Промоција књиге „Жертва Аврамова“ у Подгорици – откривен драгуљ српског језика

Фототипско издање ријетке ћириличне књиге које су приредили проф. др Дарко Антовић и др Ивана Марић, „Жертва Аврамова Викентија Ракића“ представљено је у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења. Издавач књиге је Матица Боке, која је заједно са Митрополијом црногорско – приморском и уприличила промоцију. О књизи која је једино ћирилично дјело штампано на словенском југу од Обода до `30. година 19. вијека, и њеном значају за српску културу говорили су митрополит црногорско – приморски Амфилохије, лингвиста проф. др Јелица Стојановић, Жељко Комненовић, предсједник УО Матице Боке и проф. др Антовић, коаутор издања. Вече је водио свештеник Никола Пејовић, уредник Радија Светигора.

Митрополит Амфилохије сконцентрисао се на симболику садржаја коју је Викентије Ракић обрађивао. Старозавјетни мотив жртве Аврамове, у којој он приноси на олтар свога сина Исака, беспоговорно се повинујући Божјој вољи, у ствари је најава новозавјетног страдања Исусовог, како је објаснио митрополит. Но, значај књиге, истиче митрополит, не огледа се само у садржају, већ и чињеници да је у то вријеме, и то у Котору, штампана на српском језику и ћирилици, која се данас протјерује из Црне Горе. Оно што је, истиче митрополит, још опасније, јесте третман писма и језика – општег духовног и културног израза бића народа, а који је чак и уставно озакоњен. То је, каже митрополит, довело до угрожавања идентитета народа и до раскола, диобе бића народа у Црној Гори.

,, Веома је значајно што се ова књига појавила 1799, као подсјетник ко смо били, какво писмо смо имали и којим језиком смо писали и говорили. Како ће се ствари развијати у будуће, тешко је погодити. Једно је сигурно, да Црна Гора није била на таквом распећу откад постоји. А, посљедице тог распећа, тог раскола ума и језика, писма, већ се показују катастрофалним “ истакао је митрополит Амфилохије.

Комненовић истиче како ова књига са собом носи моћну поруку непрекидног трајања једног народа, његове културе и изнад свега његовог језика.

,,Ни физички мањег, ни по духовном, културном и језичком значају већег и вреднијег књижевног дјела за данашњу Боку, Црну Гору и потомке Св. Саве који говоре и пишу српским језиком“, додаје Комненовић.

,, Ношена невидљивом и снажном руком Божјег провиђења, књижица која је вечерас пред нама је до сада непознати драгуљ српског језика, ћирилице, и штампарске традиције словенског југа. Она је временска капсула која носи недвосмислену и јасну поруку за све који је разумију“ каже Комненовић.

Проф. др Јелица Стојановић највећи дио излагања посветила је историјату континуитета штампања књига на српском језику на ћирилици. Као посебно важно када је у питању ова књига, др Стојановић истиче да у њој доминирају облици српског народног језика на уштрб славеносербске редакције.

,,Ова књига, штампана у Котору, лијепо се уклапа у цјелокупно српско језичко и ћирилично насљеђе, како својим именовањем, тако и језичким одликама. Истовремено је и репрезентативан примјерак присуства и уплива српског народног језика, из којег је и настала Вукова реформа. Зато је веома значајно да је имамо пред нама “ истиче др Стојановић.

Обраћајући се публици аутор фототипског издања др Антовић, истакао је да га је овој књижици посебно привукла чињеница да један православни свештеник, Викентије Ракић, с краја 18. вијека, драмски приказао библијску причу.

,,Неки западни аутори истичу да се црквена драма није развила код Срба и на подручју православног становништва, јер византијски извори који су стајали на располагању српским преписивачима и писцима нијесу знали за ту врсту представа. То уопште није тачно, иако се такве тврдње на западу још увијек појављују“ рекао је др Антовић, додајући да је позориште постојало, али да је црква тог времена – средњи вијек бранила свештеницима да посјећују театар.

До недавно сматрало се да примјерак ове књиге постоји само у Београду, у Народној библиотеци.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: