Бенјамин Нетанијаху би могао да потврди неписано правило политике: десничари имају више маневарског простора за мировне споразуме. Нико им не оспорава патриотизам
Израелски премијер, бивши командос, амерички архитекта, сјајан у комуникацији коме је ипак дража конфронтација, јеврејски јастреб са шансом да постане блискоисточни голуб – све је то Бенјамин Нетанијаху.
Уколико успе да се уз америчку помоћ договори са Палестинцима, била би то драматична трансформација човека који је одгајан на запаљивој националистичкој идеологији, политичара који је две деценије каријере провео критикујући све покушаје мирења са Палестинцима, премијера чија је влада одобрила трагичне репресалије по Гази и није се устезала да нападне флотилу мира која је носила помоћ блокираном појасу.
Операције у Гази, које је свет масовно осудио, нису биле довољне, сматра лидер десничарског Ликуда. На крају своје последње изборне кампање обишао је јеврејска насеља на Западној обали, а онда се упутио у подножје Голанске висоравни обећавајући да његова влада никада неће вратити ни педаљ земље узете од Сиријаца у рату 1967. Ни Палестинцима ни Сиријцима не треба враћати територије јер ће их „зграбити екстремисти”.
Нема много двојбе око премијеровог тврдокорног приступа. Средином деведесетих не само да је одбацио мировни споразум са Палестинцима из Осла, већ је – алудирајући на британског премијера који је потписао пакт са Хитлером – тадашњег шефа израелске дипломатије Шимона Переса назвао „горим од Чемберлена”.
Амерички дипломата Денис Рос рекао је једном да је Биби, како Нетанијахуа називају, „опседнут хибрисом” и цитирао Била Клинтона који се жалио да се Нетанијаху понаша „као да је Израел заиста светска суперсила”.
Дуго није желео да помиње решење „две државе” већ се, избегавајући да каже шта би могао да понуди, залагао за продужетак окупације уз финансијску помоћ Палестинцима, што је називао „економским миром”.
Најава обрта, саопштеног мада још не и доказаног, догодила се јуна 2009, недељу дана пошто је Барак Обама у Каиру пружио руку муслиманском свету и Арапима посебно, а положај Палестинаца назвао „неприхватљивим”.
„Хајде да направимо мир”, поручио је тада. „Спреман сам да се са вама састанем било када и било где – у Дамаску, Ријаду, Бејруту и у Јерусалиму”.Несумњиво под америчким притиском, Нетанијаху је први пут гласно изговорио реченицу која му никако не лежи на срцу: подржао је идеју стварања „демилитаризоване палестинске државе уз јеврејску државу”.
Уступак је био половичан – што из личног уверења, што из обавезе према ултрадесним и ултраортодоксним коалиционим партнерима у влади. Супротставио се америчком позиву да замрзне градњу јеврејских насеља на окупираним територијама, поновио је да је Јерусалим недељива и вечна престоница и рекао да нема намеру да разговара о праву на повратак Палестинаца (и њихових потомака) из времена настанка Израела 1948.
Разапет између америчких захтева и Обамине амбиције да реши најдужи конфликт савременог света и обавеза према израелској десници Нетанијаху је ипак учинио уступак свом једином стратешком савезнику.
Његов говор јуна 2009. на универзитету Бар Илан, познатом као бастион деснице, дочекан је слабашним аплаузом. Испред зграде демонстранти су носили постере који су Обаму приказивали у арапској одећи и узвикивали слогане против одустајања од земље Западне обале.
Премијер најдесније владе у израелској историји одувек је био против престанка колонизације и враћања Западне обале, и због безбедности и због идеолошког убеђења.
„Наше право да створимо нашу суверену државу овде на земљи Израела почива на једној једноставној чињеници. Земља Израела је колевка јеврејског народа”, говорио је он.
Подсећао је на бившу премијерку Голду Меир која је, у временима јеврејског насељавања Палестине говорила о „народу без земље за земљу без народа”. Ни помена о Палестинцима.
Но, стварност на терену захтевала је напуштање библијских визија, посебно откако је још један прононсирани десничар, бивши премијер Аријел Шарон, 2005. напустио појас Газе.
Нетанијаху се помирио с тим да Израел мора да призна да милиони Палестинаца живе на Западној обали и да је наставак контроле над тим становништвом непожељан. „У мојој визији, постоје два слободна народа који живе један уз други, свако са сваким, свако са сопственом заставом и националном химном”.
Визију је добио, али многе старе аргументе је сачувао. Не помиње, рецимо, шта ће бити са око 300.000 Јевреја који живе на Западној обали. Или са близу 200.000 Јевреја систематски насељених у источном Јерусалиму.
Нетанијаху је први израелски премијер рођен у Тел Авиву 1949, годину дана после стварања Државе Израел. Политичко опредељење понео је из куће. Његов отац, професор историје и пасионирани циониста, био је лидер конзервативног Ревизионистичког покрета.
Студирао је у САД да би се 1967. вратио како би одслужио војни рок. Пет година је био припадник елитне јединице командоса, исте оне која је 1972. успешно заузела отети авион на аеродрому Бен Гурион.
Судбина му је била наклоњенија него његовом старијем брату Јонатану који ће четири године касније једини погинути у сличној акцији израелских командоса на аеродрому Ентебе у Уганди.
Студије на познатом Институту за технологију Масачусетса прекинуо је да би учествовао у јомкипурском рату 1973. Касније је причао како памти сусрет са Шароном и Ехудом Бараком у малом оклопном транспортеру док су планирали прелаз преко Суеца који је преокренуо ток рата. Нико није знао да ће сва тројица бити будући премијери.
Пошто је дипломирао архитектуру, стално између Америке и Израела, каријеру је правио комбинујући политику и бизнис. У знак сећања на брата основао је посебан институт за борбу против тероризма. Ангажован је у израелској мисији при УН где је четири године био шеф, све до 1988. када је ушао у Кнесет, израелски парламент.
Први Заливски рат омогућио му је да ојача позицију и најави кандидатуру за премијера, што му је први пут успело 1996. У том својству на самиту у Веј Милсу у Мериленду, први пут је са Јасером Арафатом преговарао о миру на темељу мировног споразума из Осла из 1993.
Палестинци су тада прихватили да из своје повеље избаце позив на уништавање јеврејске државе, Израелци су прихватили да се одрекну додатних 13 одсто територије Западне обале.
Код куће су га сви напали. Десница га је оптужила за издају, левица да свесно саботира мировни процес. Барак га је поразио 1999. Када је на власт дошао Шарон, био је шеф дипломатије и министар финансија, али потом су се политички разишли.
Пре четири године успео се на командну позицију Ликуда. Иако је на изборима 2009. Ликуд освојио мање гласова од странке Кадима, доспео је у позицију да поново постане премијер. Други премијерски мандат умногоме може да захвали страху Израелаца од радикалног Хамаса у Гази и нуклеарним претњама које се приписују Ирану.
Омогућио је градњу јеврејских насеља у источном Јерусалиму. Угрозио односе са Јорданом због Мосадовог покушаја да у Аману убије лидера Хамаса Халеда Машела. Истовремено је, ипак, повукао израелске војнике из Хеброна и у Веј Риверу потписао меморандум са Палестинцима.
Тешко је претпоставити да Нетанијаху може да ризикује оштар раздор са Обамом који га је довео у Вашингтон и поставио за преговарачки сто са палестинским председником Махмудом Абасом.
Могло би да се потврди неписано правило политике: десничари имају више маневарског простора за мировне споразуме. Нико им не оспорава патриотизам. Мања је вероватноћа да буду мета неког јеврејског екстремисте какав је био убијени премијер Јицхак Рабин.
