Предности назадовања

Пише: Драган Копривица

Зашто се очекује брз улазак Црне Горе у НАТО? Зато што ни за НАТО не могу вазда цвјетат’ руже. Мора некад и НАТО направит’ погрешан потез, јер, ми кад му улетимо, има на нос да му искочи. Тако би евентуални позив да се уђе у ту миротворачку НВО само показао наивност позивара, који појма немају у шта се упуштају.

Позивајући режимску Црну Гору у своје окриље, та господа нијесу свјесна да би, као прво, на иницијативу Подгорице, Пентагон морао прерасти у Шестагон. Хоћемо и ми свој независни, међународно признати угао у Пентагону. И да се тамо ником не пошењујемо. Да нас нико не ћушка, јер би га ђаволи ћушнули. Режимска и контроверзна Црна Гора сагињат’ се неће, но, ако улази, онда гордо уздигнута чела, и савијене главе.

Уосталом, ми никад нијесмо, нити ћемо функционисат’ по некаквих ћошкова, но фино свој засебан, независан угао, објекат један кроз један, с урбанистичком дозволом и комплетним папирима. А не да нас, и после десет година, тамо хапсе по будванском сценарију: хапси, пуштај, хапси, пуштај… Монтенегро неће у НАТО с пријекора. Него уз прецизне услове наше стране за равномјерно укључивање Црне Горе у све структуре од врха до дна Пентагона. С јасно исказаном тенденцијом у старту да већ први следећи шеф НАТО-пакта мора бити из Подгорице. Јер, у противном, што бисмо ког ђавола и улазили, ако нам бар толико не дадну.

Мјесто шефа Пентагона нам историјски, одвазда и припада. И доликује. То је минимум, испод којег нећемо ићи. Нек знају сва господа натовци, па да су још онолики, да се с нама поиграват’ нико неће, па ни они. Јер, како у НАТО ускочимо, ми тако можемо и да искочимо. НАТО је ионако лабава фирма. Зато, чекања нема, но одмах да поведемо НАТО на свој начин, правим путем, да не знадну што их је снашло.

И да се Пентагон пребачи на сјевер Црне Горе, што не би сметало, јер тамо ионако више ниђе ништа не функционише, осим што су плате једино редовне у Колашину. А народ се, крајње неодговорно, листом расељава, искључиво да дадне материјала опозицији да диже тензије.

Притом, с наше, вазда чазбене стране, НАТО нема да брине бар кад су у питању прехрамбени производи, јер их ионако сад више немамо куђ за Русију. А наше аутохтоне паприке, независни парадајз, и међународно признате лубенице, могу само да освјеже комплетан програм Пентагона. А да и не зборимо о нашим винима високих сорти, па преко зидова Пентагона, кад им наша вина ударе у врх главе, има да се ори „Ој, ђевојко, Милијана“. Притом нијесмо с раскида ни да, у част сарадње Монтенегра и остатка НАТО-пакта, искључиво на равноправним основама, неко вино добије и назив „Монте-Пентагон“, или „Црно-НАТО“. Да не речу после да нијесмо за НАТО-винске интеграције.

Један од предуслова за добро функционисање НАТО система биће и да нам се омогући да у кругу Пентагона саградимо пар бесправно подигнутих хотелских комплекса, чисто из навике. Јер се мора испоштовати традиција режимске Црне Горе, у стилу: „Гради зграду ђе ти газда каже.“

Без наших бесправно подигнутих објеката у кругу Пентагона никако не бисмо били своји на своме, а за папире ћемо лако. Истовремено, ми бисмо за Пентагон шверцовали нафту и дуван, по навици, тако да не би оскудијевао ни у тим производима, те би благосиљао нову чланицу кукајући ђе се прије не сјетише да је приме, да почину…

Наравно, брига нас што би, у том случају, како рече један руски званичник, руске ракете аутоматски биле уперене и према Монтенегру, као и према свакој другој опонентској тачки у глобалном свијету. Ово тим прије што се зна да су руски балистички пројектили ионако слабог домета, ту, до пет километара, а успут се и кваре, па ријетко који и стигне до циља.

А и иначе, наше велике владике кроз историју нијесу ишле да се завладиче, далеко било, у Пентагон, но у своју матушку Русију. Петроград и Москва су им вазда били на срцу. А сад би нам браћа Руси згрануто аплудирали на Црвеном тргу на чину рашчињења пријатељства. Но, Русија је, како је познато, ионако исувише минорна и бенигна свјетска велесила да би нас то уопште и бринуло. Ако смо могли онда објавит’ рат Јапану, шта је за нас сад и мала Русија, која својом територијом заузима свега једну шестину земаљског копна. Па нека од нас мало штрецају и баћушке.

Дакле, у НАТО, наврат, нанос и по сваку цијену. Тим прије што цијена може бити папрена. Јер нам је, изгледа, било мало петсто година под браћом Турцима, него бисмо сад и хиљаду под НАТО-ом.

Цијену би, како је и ред, првенствено плаћали грађани Црне Горе. Али, ко је у потоње двије деценије наше грађане ишта и питао, од Мурина до Вашингтона?

А поставља се и питање шта би о нашој јурњави у НАТО казао владика Раде. Би ли био запрепашћен овим што се чини, и куђ су намјерили ови наши властодршци. Би ли и велики владика, пјесник и државник, праведнички загрмио, или би чак и Он остао без текста?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: