Ријеч – двије о књизи „Црмница – личности“
1 min read
Како год да се почне, окрене и преврне, писати се у Црној Гори не може без „Јунака нашег доба“, да ли онога из времена „Цар(а) јунака“ или овога који је сада на власти и којему се све подређује и са њиме велича сва садашњост и прошлост? А тек каква ће (нам) бити будућност коју такви пројектују, промовишу и остављају многим далеким и „срећним“ генерацијама са дво и по деценијским девизама „ми знамо како“ – „да живимо боље“ у „европској и економски просперитетној Црној Гори“, а са животним стандардом огромне већине грађана у просјечном износу непуних 480,00 еура мјесечне зараде по запосленоме! Сад ни једну више о томе нећемо, као ни о ономе шта све може да се (са)крије у „европском просијеку“ наше „просперитетне Црне Горе“ и мјесечних примања (пре)незапосленог црногорског грађанина. А нећемо прозивати ни „некадашње чврсте“ Либерале да коју проговоре о свему овоме што се данас у политичком друштву Црне Горе чини, проповиједа и заповиједа из разлога да им не (по)реметимо њихово „примирје“ – политички мир или за извјесне ново страначко ухлебљење!
Пишемо, штампамо и стално прекрајамо већ давно написано, провјерено, утврђено, потврђено и прилагођавамо га дневно – политичким потребама појединаца који нам данас диктирају свеукупну струку, науку и културу уопште. На блиску или далеку нам прошлост гледају очима данашњих изгубљених идеала и нада, хтијења, жеља и интереса, заборављајући све оно што су до тада писали и (у)чинили! Донатора, спонзора, добрих људи који ће се наћи и притећи у „невољи“ било је и биће, а највише их је када се „сами“ окупе на једноме мјесту и договоре пројекат од „изузетне“ важности не само за род, братство, племе и нахију него и за „обновљену државност“ скорашњу са генерацијом „млади, лијепи и (још) паметни“. Да их све Бог подржи и поможе им, него што!
Него да кренемо одмах и баш у „сриду“, јер хоћемо рећи ријеч – двије о написаном и штампаном – објављеном посебном издању под насловом „Црмница – личности“, Вирпазар, 2014. године, као четврте и завршне књиге „…укупног комплексног пројекта монографије о Црмници…“, која је „…предвиђена… да буде… енциклопедијски зборник“, и у којој је обрађено 1.336 личности! Наравно, да у њој „Вредносни суд дат је на основу аргумената и сазнања о доприносу сваке личности понаособ, коришћењем разних параметара уобичајених у припреми енциклопедијске литературе“!? Читаоцима се пружа јединствена прилика у овом свеобухватном и „јединствен(ом) подухват(у), првом овакве врсте у Црној Гори“ да упознају личности које су обиљежиле своје вријеме или удариле печат у своме времену, а потичу из Црмнице – Црмничке нахије, без обзира на чињеницу да их је приличан број у „далекој прошлости“ напустио своје родно станиште „и на новом постали његови приврженици“!
Треба истаћи да је од стране чланова у Савјету Монографије као и оних у Редакцији Монографије, па и самог „Главног уредника и аутора пројекта“, учињен велики напор, мада финансијских средстава, рекло би се, није недостајало у неком опсегу који би могао битно (по)реметити реализацију – штампање наведеног издања, да се заокружи цјелина овог крупног монографског дјела.
На четвртој књизи „Црмница – личности“ радило је „око 50 сарадника“ у временском распону од „четири године“, а њихова имена и презимена или иницијали су брижљиво исписана на почетку књиге. Статистички гледамо и примјећујемо да је њих неколико аутора (об)радило више од половине личности од укупнога броја, а само двојица су обрадили једну четвртину од свих у књизи набројаних. Да ли нам наведене чињенице наслућују одмах речено са почетка књиге да „ово дјело није настало нимало лако“, јер кажу „отпори су били бројни и разни“? Примјећујемо да је добро што их нијесу могли спријечити, иако се са објављивањем могло мало причакати, одложити за неколико мјесеци, барем гледајући на многе недостатке којих има у овој четвртој књизи „Црмница – личности“.
Ипак је, на крају „пројекат од националног значаја који употпуњује празнину енциклопедијског садржаја Црне Горе“ био „послије дванаестгодишњега рада“ успјешно завршен и дат на увид јавности! А сагласни су и дословце кажу: „Ми, дакле, дајемо нов приступ проучавању локалне, завичајне средине, за коју европска историографија поодавно зна и цијени њену улогу за историографију ширих подручја, народа, држава“, а о свему нас увјерава „Ријеч Главног уредника и аутора пројекта“!
С нестрпљењем очекујемо да нам наредне странице књиге открију оне ауторе који помјерају сазнајне границе и бројне информација пружајући „нов приступ проучавању локалне, завичајне средине…“! Да ли само са подацима који се налазе у књизи или уз све то и подацима које би читаоци могли наћи „консултујући ширу литературу“, а што се, ипак, може схватити као једна врста препоруке или упутства од стране Савјета, Редакције или „Главног уредника пројекта“ монографије „Црмница – личности“?
Сагласни само са ријечима „Гавног уредника и аутора пројекта“ наведене монографије „…да освјетљавање прошлости помаже рјешавању многих проблема…“. Међутим, ми бисмо примијетили и рекли да се понекад деси да оно што „записано остаје“ или како илустративно рекоше послуживши се руском изреком: „Што зацрташ пером, ни сјекиром не можеш избрисати“, често баци д(р)угу врсту свјетлости која донекле потамни добар дио онога што „записано остаје“, а неспорно је вриједно у датом дјелу – књизи.
Наравно да је „Главни уредник и аутор пројекта“ био свјестан чињенице да би пропусти, недостаци, нејасноће, нелогичности, непрецизности, површности, произвољности, недоречености, грубе техничке и материјалне грешке, а запажамо да тога много има у књизи „Црмница – личности“, могли код читаоца изазвати „дискусије и полемике…“ па је резервисано, ублажавајуће и превентивно дјеловао у (уводној) „Ријеч(и)…“ рекавши да „њих не би требали схватити као недостатак већ као подстрек да о значајним личностима, поготово онима које су живе, пишемо коректно и објективно, сузбијајући људске симпатије и субјективности“! Да ли да (под)разумијевамо да нам „Главни и одговорни уредник и аутор пројекта“ сада хоће, додуше на индиректан начин, скренути пажњу „на прави пут“ како треба писати и које све податке треба ставити о онима којих одавно није међу живима, наравно уз „све најљепше о мртвима“, а њих у књизи „од укупног броја личности 949 није више међу живима“? Да ли су неки аутори – сарадници пишући о извјесним личностима успјели сузбити своје „симпатије и субјективности?
Неспорно, ипак, сву одговорност за оно што је негативно и што чини велики недостатак или пропуст у монографском дјелу – књизи „Црмница – личности“ пада на терет „Главног уредника и аутора пројекта“, а исто тако све похвале и добробити иду му у прилог.
Сагледавајући цјелину написаног у наведеној монографији „Главни уредник и аутор пројекта“ биће у прилици да каже још коју ријеч поред онога што је већ објаснио, нагласио, индиректно саопштио, пропустио, а богме и да допуни и исправи оно што је погрешно написано од стране његових колега аутора – сарадника, па и њега као аутора – сарадника на пар стотина личности о којима је написао -рекао своје слово. Чињеница је да му неће бити ни мало лако нити једноставно на све одговорити а још мање објаснити, допунити и исправити. Шта ће све превагнути у свему реченом видјеће се кад се чује и друга страна, а надамо се да је и о томе неко претходно размишљао било у Савјету или Редакцији монографије „Црмница – личности“, па нам остаје да чекамо шта нам о свему имају рећи?
Свјесни чињенице да „пролазност је природна особина људскога бића, а запис је вјечан…“ у обавези смо да неодложно и благовремено исправимо неке пропусте, грубе грешке, нетачности и све оно што оптерећује или умањује вриједност онога што је садржано у једном дјелу – књизи „Црмница – личности“.
С обзиром да смо детаљно исчитали наведену књигу, указаћемо на само неке а извјесне нетачности, пропусте, грешке, произвољности, уопштености, нелогичности, празнине и томе слично што по нашем увјерењу, стручном и научном мишљењу умањује вриједност онога што је садржано и што се односи на личности као појединце, који су нашли или имају своје посебно мјесто у Црмничкој нахији – Црмници.
У књизи која је обима 420 страница, на А4 формату сјајнога папира – кунздрука, налазе се подаци за 1.336 личности „које су испуњавале прописане услове“, пажљиво селектиране и усвојене од Редакције и Савјета Монографије, наравно све са прихватањем и потписом „Главног уредника и аутора пројекта“, од август 2013. године.
„Дакле, у великом временском простору од готово шест вјекова које обухвата ова књига, личности представљене у њој, без обзира на то на којим се меридијанима налазиле, обиљежиле су своје вријеме… Свака од представљених личности у овој књизи јесте прича за себе, али и прича о бројним генерацијама Црмничанки и Црмничана која је свака на свој начин остављала печат у свом времену“.
Колико су и у којим размјерама поједине личности оставиле „печат у свом времену“ имали смо прилику увјерити се на лицу мјеста читајући биографске податке појединих личности, који су дати од стране аутора – сарадника чији се иницијали налазе на крају књиге, поред личности о којој је писано. Сматрамо да је било рано рећи и обухватити, да не кажемо да је исхитрено и претјерано, посебно за личности које су рођене 70-тих или 80-тих година XX вијека, да су „обиљежиле своје вријеме“ или оставиле јак „печат у свом времену“, а таквих личности је наведено у књизи нешто више од 50, наравно да су оне међу живима. За њих има још времена да се искажу и да „обиљеже своје вријеме“ или ударе „печат у свом времену“. Такав утисак стичемо када читамо њихове биографске податке. О генерацији рођеној на прелазу из прве у другу половину XX вијека нећемо се изјашњавати, а и њих је око 40-так личности који су међу живима и могу још по нешто учинити да „обиљеже“ своје вријеме, макар на начин како то схватају писци аутори – сарадници на књизи „Црмница – личности“!
Е, па, да видимо шта су поједине личности (у)чиниле да би аутори – сарадници на тим лексикографским јединицама с правом могли рећи да су те личности у пуном смислу „…обиљежили своје вријеме…“ или оставили „…печат у свом времену“! У којој мјери су се аутори одредница одужили оним личностима о којима су узели да пишу сасвим објективно, беспристрасно и аргументовано, а „прошли“ су кроз „историју Црмнице и Црне Горе“?
Ако већ „записано остаје“, а „код биографија неких личности нема коментара и оцјене аутора“ односно „остављено је читаоцу да уз консултацију шире литературе сам процијени њихов значај“, ништа нам друго и не (пре)остаје сем да провјеравамо или консултујемо оно што је написано и што остаје, а рекли бисмо да је (пре)узето из „шире литературе“ као (не)провјерено.
Пођимо редом са врха 13. странице. Ево одреднице – лексикографске јединице: „Бољевић Б. Станиша (Бољевићи, око 1600 – ?), кнез, отац владике Руфима Бољевића и брат кнеза Ивана Бољевића“. Дакле, то је све! Нешто више података боље рећи пар редака више, има за „Бољевић Богданов Иван (Бољевићи, око 1600 -?), кнез“ или „Бољевић Иванов Никола (Бољевићи, око 1460. године -?), сердар, син Ивана Богостиновића – Бољевића“. Ни за једног од ове тројице немамо тачну већ приближну годину рођења, а година смрти остаје непозната! Зар аутор – сарадник није нашао за сходно да се и он сам послужи „препоруком – савјетом“ који оставља читаоцу „…да уз консултацију шире литературе…“ нађе потребне биографске податке, а вјерујемо да их је могао наћи у разним енциклопедијским јединицама?
Према ономе што је аутор одреднице дао не можемо избјећи питање које му упућујемо: Чиме су наведене личности тако снажно обиљежиле своје вријеме и удариле јасан печат у своме времену, сем што се неко од њих помиње као кнез, отац, син, поп, сердар или као становник Бољевића? Наводећи такве „референце“ за биографске податке енциклопедијског карактера аутори су могли набројати још најмање пар стотина личности. Можда је аутор – сарадник сматрао да су и такви подаци референтни и (до)вољни читаоцу да може „сагледати вријеме“ у којем је дата личност оставила „печат у свом времену“! Таквих примјера има поприлично и овом приликом их нећемо наводити.
Да ли је заиста аутор имао озбиљну, а необавезну, намјеру да онако ноншалантно упућује читаоца на коришћење и „консултацију шире литературе“ не нудећи му за узврат ни једну једину библиографску јединицу из коришћене „… шире литературе“, а за себе сигурајући референтну личност „по систему биографског лексикона“ и пружајући „енциклопедијско знање“ будућим генерацијама, које ће прихватити здраво за готово све оно што је понуђено у датом „енциклопедијском зборнику“ монографског дјела „Црмница – личности“?
На 15. страници стоји: „Бољевић – Вулековић Војислав (Бољевићи, 27. ИИИ 1923 – Котор, 1998), историчар… Основну школу учио је у родноме мјесту и на Цетињу. На Филозофском факултету (група за историју) у Загребу дипломирао је 1952. године…“! Запажамо да је аутор можда „заборавио“ да унесе и податке о завршетку средње школе или се тако нешто само по себи подразумијева, јер именована личност је учесник Тринаестојулског устанка „и једно вријеме био је борац у Батаљону „Јован Томашевић“ и у Ловћенском НОП одреду“. У наведеном случају испада да се именована личност уписала на факултет без средње школе! А да ли је тако, јер аутор одреднице каже: „По завршетку студија запослио се као професор историје у которској гимназији, гдје је провео читав радни вијек до 1978. године“. Неће бити да се без завршене средње школе уписао на факултет у Загребу!? Ко може да зна да (ни)је тако, ако већ аутор – сарадник одреднице није хтио да „консултује ширу литературу“, већ је оставио читаоцу да сам „процјењује“ значај датих података?
Затим, на 16. страници стоје подаци за: „Ђуришић Јовов Нико (Бољевићи, друга половина XVIII в. – послије 1865), војвода. Завршио основну школу у Бољевићима и официрску на Цетињу…“! На читаоцу је да се сналази у којем је сазиву именовани завршио официрски курс или официрску школу или да пође до Државног архива Црне Горе и потражи оно што га занима, јер аутор о наведеном уопштено констатује. Морамо, хтјели то или не, рећи да је ријеч о произвољној и(ли) уопштеној констатацији и оцјени која не води ничему сем сумњи и губитку времена на провјери података које даје аутор наведене одреднице.
А тек, шта рећи за датум рођења „Бољевићи, друга половина XVIII вијека“? А датум смрти „послије 1865. године“, куда нас он све може одвести. Таквих података има премного, па би нас њихово набрајање о тим личности могло довести до закључка да аутори тих и таквих информација – података готово минимизирају свеукупне напоре осталих сарадника који су, ипак, донекле уједначили неке критерије и избјегли такво произвољно или уопштено „енциклопедијско знање“ у „зборнику“ личности!
На 17. страници стоји: „Ђуришић – Шкарић Милева (Бољевићи, 1917. – ?) носилац Партизанске споменица 1941.“ Могао је аутор, да је хтио уложити мало више времена и труда, наћи много више биографских података, барем када је ријеч о носиоцима Партизанске споменице 1941. године, иако је у књизи таквих личности поприличан број. Међутим, постоје спискови носилаца Партизанске споменице 1941. године, као и Зборник носилаца Партизанске споменице 1941., а ту је и СУБНОР или Фонд ПИО, па је аутор могао макар бити информисан да ли је именована личност још у животу, као и за многе код којих недостају подаци о години смрти. Стављање знака питања ничему не води, а показује немар и неозбиљност онога који пише одредницу о датој личности или је можда у питању намјера аутора да натјера читаоца да он, ипак, „консултује ширу литературу“, макар у доколици као да испуњава укрштеницу.
Када смо код личности које се помињу као носиоци Партизанске споменице 1941. године онда можемо изрећи једну констатацију да су писци – аутори великог броја одредница ускратили читаоца за детаљније или макар основне податке о тим личностима, сем што су нам само навели податак „носилац Партизанске споменице 1941“. Да ли се таквом информацијом, енциклопедијским знањем, даје или оставља „печат своме времену“?
У „енциклопедијски зборник“ о личностима у књизи „Црмница – личности“ тешко да би се могао написати краћи и „потпунији“ биографски податак као што је на примјер: „Маровић Петар Перо (Бољевићи, 1810 – Бољевићи, 1907), поп“! Тако „обимним“ и „садржајним“ биграфским подацима обилује књига „Црмница – личности“.
Такође, сматрамо да је било сасвим сувишно, па и неумјесно, од стране аутора навести мишљење једнога историчара, иако је то наводно изречено као мишљење: „Био је најнеспособнији црногорски митрополит XVIII вијека. Миљеник среће, уздигао се само захваљујући своме ујаку. Водећи црногорски главари понашали су се према њему као да га и није било“. Не иде то у „енциклопедијско знање“, а на чему се тежи од стране Редакције монографије о „Црмници – личности“. Могло се без тога, макар је сувишно!
Када је ријеч о биографским подацима за Павла Ићовог-Илијин Пламенца онда се могло рећи још понешто, макар да је учио Цетињску гимназију и да је као стипендиста књаза Николе I Петровића отишао на школовање у Италију. А према ономе што знамо, податак да се из Италије „вратио 1890. године“ није тачан, јер је школовање завршио 1891. године, сем ако можда аутор није имао у виду да је у Црну Гору дошао на школски распуст 1890. године. Таквих и сличних нетачности, непрецизности, непотпуности у биографским подацима који се тичу школовања ученика из Црне Горе у иностранству, а по мјесту рођења су из Црмничке нахије има премного. Да су се аутори тих одредница потрудили да „консултују ширу литературу“ могли су избјећи бројне грешке, самом чињеницом јер су им биле, макар у библиотеци, на располагању двије књиге „Школовање Црногораца у иностранству 1848-1918“, и „Цетињска гимназија 1880-1920“, са мноштвом података везаних за средњошколску омладину са простора Црмничке нахије. Мени лично није битно да ли ће аутор(и) користити податке из наведених књига. Међутим, на тај начин могле су се избјећи бројне грешке које се наводе о школовању појединих личности и везане су за период XIX вијека и првих деценија XX вијека, а ушле су у „енциклопедијски зборник“.
За Пламенац Ј. Михаила Мила произвољно се наводи, од стране аутора – сарадника одреднице, да је рођен крајем XIX вијека. А зашто када барем за њега постоји година рођења, односно постоје два документа са различитим годинама рођења (8. март 1880. године и други податак у другом документу у којем стоји да је рођен 1879. године). Ваљда је такав податак прецизнији макар од онога у којем пише да је рођен „крајем XIX вијека“?
Бројни су подаци у којима се као година рођена извјесних личности наводи прва половина XVIII вијека, прва половина XIX вијека, XIX вијек, крај XIX вијека, послије прве половине XIX вијека и тако даље или када је ријеч о навођењу године смрти, па стоји на примјер: послије 1855., послије1865., послије 1885.; Загреб, ?; Бољевићи, ?; прва половина XIX вијека, половином XX вијека и тако даље и томе слично, јер је приличан број таквих примјера.
Рекосмо да у наведеној књизи има много грешака везаних за годину рођења или за школовање појединих личности и нећемо их детаљније наводити. Такође, сматрамо да површност и произвољност у доношењу података од стране аутора одредница за извјестан и прилично велики број личности је негативна карактеристика која знатно умањује укупну оцјену о књизи „Црмница – личности“.
Податак који се свакако морао подвргнути суду објективности или логике јесте на 50. страни у којем стоји: „Пламенац Туров Марко (Бољевићи 1855 – послије 1931), парох, учитељ. Брат Рада Турова. У документима је забиљежено да је школске 1894-1895. године похађао Богословију на Цетињу. Рукоположен је за свештеника 1900. године“. Макар за ученике Цетињске богословије, Богословско учитељске школе има података и постоји посебно издање, тако да се аутор – сарадник могао послужити подацима не „консултујући ширу литературу“, а која се читаоцу препоручује. Наведени податак је нетачан и нелогичан, прије свега због саме чињенице године рођења (1855)! Као прво, према Закону о средњим школама и школским правилима именовани не би могао бити уписан као редован ученик у било коју од средњих школа у Црној Гори, а као друго логично је да се овдје ради о сасвим другом ученику о којем аутор нема података или их је погрешно исписао! Наравно да нам је познат податак о којем се ученику ради, али аутору или „Главном уреднику и аутору пројекта“ дајемо могућност да „уз консултацију шире литературе“ погледају аргументе и исправе макар једну од бројних грубих грешака.
Набрајање личности којима су у књизи погрешно наведене године рођења одвеле би нас предалеко и тражило би од нас превелико исписивање таквих података, али навешћемо неколико: Даје се година рођења за учитеља Перазић Р. Зарију (Вуковци, 1885 -?). Да се аутор – сарадник потрудио и „консултовао ширу литературу“ нашао би тачан податак године рођења, а коју нећемо дати само из разлога јер такву могућност оставља читаоцу да „сам процијени њихов значај“! Даље, за Остојић И. Ђура, аутор наводи годину рођења 11. ИВ 1894., што се може узети као приближан податак, али ми располажемо са још два датума рођења који су различити један од другога по години рођења и могли би пореметити неке ауторове „аргументе“ школовању тога ученика, а све је било доступно „уз консултацију шире литературе“! Уз све то могло би се рећи да подаци које наводи аутор за Остојић И. Ђура о школовању: „Учио је гимназију у Цетињу и Скопљу, а у Београду је завршио Правни факултет…“ су, ипак, уопштени, јер се не дефинишу године школовања било у средњој школи или на факултету. Већ смо нагласили да у књизи има и превише уопштених формулација или података за извјесне личности, па ћемо одустати од даљега набрајања.
Ред је да нам аутор – сарадник одговори, између мноштва примјера за недоумице, нетачности, нелогичности или грубе грешака, на питање: На кога се односи јунаштво које је опјевано прије него се дата личност родила? Ево примјера, цитирамо биографске податке: Клисић Марков Мило (Лимљани, 1891 – Београд, 1943), поп, племенски главар и познати јунак. Наслиједио је својега оца, попа Прела. Био је гласовити јунак, о чему свједочи пјесма о његову јунаштву на Суторману и Туђемилима 1852. године…“! Очекујемо да нам аутор – сарадник из прве руке, а свакако уз „консултацију шире литературе“ која се читаоцима препоручује, разјасни написано и отклони нам све недоумице, нелогичности, немогућности или грубе грешке и покаже да не разумијемо оно што је написано у датој одредници!
А шта рећи или да ли треба коментарисати уопштене формулације које се налазе готово код сваке друге или треће личности и послије којих је стављена тачка, да би се убрзо затим понављало претходно с тим што се још по нешто додавало. Ево неких примјера, од многобројних издвојени: писац поезије, књижевник, друштвени радник, носилац је одликовања и друштвених признања, високи функционер УДБ-е, био је уредник зборника радова и приређивач књига и рецензент више књига, у раној младости истакао се јунаштвом. Прва половина XВИИИ в. – прва половина XИX в., послије 1855. (сиц! година смрти), надзорник телеграфских и телефонских линија у Књажевини и Краљевини Црној Гори. Носилац златне Обилића медаље, носилац Златне Обилића медаље!? Постављамо питање аутору – сараднику да ли види и шта је суштинска разлика код наведених медаља, а заједничка им је особина да су од злата, сем што за једну од „злата“ аутор користи мало слово, а за другу, такође од „Злата“, користи велико слово? Можда је аутор хтио увести ново правило једначења ријечи по звучности а односило би се на све врсте одликовања!
Наводимо још примјера који су карактеристични: основно школовање завршио је у Бољевићима, а четворогодишњу на Цетињу; Као послован човјек, боравио је у Русији седам пута; истакнути јунак, велики јунак, четовођа, познати јунак, носилац Партизанске споменице 1941. године, учесник је ликвидације једног од атентатора на књаза Данила, послије рата био је на разним руководећим дужностима у ЈНА, школовао се по паштровским манастирима и по бококоторскоме окружју, учитељ, директор, директор гимназије, управитељ основне школе, налазимо га у литератури као ученика, симпатизер напредног покрета који се борио против владајућег режима, био је пословођа продавнице фабрике…са шест запошљених радника, половином XИX в. – послије 1889.; XVIII в. – 1803.; Врањина, прва половина XIX в. – Дупило, послије 1868. По завршетку богословије постао је учитељ и поп; био је глуходољски поп у доба Петра II Петровића, књаза Данила, а вјероватно и даље; легендарни јунак, директор гимназије и других школа, погубљен је од стране партизана с више хиљада Београђана (сиц!). Није био школован али је знао добро да чита словенски и српски, а прилично је умио и писати! Хашки трибунал осудио га је фебруара 2009. на 22 године затвора, по занимању је био школовани пољопривредни стручњак, истакнута и заслужна личност, филантроп; Овточићи, око 1848 – Овточићи 1900, свештеник. Замонашио га је и рукоположио владика Петар II Петровић 1846. године (сиц!) (Није се ваљда десило да је неко могао бити замонашен односно рукоположен прије рођења или одмах након рођења!!!). Власник ресторана; познати просвјетни, културни радник и публициста и посланик; познати комита и учесник Божићног устанка, чувени комита, предсједник рибарске задруге, руководилац у савезним органима управе, носилац је бројних црногорских одликовања, секретар министарства, начелник министарства; члан је више управних одбора банака,… Дјечјих вртића Подгорице…; руководилац, командир милиције; директор фабрике меса; основно образовање стекао је у Црмници, а професионално образовање на Цетињу. Погинуо од удара грома, борац за независну Црну Гору …Николу Петановића називају „оцем црногорске нације или утемељивачем националне самосвијести“; био је кандидат на изборима за предсједника Црне Горе, али је изгубио од кандидата ДПС-а…, и тако даље. Могло би се још толико тога набројати, али одустајемо за ову прилику! Наравно, из разумљивих разлога и овом смо приликом избјегавали навођење имена и презимена личности на које се односе наведени примјери.
Свакако да на 272. страници, добро би било, још једном провјерити да ли се заиста ради о личности која је на фотографији под именом Милић Божов Петар Перо. Према ономе што смо могли закључити, а позната нам је личност на наведеној фотографији чини нам се да је ријеч о сасвим другој личности! Можда гријешимо, иако нам је познато да има личности које једна другој личе а нијесу ниукаквом сродству.
Међу многим личности којима се не зна или није стављена година смрти налази се и личност Маровић Милан (Цоко), а макар за тај податак аутор одреднице могао се потрудити да је нађе и стави. Није ваљда да аутор – сарадник није имао времена да консултује нешто „уже“ од понуђене нам „…шире литературе“! Ако већ постоје тачни подаци о години рођења неке личности или години смрти дате личности зашто их аутори – сарадници нијесу ставили, него су читаоца оставили да сам трага за таквим подацима?
Наравно да у књизи има и таквих техничких грешака, које су се (пр)омакле аутору одреднице, лектору, Редакцији или „Главном уреднику и аутору пројекта“, па година рођења која стоји на 409. страници (Цетиње19299 – Цетиње, 2011) буде нестварна и послужи за нека много далека будућа црногорска покољења! Можда ће наведена године некоме послужити као упадица: „Нека је вјечна Црна Гора“!
Неким ауторима извјесних одредница као да није сасвим јасно шта може да значи када се напише да је неко рођен крајем XVIII в., крај XVIII в. или крајем XIX вијека, па о томе не водећи рачуна (на)пишу: „Утрг, крај XVIII в. – Утрг, почетак XIX в., истакнути јунак… који се посебно истакао у бици на Крусима 1796. године!!! Овдје не споримо да наведена личност није могла бити учесник битке на Крусима 1796. године, али никако није могла бити са оним подацима које је навео аутор – сарадник, „Утрг, крај XVIII в. – Утрг, почетак XIX в“. Нико да се запита колико је година могла имати дата личност као учесник битке на Крусима 1796. године и још да се „посебно истакне“ када је „од Османлија отео велики алај-барјак“, а само што је рођена на „крај XVIII в.“? Вјероватно да такви подаци аутору – сараднику наведене одреднице ни најмање не сметају или не доводе га у било какву дилему или можда да изазову сумњу у годину рођења „крај XVIII в.“! Па ваљда толико треба да знају аутори – сарадници које то године могу да припадају посљедњој десетици било којега вијека наше ере, односно овдје је ријеч о XVIII вијеку или је ријеч о годинама које су на самом крају XVIII вијека!? Није ваљда да појам или ријеч „крај“, било којег вијека означава или подразумијева све године почевши од 70-тих или 80-тих година тога вијека у којему се нешто завршава, рађа или умире! А, можда моја маленкост не раумије ову нову еру новопридошлих и приучених историчара и квазиисторичара, којима је сасвим све једно кад се ко родио и да ли је још жив или је одавно на вјечни починак. Они знаком питања све рјешавају односно остављају читаоцу да „консултује ширу литературу“ и на крају сам процијени значај написаног! Грешке ће и онако исправљати читаоци! У том смислу користећи „ширу литературу“ навешћемо цитат једног некадашњег политичког лидера, а садашњег самосталног писца и политичара, који каже: „…Гријех је увијек у читаоцима, никада у тексту“, мада истине ради када је то рекао у питању је било „суптилније и другачије тумачење“ поезије!
Сумирајући биографске податке извјесних личности из наведене књиге можемо слободно рећи да су њихове основне референце за обиљежавање свога времена или остављање „печата у свом времену“ биле, на примјер: учесник НОП-а, учесник НОР-а, учесник Тинаестојулског устанка, носилац Партизанске споменице 1941., и да су на основу тога напредовали у друштву, били на руководећим високим политичким и државним положајима, без обзира са којом су школском спремом располагали, а већином се радило о основној школи! Морамо овом приликом рећи да ни данас ништа боља није ситуација, јер је само важно и скоро пресудно да сте страначки – партијски опредијељена личност и то посебно за оне на власти – у коалицији, без обзира на сопствену прошлост! Све ми се чини да се данас потенцира брисање прошлости код појединих личности, посебно оних из политичкога живота, а то не само да није добро него је и веома забрињавајуће!
Оно што се није смјело десити, а ипак се десило, јесте да се књига објави са великим бројем грешака, нетачности, нелогичности, произвољности, површности што знатно умањује вриједност „енциклопедијског зборника“ на којем претендују чланови Савјета и Редакције Монографије „Црмница – личности“.
Ако се грешке не исправе, већ остану за нека „боља времена“ или другу генерацију онда циљ није постигнут, а пројекат није научно оправдан па жељено и дуго очекивано, иако уз добру намјеру да се цјелина заокружи, не може бити испуњено нити ће бити прихваћено као плод дугог времена и озбиљног рада од стране бројних сарадника који су уложили и свој лични, стручни и научни кредибилитет.
Вјерујемо да ће наше примједбе на указане грешке, сугестије и допуне наићи на разумијевање код аутора одредница у књизи „Црмница – личности“ све у циљу исправљања онога за шта се зна или аргументима потврђује да је непобитно тачно и да га у књизи треба благовремено кориговати макар ради генерација које долазе, јер преузимањем грешака из наведеног дјела – књиге „Црмница – личности“ само може да оптерећује оне који имају снаге, знања, новца и времена да истрају у продубљивању и проширивању знања о Црмници и Црмничанима.
Др Момчило Душанов Пејовић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: