Јефтић је додирнуо жицу наше душе тога дана. Осјетили смо то сви у овој држави, ваљда и због тога што смо били свјесни да је учинио нешто што већина нас никада не би – ризиковао свој живот да би спасио туђи, и то непознати. Јер, ко још, данас, мари за другог и друге ? Кога је брига ?
Усијао се Милану телефон. Звали су сви да му захвале што је вратио вјеру и наду у истинске, праве вриједности. Сви, осим оних чија је неписана дужност и морална обавеза пред народом да то учине – институција система. Онолико колико је његов гест херојски, а херојски је да тешко може бити више, толико је срамно ћутање званичника - предсједника државе, Скупштине, Владе, подгоричке и колашинске општине, Црвеног крста...
Омерта о херојству. Ћуте на оформљену Фацебоок групу под називом ”Посао и стан за Милана Јефтића” која је за пар дана окупила више од хиљаду чланова. Ћуте када их подсјећамо на сличне ситуације у региону и свијету гдје су хероји као Милан добили одликовања, награде, запослења…Ћуте о човјеку који је тргнуо Црну Гору. Ћуте, још једном доказујући, да немају морални, али и сваки други, кредибилитет да буду ту гдје јесу, ни једног јединог дана, а камоли двадесет година.
Милан Јефтић је на најбољи могући начин, можда чак боље и од свих наших афера, наших телекома, листинга, национала или молдавки, оголио морални карактер ове узурпаторске власти, атмосферу трулог и нездравог система. Однос према Милану Јефтићу је крвна слика режима, лакмус папир нашег државног поштења, огледало двадесетогодишње владајуће елите.
Причамо у кафани Радовче.
Дијете ми није примило последњу вакцину па сам пошао према граду да средим неке ствари око тога, да видим како то може да се одради, да се распитам, јер је кћеркина књижица на Колашин, одакле сам. Видио сам гужву. Примијетио велики број грађана и окренуо ауто да видим о чему се ради. Питао сам шта се дешава, рекли су – утопљеник.
Због тога си зауставио ауто ?
Јесам, прикочио сам и изашао да видим. Кажу, утопљеник. Сви стоје и гледају, ништа не раде. Питам их:” Што не спашавате овог човјека”? Сишао сам доље, скинуо се, да извиниш, у боксерице, сквасио мало, ускочио, заронио, изронио му иза леђа, ухватио га за косу, окренуо га устима према небу и извукао на обалу. Тамо сам га мало издувао да му изађе вода.
Спустио си се низ стрму страну до ријеке, која, чини ми се није ни мало једноставна за силазак?
Није, није. Било је тамо и стакла, било је свега. Мало сам се посјекао на ногу, али небитно...
Каква је, прије твог спашавања, била реакција људи који су били тамо ?
Викали су одозго – ти си луд, готово је, ти ћеш за њим, окинуће те срце, немој да скачеш он је мртав, ето такве су биле реакције. Е, послије, када сам га извадио, сви су ме грлили и љубили. Замисли!
Да ли те је добацивање поколебало ?
Не, ма какви. Не да уздижем сам себе али видио сам да је млад човјек и оцијенио сам да могу то да урадим. Нема ту шта, то је то.
Како си се осјећао у тренутку када си га извукао и спасио ?
Осјећао сам се најсрећнијим човјеком на свијету. Осјећао сам се добро. Баш добро. Није ми било хладно, било ми је превише вруће.
Шта ти се врзма по глави, сада, када је све прошло ?
Право да ти кажем пуно ми је срце. Спасио сам један људски живот и волио бих да сам примјер другим људима, да ипак може да се помогне.
Да ли си се касније ступио у контакт са тим човјеком ?
Не, нијесам.
А, да ли је било покушаја да неко са његове стране дође до тебе ?
На Фацебоок профилу његова братанична је ставила моју фотографију умјесто своје, захвалила се и написала:”Милане, хвала ти што си ми спасио стрица”. Тражила је мој број телефона.
Да ли си размишљао о човјеку који се одлучио за самоубиство ?
Знате, то да ли је желио да изврши самоубиство, то нико не зна. Нећу то да коментаришем. Чуо сам неке коментаре тамо да је био под дејством алкохола. То нико не зна. Нећу да гријешим душу, ја у то не улазим. Шта знате, можда је био пијан, можда је хтио да повраће, можда је... Нико не зна.
Не чини ли ти се да смо га у читавој причи, ипак, на неки начин запоставили ?
Жива истина, жива истина. Запостављен је. Треба човјеку помоћи, ако је желио да изврши самоубиство видјети која га је мука на то наћерала, ако нема посао да му се нађе. Треба лијепо са њим, треба попричати.
Реци ми, какве су биле реакције након спашавања ? Да ли си задовољан ?
Ја јесам. Са народом сам потпуно задовољан.
Да ли си се изненадио количином реакција, одјеком у народу ?
Пријатно сам се изненадио. Али, знаш ово је ипак посебан народ, сви смо ми на неки начин хероји. Људи су ме толико звали да у неким тренуцима нијесам знао ни са ким причам, вјеруј ми.
Што су ти најчешће говорили ?
Свака част, освијетлио си образ Црногорцима, вратио си нам вјеру и наду у Црну Гору, ти си примјер омладини, примјер овоме, ономе... Ето.
Каква је била реакција у мјесту одакле си у Колашину ?
Ма свака им част. Нема дана када неко не назове.
Да ли си био тамо након овога ?
Не, нијесам био, мада ћу морат' брзо због вакцине за ћерку.
Што мислиш каква ће бити реакција ?
Не смијем да идем, не смијем јер би три дана пили. Тамо ме већ чекају. Екипа старих, добрих пријатеља је спремна. Знам ја добро како ће ми бит' када пођем тамо, како ће мојој јетри бит’ ( смијех )
Реци ми, да ли те је неко контактирао од државних органа, функционера, организација ?
Не, није нико.
Нико од њих ти се није ни захвалио ?
Не, не, нико ме није звао.
Да ли је то изненађујуће ?
Нећу о томе да причам. Нећу да испадне сад...
Добро, добро, али ипак те морам питати, нико то неће протумачити као да ти тражиш да ти се неко захваљује. Да ли је то изненађујуће, најискреније ?
Јес’, јес’ нема што. Лагао бих те када би ти нешто друго казао. Јес’, ето.
Ти си ожењен, имаш двије ћерке… Како живиш ?
Нећу сада о томе... Како ја живим то ја најбоље знам.
Добро, добро, али у каквим условима живиш. Нијеси запошљен ?
Не.
Имаш ли стан ?
Немам.
Живиш као подстанар ?
Ту, код шуре. Има он неку, као, љетњу кужиницу, и ту у тој соби живимо жена, двоје дјеце и ја. Привремено, док не нађем нешто.
Па како живиш, како издржаваш породицу ?
Саша Љутић и Драган Вулевић имају фирму која се бави извођењем грађевинских радова, браваријом, лимаријом… Тако ме он зовне када има посла и радим за дневницу. Кад има посла има, када нема нема, и то ти је то.
А, ради ли жена ?
Не.
Колике су ћерке ?
Једна има двије године, а друга шест.
Кад смо већ код њих, како реагују на сву ову ситуацију са тобом. Ова старија, наравно ?
Виче - тата на телевизор, тата јунак, тата ово, тата оно...
Је ли ти мило када то чујеш ?
Јесте, мило ми је. Како није.
Како реагује жена ?
А, како ? Смије ми се тај дан, задовољна, и каже:” Знала сам да си луд, али оволико не”.
Реци ми, што би поручио младима ?
Па, поручио бих да када виде да је неко у несрећи да помогну, и то је то. Ништа више. Макар мало да помогну. Волио бих да је онај дан неко, барем угазио у ријеку, да је само ноге поквасио, да је пришао макар сламку да баци, а не онако да гледају.
Нико није пришао ?
Нико, сви су гледали одозго. Ја не знам како то. Не могу да схватим. Није ми јасно.
Што мислиш зашто нијесу помогли ?
Немам ти појма.
Што је био основни разлог, кукавичлук ?
Па није то било толико опасно као што се прича. Нећу ја да дижем себе и да кажем да сам то могао да урадим само ја и нико други. То је могао да уради свако ко умије да плива, ко је солидан пливач. Али, не знам. Искрено, то ме је изненадило. Вјеруј ми, живота ми, ја не би’ могао заспати да му нијесам помогао. Не би’ могао ока склопит’.
Зачудио си се када си видио све те људе који само гледају ?
Зачудио, Бога ми. Нећу ништа да те лажем, зачудио. Нарочито ми је остала у глави реакција оног човјека који је добацио:“ Немој да упадаш он је мртав, и ти ћес за њим“. Право да ти кажем да сам га видио горе, када сам изашао....
Што би му казао ?
Рекао бих му… Ма, пљунуо бих га. Пљунуо ! Не бих му ништа причао, него бих га… Него, немој ово да објављујеш… Него бих га тако истукао да ти не могу описати… Ето, тако сам се осјећао тада.
