борба за одбрану Мораче од потопа, која је такође, као и борба за Ловћен попримила међународне размјере,  Јован Дујовић је био међу првим њеним браниоцима, огласивши се текстом Свјетски бој за Морачу  на цијелој страни Побједе од  23.  децембра 1989. А кад се, распадом Југославије, српски народ нашао на удара у зла домаћега и туђинскога, Јован Дујовић је дубоко остао са својим народом слиједећи га на његовом голготском путу током читаве последње деценије XX-ог вијека. О томе свједоче, да поменем само неколика наслова, његове књиге Отворене ране, Ијед, Крст, Натоломејске ноћи…

Како сам,  налазећи се на првој линији фронта, будући да се Град свјетлости на Сени тих година био претворио, као и већина западних метропола, у град антисрпског мрака, то сам чинио што сам могао у борби против тога зла па се наша сарадња још више интензивирала. Да истакнем, међу бројним разговорима које смо тада и касније, задржавши исти ритам, водили само један, након злочиначке Нато агресије над Србима, изашао у Гласу Црногораца од   31 августа  1999. а који смо потом развили те је постао једно од најдужих поглавља под насловом који доста каже Варварско наличје цивилизације, тоталитарно наличје демократије у мојој књизи У души Косово, Le Kossovo dans l’âme  изашлој  2001 у Паризу.

У својој доброти и  ширини душе, радујући се сваком мом остварењу као да је његово сопствено, Јован је тај наш дугогодишњи дијалог већ био сложио у зборник, насловивши га Војевања Комнена Бећировића, али ето ја затајих те још не угледа свијета.

У неку руку прослависмо,31 августа 2008 у Колашину, наше дружење промоцијом његове књиге „Би што би,“којом приликом рекох: «Би што би, наслов  који својом краткоћом изражава једно тренутно стање али који, уствари, обухвата, резимира цио Јованов богати, бурни, боемски, стваралачки живот, истовремено нас подсјећајући да је живот сваког човјека, макар био и најбогатији, најуспјешнији и најдужи, само тренутак у вјечности. »И даље: „Има једна велика врлина која прожима ову, као и остале Јованове књиге, a то је велика племенитост коју је Јован сачувао, упркос недаћама које су га још од најранијег дјетињства сналазиле, упркос таласима који су се њиме титрали на мору живота“.

И тако би што би, 19 прошлог априла, са нашим братом Јованом, очекујући да буде што буде са нама његовим савременицима који се још вијемо у животу. Спремајући се и овог љета на пут у Морачу, са великом зебњом помишљам да га по доласку у моја горска Љевишта,нећу моћи, као и толиких љета, међу првим својим пријатељима позвати и наше виђење уприличити, јер нашег брата Јована више нема.
Нека му Бог душу прости и даде рајско насеље.

Комнен Бећировић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: