Српско-бошњачки односи, оптерећени су трауматичним искуствима из заједничке прошлости. Тензије које су владале, додатно су биле ојачаване и утицајима спољних фактора, који су зналачки користили овдашње антагонизме и претварали све стране, у објекте интереса међународне политике.
Такав случај је и са питањима везаним за положај Бошњака у Србији. Неотуђиво је право, гарантовано уставом и законским прописима, ове етничке заједнице, као и сваке друге, да афирмише свој идентитет. Они, преко својих представника, партиципирају у највишим представничким телима и извршној власти. У локалним срединама где су већина, управљају њихове политичке организације. Образовни систем им омогућава школовање на матерњем језику, а кроз наставни програм еманципацију сопствене историје и културе.
Проблеми настају када бошњачке елите од права желе да направе привилегије и политички бенефит. Тада се манипулише са демагогијом и популизмом чији је циљ хомогенизација народа на основу субјективног осећаја угрожености, као последица осетљивог историјског наслеђа. Отварају се запаљиве приче о потреби пропорционалне запослености у јавним службама којима се потискују критеријуми стручности и професионалне образованости, наводној економској дискриминациј из етничких разлога и ако се у појединим деловима Србије знатно теже социјалне прилике, те територијало-етничким заокруживањем у виду посебне административне целине који би била аутономна од утицаја државе и ако је то проблематично са функционалног и географског становишта. Национални егоизам, завршава сталним покушајима интернационализације овог питања, где се рачуна са притисцима међународне заједнице, којима је Србија константно изложена.
Свакако да постоји простор за даље унапређење положаја Бошњака и исправљања неких од неправди којима су као појединци били изложени. Еманципација, међутим, неће доћи спољним притисцима и провоцирањем конфликта, већ сталном комуникацијом и међусобним разумевањем оних који живе на овим просторима.
