Какво то само бјеше славље царство кича заливено патриотском патетиком и нотама. Ред званичника, ред застава и тајкуница.Политичка генерација која данас води Црну Гору учинила је највише на рехабилитацији лика и дјела Петровића династије", рекао је Мило Ђукановић.
Ова политичка генерација је збрисала насљеђе Петровића оног момента кад се окренула ратовима, разарању и Слободану Милошевићу. Није само ушла у сукоб са својом југословенском браћом, Словенцима, Хрватима, Бошњацима, Албанцима, већ је разорила темеље сопствене државе и Црну Гору просто унијела у Милошевићеву Србију.
То је разарање било тектонско. Независност је обновљена, али је у држави остао недирнут поредак организованог криминала и корупције, систем у коме скупине сумњивих људи блиских врху посједују већину државних ресурса.
На Цетињу у суботу није било никог од живих Петровића. Принц Никола је остао у Француској, јер је Влада годинама игнорисала његове захтјеве за рјешавањем статуса. Онда је преко ноћи, ваљда да би га одобровољила пред јубилеј, не консултујући ни принца ни његове правнике, донијела нацрт закона који не одговара на суштинска питања рехабилитације и обештећења династије чији насљедници готово вијек живе у егзилу.
„Ова прослава је фалична", прокоментарисао је Ранко Кривокапић одсуство принца. Али, у фаличним прославама СДП редовно учествује. Сјетите се само циркуса око БарБољара. Трака се сијече, пројект се слави, а ни цента од милијарди потребних за радове. Велика лаж.
Пошто је прво добро употријебила принца Николу током референдума, пробијања санкција и успостављања првих контаката са званичном Француском, овим законом власт покушава да га се отресе, или макар да га ућутка.
Црна Гора је имала срећу да у Паризу деведесетих има Николу Петровића који је, док су наши момци дивљали по Хрватској и Босни, био против рата и етничког чишћења, паљења Дубровника, Сарајева и ужаса Сребренице. Црногорски принц није могао другачије. Његов је отац одбио да служи и фашистима и комунистима. А мајка је друговала са највећим умовима лијеве Француске од Сартра до Маркузеа.
Такав Никола био је потребан Ђукановићу онда кад је скидао ратни Милошевићев шињел. Али, данас су слободни људи највећа пријетња режиму. Нацртом владиног закона о династији открива се суштина. Умјесто да рехабилитују династију и одлуке Подгоричке скупштине прогласе ништавним, законом се насљедницима краља Николе
забрањује политичко дјеловање, као да су криминалци. И, дакако, нуди им се апанажа, али не враћа имовина. Тако би Петровићи зависили од добре воље Ђукановићевог двора. Чиста корупција.
Ђукановић је, мјерено његовим кантаром, Николи И Петровићу понудио фер трговину: апанажа за захвално поданичко ћутање. Мора бити да је изненађен реакцијом принца таква понуда се у данашњој Црној Гори углавном не одбија. По том је моделу створена свита на Миловом двору. Иста норма важи за декане и амбасадоре, за писце и тајкуне... Интелектуалце и криминалце.
Синекуре и апанаже су темељ на којем почива наопаки систем успостављен прије двије деценије. Одбијањем да се повинује правилнику по којем се обликује поданичка Црна Гора, Никола Петровић је послао поруку грађанима да је вријеме недодирљивих господара прошло. И Ђукановић је одавно рекао своје. На реду смо ми.
У оваквој Црној Гори пожељне су само кости Петровића, гробови над којима се држе говори о великим биткама, Србима и Турцима, цару јунака и обнови независности... За живе Петровиће, оне који би могли проговорити о царевини криминала, кича и уништене природе мјеста нема. Овом режиму не треба жива традиција, која обавезује. Њима треба само голи пејзаж прошлости, како би имитирајући неке гестове из времена Петровића, легитимисали своју неконтролисану моћ.
