Придњестровље као последњи воз за САД

Све више аналитичара тврди да се свијет одавно није приближио трећем по великом рату, као током последњих годину дана. Међутим упркос поново успостављеној оштрој реторици, када се ствари сагледају реално, чини се да иза ових теорија лежи претјеривање, склоност ка сензационализму, или потреба за саморекламерством.

Пошто елитама оба супростављена табора руководе  савршено рационални људи, могућност новог свјетског рата слободан бих био да тврдим потпуно се може искључити. Свјесни да Русију није могуће споља поразити и да би сваки директан сукоб могао водити тоталном уништењу планете, владари из вашингтонских тамних коридора моћи, покушали су да понављањем стратегије из 1917. године Русију уруше изнутра. По тој стратегији Русију би било потребно увући у спољни сукоб, који би прекинуо прогресивни развој економских односа између Русије и земаља ЕУ, догодио се прије реализације импресивних пројеката модернизације руске привреде покренутих последњих година и по сваку цијену осујетио изградњу гасовода “Јужни-ток“.

Украјина као Ахилова пета Русије

Насилна смјена леганих власти Украјине, којима је слиједио фашистички терор над русофоним становништвом југоистока, за свој коначни циљ имала је инсецнирање руске војне интервенције сличне оној као августа 2008. у Грузији. Међутим за разлику од Грузије, стратешки значај Украјине неупоредиво је већи, јер преко њене територије пролази пактично половина транзита руског гаса и нафте ка Европи. Директна војна интервенција, дала би формални изговор америчким марионетама у Кијеву да формално обуставе транзит руских енергената преко своје територије.

Колико је за интересе САД важна непосредна контрола над транзитом руских енергената преко теритрорије Украјине, најбоље показује чињеница да је један од првих декрета пучистичке владе у Кијеву, било именовање Хантера Бајдена, најмлађег сина америчког потпредсједника на мјесто замјеника директора украјинске националне гасне компаније НАФТОГАЗ.

Прекид пласмана нафте и гаса на тржиште западне Европе био би озбиљан ударац за руски буџет, што би поред обуставе импресивиних развојних пројеката покренутих претходних година, могло имплицирати даље озбиљне унутрашње нестабилности и социјалне тензије. На ту карту Американци су заиграли уз наду да би даље могла довести чак и до понављања 1917. године.

Савршено свега тога свјестан, предсједник Владимир Путин вјешто је избјегао директну војну интервенцију у Украјини, усресредивши се да од дјелова украјинске армије стациониране на југоистоку, уједно невољне да прихвати команду фашистичког режима из Кијева оформи респектабилне борбене формације. За разлику од прислино мобилисаних украјинских војника, припадници армија ДНР и ЛНР показали су да јасно знају за које се циљеве боре, што уз квалитетно вођење представља кључ њиховог успјеха током последњих десетак мјесеци.

Прије неколико дана дана бивши замјеник министра одбране Украјине генерал мајор Александар Коломијец формално се придружио армији ДНР, а његовим путем како тврде добро обавијештени извори спрема да слиједи се већи број елитних официра оружаних снага Украјине.

Приднестовље као коначна фаза увлачења Русије у рат

Пошто је стратешка иницијатива одавно прешла на страну бораца за слободу народа Донбаса, пред планерима рата из САД појавила се потреба предузимања нових провокација са циљем изнуде директне војне акције руске војске у Украјини. Остваривање циљева САД озбиљно ремети чињеница да умањену економску сарадњу са земљама ЕУ планира, Русија планира да активно компезује допунским развојем односа са партнерима из БРИКС-а, гдје би централно мјесто требало да заузме далекоисточни гасовод са Кином. Стога САД биће по свој прилици принуђење да наредних мјесеци “хватају“ последњи воз за спутавање Русије и очување своје глобалне доминације, што се покушава реализовати отварањем новог кризног жаришта у Украјини и околним земљама.

На први поглед крајње неочекивано, на позицију гувернера Одеске области недавно је именован бивши грузијски предсједник Михаил Сакашвили. Постављање овог неуротичног и политички карикатуралног лика, вјероватно једниног предсједника у историји касније именованог за локалног функционера у другој држави, на стратешки веома важну позицију показује да би нови корак САД извјестно могао да буде усмјерен ка Приднестовљу. Све упућује да се ће САД поново послужити Сакашвилијем као 2008. у Јужној Осетији.

Приднестовље представља де факто независну територијалну област, дугу преко 500 и широку тек око десетак километара, у којој живи око пола милиона етничких Руса и Украјинаца. Природно територијално дио Украјине, Приднестовље представља узак појас уз обалу десну Дњестра, који се у саставу Молдавије обрело се стицајем историјских околности.

Наиме распадом Руске империје територију данашње Молдавије, односно област лијево од ријеке Дњестра, анектирала је Румунија, што СССР никада није формално прихватио. Стога је  Стаљин на природном дијелу Украјине, територији данашњег Приднестовља формално образовао Молдавску совјестку републику, којој се након II свјетског рата придодају и територије са лијеве обале Дњестра.   

Приднестовље је након распада СССР, уз подршку тамо стационираних снага бивше совјетске армије, након краткотрајног грађанског рата постала де факто независна територија. Ипак постоји одређен степен кохабитације између локалне владе у Тираспољу и центалне у Кишињеву. Тако спортски клубови са територије Приднестовља такмиче се у молдавским лигама, Шериф из Тираспоља је неприкосновени шампион у фудбалу. Међутим грађани Приднестовља не гласају на парламентарим изборима у Молдавији, на којима су прозападне политичке снаге оствариле тијесну побједу неколико мјесеци раније.

 Управо Одеска област, на чије чело је недавно постављен извањац Сакашвили, гранична је са Приднестовљем. С обзиром на структуру терена Приднестовље би у случају војног удара са украјинске стране границе било немогуће одбранити. Готово сви грађани Приднестовља посједују руско држављанство и безбједност овој територији гарантује руски мировни контигент са мандатом УН. Коридор за снадбијевање овог контигента, двије деценије обављало се преко територије Украјине, прије неколико мјесеци је затворен.

Истовремено са Сакашвилијевим именовањем у Одеску област пребачена је већина данас функционалних украјинских С 300 система, са очигледном тенеденцијом да буду употријебљени против руске авијације на путу ка Приднестовљу. Стога, сасвим предвидив напад на Приднестовље, по већ виђеном моделу под Сакашвилијевим руководством био би вјероватно прелазак црвене линије и довео до директне руске интервенције.

Многи руски аналитичари предвидјели су да би у случају отварања сукоба у Приднестовљу у њега могла да се умијеша и Румунија, што би имплицирало директну конфронтацију НАТО-а и Русије. Пошто САД управљају савршено рационални људи, директно уплитање Румуније у очекиван украјинско-молдавски рат са Русијом неће се по свој прилици догодити. Румунско учешће било би углавном ограничено на неки вид подршке модавској армији. 

Бенефити савезништва са Америком

Потпуно свјесни да Русију не може побиједити ни цјелокупна НАТО армада, политичка елита САД спрема се да попут пјешака на шаховској табли жртвује Украјину, Молдавију и у некој мјери Румунију, да преко њиховог страдања покуша остварити своје префидни циљ унутрашњег слома Русије. Одличну илустрацију односа САД према својим савезницима представља карикатура на слици доље.

Сви који су се опредијели за савезништво са САД у датом тренутку могу бити гурнути у рат, или наведени да повуку потез фаталан по властиту своју економију. Тако је трагично сиромашна енергетским ресурсима Бугарска, у којој се прије неколико људи само-запалило због немогућности да плате рачуне за електричну енергију под америчким притиском срушила је гасовод “Јужни ток“. Једина “награда“ коју је Бугарска од САД добила за овај импозантни ауто-деструктивни корак био је повратак Бојка Борисова на чело владе, човјека у чијем су предходном мандату догодила горе поменута самоспаљивања.  

Једнако катастрофалан потез САД прошле године су наметнули и нашој држави. Захваљујући грандиозним економским резултатима и генијалној развојној политици четврт вијека дуге владавине Мила Ђукановића, приходи од туризма представљају једини здрав новац који се слива у црногорске економске токове. Увођење за Русију потпуно безначајних санкција, чак 10 година прије најоптимистичкијих прогноза да можемо постати чланица ЕУ,  утицало је да Црну Гору посјети око 100.000 руских туриста мање од просјека из прехтодних година. Према подацима националне туристичке организације, овај безумним политичким актом узрокован пад туристичије посјете, ускратио домаћу економију за чак 85 милиона евра. У овој и следећим сезонама уколико се не промијени однос наших власти према Русији, очекивани су још драстичнији губици.

Са друге сви који су одбациле неоколонијални јарам САД, већина земаља латинске Америке, примјери неколико замаља Африке и Азији, последњих година остварују раст националне економије, стандарда грађана, социјалне заштите становништва и неупоредиво праведнију расподјелу националног богатства. Постоје озбиљне назнаке да би се то могло догодити чак и у неким чланицама ЕУ. Доминација САД дјелимично је већ одбачена у Мађарској, а имајући у виду последње изјаве премијера Цирпаса може се очекивати да у потпуности буде одбачена у Грчкој.  

Још од времена цара Николаја II и Јосифа Стаљина, ниједан руски лидер није се сусрео са комплекснијим избором од оног који данас стоји пред предсједником Путином. Његову позицију са једнаким еланом критикују идеолошки дијаметрално супротни прозападно настројени Руси и њихови највећи протовници екстремни националисти. Први, били би спремни да све жртвују за опоровак економских односа за западом и безусловно прихватили да се Доњецк, Луганск, Приднестовље, па чак и Крим пусте низ воду. Ови други, жељели би моменталну војну интервенцију у Украјини и успостављање границе на Дњепру, не обраћајући пажњу да је управо то замка у коју би САД жељеле да улове Русију.

Битка, коју тренутно води предсједник Путин против империје зла, у датим историјским околностима није мање значајна од оне у којој је побиједио маршал Стаљин Приднестовље се сада намеће као нови изазов, вјероватно и последњи реално спроводљиви покушај унутрашњег слабљења Русије. Упркос томе што се овај рат тек ограничено води на бојном пољу, побједа у њему неће бити једноставна и не би била само побједа руског, већ и бројих других народа деценијама угњетаваних империјализмом САД.           

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: