Причај штогод Дарко од Млетаках

Лаура Паузини 3. маја 2014. имала је концерт у Верони. Од јутра су се око чувене веронске Арене окупљали поштоваоци популарне пјевачице. Ријеке туриста клизиле су улицама уједначеним темпом, а онда је застао Дарко. Жагор људских гласова био је монотон све док Дарко није проговорио. Био је у друштву једног младића и дјевојке изузетне вањштине.

Нико од 60 милиона Жабара није чуо за њега па је Дарко морао проговорити гласније. Каква инфериорност!!! Европа из Подгорице изгледа сасвим другачија.

Nomen est omen – име је знак, знамење. Дарко и Жељко имена су с лијепим коријенима. Зашто се онда јавно ословљавати надимцима – Скочко, Робине или насловима непрочитаних романа – Ловче на змајеве. Зашто јавно инсистирати на сродству – стрико Жељко, а избјегавати заједничко презиме – Ивановићу. Да ли је у презимену кључ за рјешење ребуса како се долази до Олимпа црногорског независног новинарства.

Да оба Ивановића знају ,,ђе“ им је мјесто и колико вриједе свједочи њихова преписка у Вијестима. Сукоб је јавни, а основа му је лична, породична. Бранећи статус и привилегије обојица користе и чињенице за међусобни обрачун. Овдје је ријеч о идентичном новинарству! Фројд то зове нарцизам малих разлика – ниси ме звао у свој стан у Бечу, па ја нисам тебе на свадбу у Сплендид, мама ми није дала.

,,Док сам се ја злопатио са навијачима Црне Горе по Бечу и спавао по хостелима, нијеси ме звао у стан који рекоше тамо имаш. Па мајка рече – е немој ни ти њега на свадбу.

„Злопаћење по хостелима и свадба у Сплендиду – какав контраст. Какво одсуство мјере и кућног васпитања!!!    

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: