Афера „Телеком" је од почетка дубоко, у драматичној и деликатној зони и лако би могла постати камен о који ће се спотаћи црногорски диктатор.
Прије десетак дана, у разговору са једним нашим опозиционим прваком о контексту афере, сложили смо се даје више него реално наредних дана очекивати стару и извјежбану поштапалицу у форми идентитетске (етничке, вјерске...) „бомбе", која ће уз помоћ медија блиских мафији покушати да неутралисе или макар ублажи непријатни одјек чистог, инкриминишућег доказа.
Сјутрадан се, по већ, за црногорске прилике дугогодишњој и устаљеној матрици, на једном режимском порталу појавио фамозни текст "улцињског мартира" Николаидиса, који је, на кратко рекло би се, "убо у срж" и невјероватним интензитетом заокупио свеколику јавност, чак и региона.
Неколико дана касније Унија слободних синдиката, МАНС и нажалост, традиционално мали број слободомислећих студената, организују протест, чији повод није поменута корупцијско-непотистичка афера, него нејасна и контрадикторна рачуница поскупљења струје. Превише дистанциран од парламентарних и ванпарламентарних опозиционих партија, осталих НВО и антирежимских субјеката, протестни скуп, који је лебдио негдје између, ни горе ни доље, не окупља пријетећу масу незадовољног грађанства, а оно мало превратничког и побуњеничког ероса умртвиће, већ сјутрадан, челница МАНС-а Вања Ћаловић песимистичном изјавом да „улица неће рушити режим", уз дискутабилно и неумјесно извињење генералног секретара УСС Кековића, због пар јаја бачених на зграду Владе, институцију која је за сваког слободног и добронамјерног грађанина симбол модерног црногорског ропства. И послије свега, као што то и најчешће бива, биједни компромис се назире, а нада је по ко зна који пут изневјерена: премијер Игор Лукшић позвао је представнике МАНС-а и Уније слободних синдиката на разговор поводом растућег бунта како би смијенио чланове Одбора Регулаторне агенције за енергетику (РАЕ)?! Зар су тих неколико небитних бирократа, чије ће упражњено мјесто попунити њихови клонови, фундаментални проблем црногорског друштва и зашто вође „протеста" пристају на ту биједну и провидну замјену теза? Наравно, Вања је та која је од стране незадовољног грађанства препозната као истински лидер цивилног друштва и у интересу наше перспективе не би смјела да залута и потроши заслужену популарност исхитреним и еуфоричним потезима.
Из другог правца, док се постпротестна атмосфера убрзано стишава, радознали новинари се, исто као и код случаја "листинг", на волшебан начин обавјештавају о хедонистичком путешествију неиживљено-инфантилних министара и све гротескнијег премијера Лукшића, који је свом претходнику, вољно их невољно, постао фортификација. Прилично наивно и неувјерљиво образложење Владиног бироа за односе са јавношћу, којим правдају изостанак обавјештења о премијеровом путу у Мароко, наводи нас на претпоставку да се свјесно чекао погодан тајминг за нову, по нечијем суду, у односу на "Телеком", безазлену аферу.
Не би било изненађење и да Специјални тужилац за организовани криминал направи обрт и уважи Милићеве доказе о учешћу Шарића на локалним изборима на Жабљаку, као што је тужилаштво напрасно почело да провјерава донације ДПС-у.
Дакле, све може бити доведено у питање и све је дозвољено, како би се догађаји, који би судбински могли утицати на „прву фамилију", зауставили и маргинализовали.
Евидентни проблеми у којима се нашао режим и његов дводеценијски лидер изливају се по читавом друштву, које функционише по систему спојених судова, стога сваку активност треба пажљиво извагати, промислити и осмислити, да не би несвјесно помогли рањеној звијери.
Ханови, који се већ могу разазнати унутар апарата, рефлектоваће се, као и 97. на све друштвене и политичке сегменте, зато и наизглед добар и ефектан потез може бити контрапродуктиван, те таква ситуација не дозвољава грешке и захтијева посебан сензибилитет у одабиру антирежимских дјелатности.
Отварање превише фронтова који се смјењују као на траци само ће растеретити онај кључни фронт („Телеком"), који једини може преокренути исход битке коју губимо пуне двије деценије.
Из Америке је кренуо дугоочекивани импулс („Телеком") који је на неки начин у корелацији са акцијом америчке Агенције за борбу против наркотика („Балкански ратник") и то је оно што морамо пратити и потенцирати, а не маскирати и разводњавати.
По први пут дешава се да провјерени кадрови владајуће коалиције одбијају челне позиције у државној администрацији, као што је на примјер Врховни суд, а ситуација све више почиње подсјећати на стару причу о пацовима и напуштању палубе.
Умјесто што се себично и сујетно дијеле на праве и лажне опоненте власти, брзоплето и популистички дјелују, антирежимски чиниоци морају показати потребну саборност и минимум заједничких циљева, како би охрабрили онај "здравији" дио система који ће, ако препозна озбиљну и конструктивну алтернативу, једном морати да почне да ради свој посао, између осталог хапси и процесуира багру.
И на крају, улица - што да не! Али и улица захтијева озбиљност и до детаља разрађену стратегију. Уосталом, само у прошлој години најмање три владе су пале управо са улице и то усред цивилизоване Европе.








