Сепаратистички покрет у Црној Гори изњедрен је у крилу Демократске партије социјалиста која је представљала реплику Комунистичке партије Црне Горе (СКЈ), која и данас слиједи револуционарном културолошком обрасцу. Но, свакако, у снази конвертитског шпица који се опире рационалном поимању. Уједињавање двају организација које носе назив Академија Наука у Црној Гори илуструје потпуну немоћ обје политичке струје у овој земљи. Црногорска Академија Наука држала се и држи пасивно према политичким ломовима, избјегавајући да се изјасни, да изговори разговјетну осуду процесу сламања државотворних и народносних, те црквених печата земље, вјерујући да ће такво држање донијети нарочити квалитет у стварању утиска дистанцираности од „дневне политике“, статус високо позиционираног субјекта који је окренут научној производњи врхунских домашаја, која, као таква, неће одвећ скретати позорност политичких оштрица главне тачке политичке моћи. Догодило се управо супротно. Али, пуно значајније, замисао обједињавања, показује пут којим ће сепаратистичка Црна Гора кретати даље у запосједању преосталих поља из којих је састављена државна зграда чија се застава вијори на Ист Риверу. Та је зграда, иако међународно призната, потпуно празна. Црна Гора не посједује црквено наслијеђе. Читаво културно материјално наслијеђе ове земље је вишеструко мање од ризница манастира који леже на њеном тлу (Морача, Савина, Пива).
Револуционарна, нова Црна Гора, мора запосјести овај простор у цјелости. Уз процес револуционарног одгајања своје младежи, што је поступак са веома дугорочним ефектима, чак унеколико неизвјесним јер се овдје виђају оштри идејни расколи у породицама у којима основношколска и средњешколска дјеца поучавају родитеље, у Црној Гори је зачет поступак састављања академија, састављања цркава, састављања књижевника, и што би посебно бринуло, састављања партија? У извјесности дубоке исцјепаности опозиционог политичког фронта, само је једна ствар која може дубоко бринути припаднике српског народа у овој земљи. То је, могуће, састављање, у било којем виду, двају најмасовнијих политичких организација: Демократске партије социјалиста и Социјалистичке народне партије. Овај навјештавани процес, који би, суштински водио стварању Савеза комуниста Црне Горе, можемо посматрати и као нови и снажни узлет комунизма у најдубљем балканском културно-политичком изолату, али и као довршавање процеса асимилације српског народа путем његове денационализације.
Српски представници у руководећим гарнитурама парламентарних партија одвећ дуго држе положај који ја посматрам као упадљиво испрекидану развојну линију исцјепану ударима, али линију којој је главна карактеристика непризнавање пораза и одбијање одговорности за поразе. Мој утисак је да су данас противрежимске политичке ораганизације у Црној Гори даље једне од других него су то биле било када у њиховој историји. Моје увјерење је да је намјања мjера дуга према сопственом народу лежала у изразу сабирања у јединствен политички фронт.
Данас је свакоме у Црној Гори јасно да само најшири политички фронт може довести до промјене режима. Уколико политичке партије немају државотворни капацитет за безусловно састављање, оне ће вањским државним пројектима и интересима препустити тло њихове земље. То је данас видљиво. Уколико је данас посве јасно да се наш народ не може развијати без протектората – то је у реду. Опозициони политички фронт који данас дјелује кроз црногорски парламент погодује довршавању поступка асимилације српског народа одузимањем последњих расположивих капацитета, међу којима су „правилно“ позициониране установе попут Академије. Њој сада нико не може да замјери да је политички дјеловала. Али, она сада, изложена коначној разорној акцији, скупо плаћа своју дистанцу. Оно што брине и више је што и друге националне установе у Црној Гори могу доћи у ситуацију да врло скупо плате тражење компромиса, уздржаност у основним питањима, извјесно дистанцирање. Српске установе напросто су морале, то сам сугерисао у низу текстова још концем деведесетих година, држати јасан и непоколбљив став у чворишним питањима какво је питање националности. То не значи да је требало било коме одрећи право на опредјељење. Али, политичка добит од јасно изговореног става: Не видимо никакав основ да се научно утемељно може раздвајати било који дио нашега народа и оцртавати његова засебна етногенетска развојна линија, не спорећи било коме право да се одреди како жели, само би јако нарастала. Овај текст и пишем као поборник апсолутног и што потпунијег брисања разлика и нетрпељивости које је нашем свијету могла донијети тегобна прошлост, јер само састављени можемо нешто представљати. Када је, међутим, једном постављен амбијент у којем је до неважности доведено национално питање, о „имену и презимену“ (М. Булатовић), када је изговорено признање црногорске етничке самобитности, зашто се данас изненађујемо? Па нико не мисли да ће данас свијет измјенити став и подржати Србију у настојању да сачува своју покрајину Косово и Метохију. Али то не значи да Србија може себи да дозволи државно признање Косова иако свако види фактичко стање. Не може због будућности. Овдје у Црној Гори учињене су темељне, стратешке погрешке. Поступак одбране од црногорске сецесије грађен је на плитким темељима, понављањем тврдњи о корупцији, криминалу, поткупљивању, притиску..., од стране одређених учесника и расијавањем порука које у својој потки носе поругу? Гурањем у сецесију? Београдски говорници који су добили прилику да говоре на трговима Црне Горе, о Црној Гори не знају ништа. Занимљиво је да ни данас не исповједају кривицу.
Београд није нашао снаге да створи стратегију грађену на сагледавању стварних прилика у Црној Гори, јер би то подразумјевало и сагледавање сопствене историјске улоге и погрешака. Овако је од стране српских установа и српске политике подржан теоријски оквир за сецесију која може само да се продубљује.
Аутор овог чланка не припада оним монархистички орјентисаним приврженицима традиције и никако не припада групацији традиционално орјентисаних српских писаца који не разумију дубоку потребу нашег динарског свијета да 1940. мијења сопствени живот вођен снажним антидецималистичким поривом. Динарском сељаку 1940. године било је свега преко главе (Земљорадниче тешко теби... ранећ' све од мрава до господара...). Црна Гора, међутим, поставља дисконтинуитет, али је такође видјела да тако не може даље. Она не може поцрногорчити Његоша, не може поцрногорчити сву књижевну оставштину, али може прогутати установе. Уколико у томе успије, тада није далеко дан када ће, простом изјавом и скупштинском већином, прогласити власништво над Црквом, науком и културом. Чак ни демократске противрежимске оштрице, данас дјелујуће у Црној Гори (шта у томе правцу представља лист „Дан“, када се упореди са листом „Вијести“?) не виде Србе нити као сувласнике. Оне су, све одреда, заговорнице црногорске државне и етничке самобитности. Југословенске комунистичке власти посезале су за извјесним дислоцирањима културолошких тежишта, али нису постављале дисконтинуитет. Културолошки образац који је у то доба постављен, као државна политика, ипак је заснован на потреби надградње, којој је онда давана дијалектичка развојна заснованост и социјална садржина, а тај образац у себи чува зрно истине и веома је примјењив и на српски средњи вијек. Могли су академицима постајати и сеоски дјечаци, бистри и окретни, који углавном нису завршавали праве студије на правим високим школама, али, донијели су одређене резултате.
За излаз из кризе која представља посљедицу стратешког пораза српског народа, требаће много више чврстине и заједништва. Државотворног капацитета и бриге, дугорочног промишљања, надасве непартијског. У дјелотворном промишљању пута чак не смије бити ничег партијског.
Црна Гора сада прилази последњој фази државног пројекта који подразумјева обухватање у мрежу сопствених револуционарних организација свих државних установа које су током свога постојања оствариле одређене научне резултате (далеко од довољних). Тим путем она ће гледати да затрпа и уништи сва јасна вањска обиљежја свог стварног етницитета. Она на томе путу гаји наду у успјех, поучена искуствима знаменитих револуционарних претходника, који су, без темеља, израстајући из превратничке матрице, образовали нови систем. Заиста, не постоји ни једна разлика између суштине преврата изведеног 1941-45. године и поратним годинама у Југославији и било којој латиноамеричкој земљи, с разликом што су се тамошњи народи повремено дизали и рушили апсолутистичке режиме. Овдје траје укупно седамдесет и једну годину. Увјерен сам да чак и пад режима у Црној Гори, уколико буде представљао само просту смјену власти довођењем нове партијске номенклатуре, неће промјенити ништа нити ће бити у прилици да обезбједи стабилни културни и економски раст. Већ сада ваља прићи тражењу стратешке платформе која мора ангажовати све расположиве снаге за градњу државног пројекта на основама провјерених научних резултата и сазнања о Црној Гори.
Историографија о Црној Гори је крајње недовољна. У овом часу овдје дјелује изузетно скроман број истраживача. Научника има, махом школованих у Београду, али истраживачки потенцијал, дакле, способност доношења нове грађе за црногорску историју је драматично мали. Пуно су учинили истраживачи попут Јована Н. Томића и Глигора Станојевића, да поменемо само двојицу који су на страни трагали за темељним документима ове земље, двојицу из различитих времена. Вјерујте, није циљ црногорских сепаратистичких историчара нуђење било каквог новог погледа на прошлост ове земље, већ затварање крупних питања. Простим помјерањем фокуса, онако како то чини подгорички режим путем масовног ангажовања и исцрпљивања народа потицањем срџбе, дотичући једно по једно чворишно питање, па тако у круг.
По моме мишљењу једини пут српском народу лежи у одрешитом ставу, заузимању јасног става према историји, култури и Цркви. Надасве језику и писму. Наслањању на сопствене снаге живуће у Црној Гори. Школовању. Јединству. Уколико буду примјењена понуђена рјешења за „Академије“, Црногорска Академија Наука је у дијелу којем још увијек представља установу која чува меморију српског народа у овој земљи – коначно сахрањена. Још већу тешкоћу представља навјештавање пута којим ће нова Црна Гора прићи осталим крупним сегментима. Српски народ неће успјети да пронађе пут и простор за себе уколико не приђе поступку обједињавања својих снага у јединствен политички и културни фронт.
