Селимовић: Ми муслимани смо већином Срби

Историчар и публициста Салих Селимовић казао је да су велика већина Муслимана на простору Балкана поријеклом Срби.

Он је навео да је српски језик матерњи језик Муслимана, додајући да се и на турском двору писало се и говорило српским језиком, а, између осталог, и султан Сулејман Законодавац одлично је говорио српски.

Селимовић је рекао да је некада код Муслимана постојао култ Светог Саве, додајући да су Муслимани у Старој Рашкој знали да су српског поријекла и да су прије исламизације били православци.

Он је казао да многима – прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су Муслимани у Србији посебан народ, није одговарало да се прихвати да су Муслимани српског поријекла.

„Такво рјешење није одговарало ни страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да расцепкају српски национални простор ради лакшег отимања њеног државног територија“, истакао је Селимовић.

Интервју са Салихом Селимовићем, преносимо интегрално…

Зашто је исламизација табу тема, о којој се врло мало говори?

Зато што су велика већина наших Муслимана Срби исламске вероисповести. Ако би се то званично прихватило, увећао би се српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су Муслимани у Србији посебан народ. 

Такво решење није одговарало ни страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да расцепкају српски национални простор ради лакшег отимања њеног државног територија.

Истраживали сте исламизацију. Шта је њен најчешћи узрок?

Преовлађују економски разлози и данак у крви. Било је и честих случајева преласка у ислам због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Колективних прелазака скоро да није било.

Када се исламизација догодила?

На подручју Рашке масовнија крајем 17. и највећим делом у 18. веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио тек у првој половини 19. века. Прецизни пописи из 15, 16. и у првој половини 17. века јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације.

И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј. робови божји, како би прикрили хришћанско порекло оца. Мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево српско име. Огромна већина пописаних уживалаца и поседника баштина су хришћани са српским именима.

Ко је вршио те пописе?

Турске власти под строгом контролом кадија. Они су преведени и, што се историјске науке тиче, више нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке. Истина, било је и Муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла, који су као турски чиновници, улеме, војници и војне старешине боравили у Рашкој.

Колики је био њихов број у односу на број поисламљених Срба?

Занемарљив.

Ко је од српских породица у Старој Рашкој међу првима окренуо леђа православљу?

Први који су прихватили ислам из редова крупне властеле били су Иса-бег Исаковић из српске породице Хранушића, Ахмет-паша Херцеговић, трећи син Стјепана Вукчића Косаче, Ахмет-бег Вранешевић, син кнеза Херака Вранеша, као и други његов син Љубо, поставши Ибрахим-бег Вранешевић, Скендер-бег Црнојевић, син Ивана Црнојевића, Скендер-бег Михаиловић, Јован-бег Расовац у долини Лима, који по предању потиче од неког потомка кнеза Мирослава, Иса-бег Краљевић из босанске краљевске куће принц Сигисмунд Котроманић и низ других.

Од претка Љуба, сина кнеза Херака, чувени су херцеговачки бегови Љубовићи. У тек основаном Јени Базару, тј. Новом Пазару, исламизирано становништво је било у већини већ 1485. године, јер је од 238 кућа 167 било муслиманских, а 71 хришћанска. Међутим, у селима око Новог Пазара и до краја 17. века у већини је живело хришћанско становништво, али је исламизација постепено попримала масовнији карактер.

Занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик.

И поред петовековне владавине Османлија, наши Муслимани су љубоморно и упорно чували свој матерњи језик, којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица.

Извесно време у 16. веку водили су главну реч у турском царству. Чак је постојао и српски лоби на турском двору, писало се и говорило српским језиком! Између осталог, и султан Сулејман Законодавац је одлично говорио српски.

Српски је био један од четири званична језика на турском двору?

То је неспорна чињеница. Постојало је и тзв. беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо, којим су се отменији муслимански кругови служили све до почетка 20. века.

Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631. године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турских власти, а песник Илхамија је то и главом платио.

Шта је још сачувано осим језика?

Осим језика и писма, наши Муслимани су сачували и многе хришћанске и предхришћанске традиције све до данашњих дана. Никада Муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан. Био сам фрапиран колико су старији Муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским празницима.

Само да наведем пример празновања и саборовања летњег св. Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су Муслимани, и не само из ближе околине. Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештеру је највећи народни сабор и теферич 2. августа, тј. на Илијиндан, којег наши Муслимани називају Алиђун.

До подне Илија, од подне Алија…

Управо тако. По народној традицији, Илија Куч се тачно у подне „потурчио“, тј. исламизирао, и постао Алија.

Ви наводите да је код Муслимана постојао култ Светог Саве?

И те како је био присутан код Муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су Муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исламизације били православци.

Изузетак су само албански Малисори, који су дошли у југоисточни део Рашке током 18. века. Зато су чували и штитили манастир Милешеву као своју светињу. Клањали су се моштима св. Саве, веровали у њихову чудотворност.

Ви тврдите да је Свети Сава због тога спаљен?

Да би им сачували здравље и заштитили од урока, многи Муслимани су крштавали своју децу. То је био један од разлога што је исламизирани Албанац Синан-паша наредио да се мошти Светог Саве ископају, пренесу на Врачар и спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и одбити Муслимане од Милешеве.

Да ли је успео?

Изазвао је контраефекат. Тек од тада се култ овог светитеља проширио на све српске земље, а Муслимани су наставили да поштују његов култ, посећују и дарују Милешеву.

Постоји мишљење да језик којим говоре Муслимани у Србији није српски него бошњачки?

То је српски језик. Позитивни грађански закони омогућују националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду, али није у реду да се сада као матерњи језик Муслимана измишља некав бошњачки језик, кад је њима то одувек био српски језик.

Шта је исправно: Рашка или Санџак?

Стара Рашка је колевка српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а међународно признање јој обезбедили његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13. века.

Откуд име Санџак?

У 19. веку санџаци су у Турској били само административно – управна подручја. Било је 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе.

У балканским ратовима већина Муслимана се борила против српске војске?

Зато што су вековима убеђивани да је за све њихове невоље и тежак живот крив српски народ. Муслимани су сматрали да, борећи се против српске војске, бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према Муслиманима после победе и уласка у овај крај.

Да ли је било одмазде?

Не, напротив. Оне који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Није било паљевина, освета и убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку, уколико нису чинили злочине над становништвом.

Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата нагласио: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима“.

Муслимана је било и у Младој Босни.

Да. Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: „Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.

Ви сте написали: „Ако су наши Муслимани пре ослобођења 1912. године били Турци у политичком смислу, после рата су били Срби у националном смислу“. Појасните овај став.

Најисправније решење за наше Муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, а јесу Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са Муслиманима, пре свега од великог дела сопствене елите.

Страни фактор увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.

Кустурица није једини

Наведите нам још нека имена Муслимана који су се изјашњавали као Срби?

То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер – бег Сулејманпашић – Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али – Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил – ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

Аутор: Душан Марић (Недељник Афера)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: