Синиша Ковачевић: Пиромани гасе и достојанство

Једна нација је сада успела оно што јој није пошло за руком користећи „дебеле берте“, „тигрове“ и „месершмите“. Довољно је бити снисходљив, пуздан и понизан, тупаво осмехнути климоглав и чанче ће бити пуно.

НЕМА ниједне мултиконфесионалне и мултинационалне империје, која се није распала у крви и пепелу. Римска, Отоманска, Аустроугарска, Британска, Совјетска, Југословенска.

Једино су, некако, ваљда случајно, Енглези успjели да у Британској империји све буде енглеско, осим пепела и крви на крају.

Само пар мjесеци раније, могло се са злурадошћу ускликнути, а шта је са Совјетским Савезом?

А онда је поштар зазвонио двапут, дуго се извињавајући због закашњења, пакет је негдjе залутао, дешава се… И испоручио ватру и крв. Украјинску и руску ватру и крв.

Онај који је ватру подметнуо данас се истиче у гашењу. Тако полиција најлакше и препознаје пиромане. Подметну пожар, а онда опрље обрве гасећи га. Некако, без злурадости, на основу овога закључујем, распашће се и Европска унија. Далеко било.

Нема ниједне мултинационалне и мултиконфесионалне империје која своје трајање није градила и бранила на фаворизовању једне нације. Римска Ромеја, Руска Руса, Отоманска Турака, Аустроугарска Немаца, Британска…

Стао ми мозак, не могу да се сjетим ко је то у Британској империји био грађанин првог реда, а ко је све сjедио иза. Али, није ни важно.

Опет ми стаде мозак, добар дан, господине Алцхајмер, која је то нација која је данас у ЕУ тако доминантна. Не, не мислим на Амере, мислим на ону државу чија канцеларка без избора смјењује премијере Италије и Грчке, пред којом француски предсједник владе стоји скрушено и смјерно као сремачка удавача. И трепће.

Ето видите, смије се трептати. Говорим о оној нацији која је данас, другим средствима, успјела оно што јој није пошло за руком користећи „дебеле берте“, „тигрове“ и „месершмите“ и за чега је потрошила два велика рата.

Знам да се код њих иде у Брисел, а да нису Белгијанци, дакле иде се тамо по мисао, по новоговор, по нови морал, нови поглед на свијет, одлучује се о томе ко ће бити премијер тамо негдје, ко може да побиједи на изборима, тамо другде, колика ће бити шаргарепа, а колики краставац.

Шаргарепо, ти не растеш лијепо, танка доље, а дебела горе… Драматург, драматуршкиња, психолошкиња, тренер, тренерка, а мушка бабица – бабац. Ко је рекао Коминтерна, срам га било.

Која то пословна комбинација функционише по принципу, ја у посао инвестирам милион евра, ти сто евра, а у пословним одлукама наши гласови вриједе исто. Не могу да се сјетим ниједне. Опет тај мозак…

То нема нигдје. Па ваљда је логично да онај ко даје стоструко више… Има, чекај. Има у ЕУ. Тамо су гласови Њемачке и Луксембурга исти по снази, Енглеска и Словенија, Француска и Малта… Па да, тамо се све одлуке доносе консензусом, тамо ће и глас Србије вриједјети исто као и глас Италије. Најмање.

Само је тамо боље радити за страног послодавца него бити сам свој газда, ионако нисмо компетентни и дорасли да доносимо одлуке у властиту корист. Боље је бити тракториста и комбајнер код Арапа и Холанђана, него орати властиту дедовину, сигурнија је она у рукама Њемаца и Хрвата.

А они са факултетима? Биће магационери. Мало ли је. Прошла су она времена кад је важило, чија земља његови хлебови, нема више националних богатстава, сад су сва богатства наша. Чија наша? Опет ми стаде мозак. А када белгијски, словеначки, шведски власник шопинг мола исплати чистачице и касирке, чико, гдје иде оно што се зове профит. Остаје ли у Крагујевцу или иде у Марибор?

Не чујем добро. Чико, јел’ сав овај лебац твој? И шта ради страни инвеститор, бог му дао здравља, благословен и неопходан као ваздух, кад се овдје запати једна од европских тековина, ако се не варам зове се синдикат, па се изборимо за плате од цијелих триста евра. Ваљда неће демонтирати фабрику и пренијети је у Молдавију или Јерменију гдје су плате доларски двоцифрене. Неће, па заклели су се у нашу срећу, па они су код нас из љубави.

Нешто потпуно небитно, али да не заборавим. Јуче су комшије из Палмотићеве славили славу. А код оних у Влајковићевој су на рођендану, тачно у нула часова и осамнаест минута, пјевали „Подмосковске вечери“.

Додуше тихо, али ипак пјевали. Како зашто је то битно?

Па у новим уџбеницима историје пише да су нас Они три пута бомбардовали у овом вијеку. Да, да, најпре у Великом рату, тада смо четири године били под њиховом окупацијом, у школама се говорио њихов језик, па онда крајем овог века, поново бомбе, касетне и „томахавци“, данас су нам одјељења за онкологију пуна дјеце, због њиховог осиромашеног уранијума, прије тога у Другом свјетском, опет бомбардовања, опет окупација, убијало се сто за једног, логори су били пуни, опет се у школама говорило њиховим језиком… Како којим? Па руским, наравно. Како гдје то пише, па у новим уџбеницима историје. Како, гдје? Па одмах иза лекције о оном одвратном терористи Принципу. Како не вјерујете? Па питајте Мила.

Да је Гаврило био негдје у аустроугарској униформи, негдје, тамо далеко, не би пало на памет да пуца у окупатора. Ко је рекао окупатора? Ко је рекао окупатора, последњи пут питам, нека одмах устане, или ћу казнити цио разред!

Боље да нам наши солдати и солдатуше, чико, јел’ се каже солдатуше, доносе мир у нама тако драгим и не више тако далеким Гвинејама, Пакистанима, Фиђијима…

Ако њима донесу слободу, неће мислити о својој. Понекад ће их, додуше, доносити замотане у плаву крпу са жутим звездицама, испаљиваће се плотун у ваздух, пазиће се да се небо не погоди, мотаће ту крпу у правилан троугао оштрих ивица и као реликвију предавати уплаканим али поносним и срећним родитељима.

„Због вашег јединца и његове херојске смрти данас су дјеца у Буркини Фасо много срећнија. Због смрти ваше јединице…“

Данас и јединице, а не само јединци, имају привилегију да положе живот на олтар не само своје Отаџбине, него и авганистанске, курдистанске, ирачке, либијске, сиријске и свих дугих, углавном нафтоносних отаџбина. Дакле, због смрти ваше јединице данас је ирачка нафта за Ју-Ес-Еј бесплатна, а за Европу много јефтинија…

Довољно је бити снисходљив, пуздан и понизан, тупаво осмјехнути климоглав и чанче ће бити пуно. Довољно је само пољубити краву у уста и биће млијека. А шта ако крава пожели петинг? Или још нешто више. Ако мораш да клекнеш и да лапћеш. Важно је да је дробина пуна. Шта тада? А достојанство? Не могу да се сјетим, стао ми мозак.

Уосталом, овакав текст само може и да напише неко без мозга.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: