Мислио је Борко да је порастао држећи у рукама Косово, као светац са фреске задужбину, али је у њима Косово постало мало, као њива пескуша. Веровао је Борис да је већи што чвршће и дуже држи Србију, само је Србија за то време постала мања од свог а скоро и од његовог имена. Исто као и овај несрећни Угричић, који је данас толико уверен како је на његовим леђима савест послератне Србије да га не да омести ни то што се свима ван његовог круга та савест показује тек као ојед на препонама. И ту лека нема: што ствари које ће нам се догађати буду веће и судбоносније, то ће улоге носилаца бити подељене мањима и безначајнијима јер оних других у јавном простору одавно нема. А, како се ствари слажу, неће их ни бити.
Само је тако и никако другачије и било могуће у владавини једне политике чији слом није био производ ни погрешних процена ни малих снага, већ једне огромне зјапеће баналности, уз то, логично, самоуверене и насилне. Само тако је Николаидисова тривијална шовинистичка дефиниција „цивилизацијског искорака“ могла да постане манифест, као, терористичког скидања „најважнијих“ српских глава. Само тада је Угричић, новљански ориђинал са амбицијом локалног Томаса Мана, могао да постане нешто толико веће од себе – свеједно да ли су му тумачи догађаја дали улогу интелектуалног логистичара у атентату на Бориса или га прогласили за последњег браниоца слободне речи у Србији. Само тада је, на крају, Ивица Дачић могао да се нацији учини са стасом Д'Артањана, човека који је сопстевним животом бранио господарев, и одбранио га, наравно. А сад, што је и сам преживео, може само да значи да богови нису од Србије хтели толику жрву. А сад што је тиме толико урадио за свој рејтинг, то опет може да значи само да у Борисовом вакту – у коме још није доказано има ли живота пре смрти – ипак има неке награда за велике гестове и на овом свету.
1.
Шта је то толико важно рекао Николаидис, писац овенчан Европском наградом, у чијем жирију су седела само четворица Монтенегрина и, да је неким случајем у том жирију седео још неко из ноторног београдског Форума писаца, награда би с правом понела име планетарне или бар васељенске? Елем, шта је то толико у његовом тексту згрозило Србију?
Ништа, сваки старији адолесцент и уметник у покушају има право на своје мокре снове, а сад, што нормалан свет сања прсате плавуше, а овај како насилно уклања Републику Српску и како бомба у Борику разноси Тадића, Додика и пет колена српских председника пре и после њих, не треба то приписивати индивидауалном таленту, већ пре једној традицији, духу времена дакле. А тај дух налаже да је ствар политичке коректности да не мрзиш људе око себе, да не тучеш жене, да се не гадиш на хомосексуалце, да не кињиш оне који другачије мисле, да не пуцаш на људе друге вере и нације... и да мрзиш Србе јер они мрзе људе, туку жене, гаде се хомосексуалаца, киње оне који мисле било шта, пуцају на људе друге вере и нације...
Како је дошло до тога да Срби постану јагода на том великом колачу политичке коректности, дуга је и мучна прича. И, наравно, ништа у њој неће решити то малограђанско исфорсирано згражање над Николаидисом, као што неће сакрити ни чињеницу да су расистичке поруке према свему у Београду већ једно опште место, да се годинама одашиљу и из Загреба и из Сарајева, да се последњих година у томе посебно истиче Подгориоца, да у Подгорици, гле случајности, предњачи Николаидисов шеф Ранко Кривокапић, председник црногорске скупштине, и да, коначно, одјек тих поруке на јавној сцени у Србији варира од свечаног ћутања власти до салви одушевљења у круговима елите, уверене да свега имамо недовољно осим заслуга за такве испаде.
Згражање над Николаидисом не може да сакрије чињеницу да Црна Гора већ деценију и по, на радост доброг дела београдске елите која себе сматра другосрбијанском – а што се временом показује као тежак све мање употребљив еуфемизам – што дакле Ђукановићева Црна Гора служи као полигон за тежак притисак на Србију, једнако на Милошевићеву и Тадићеву, као и на Ђинђићеву и Коштуничину. Не може ни да сакрије да је тајна Милове дуговечности на власти управо у томе што се странцима показао најбољим на том послу, а не по томе што је умео Монтенегринима да понуди посао и хлеб, што их је дакле уверио да нико у Подгорици не би могао боље да излуди Србију од њега. Не може згражање над Николаидисовим пискарањем да сакрије ни то да се црногорски идентитет данас, више него и на чему другом, гради на дубоко расистичком односу према Србима, и то само пола деценије пошто је Подгорица искористила понуду да са себе скине терет историјске хипотеке и колективне кривице, коју су Црногорци деценију и по носили заједно са Србима.
Шта је према Николаидису чињеница да је Подгорици за све то време било дозвољено да гради Колумбију на југу Европе – у којој се ни данас не зна где престаје Мило а где почињу мафијашки босови – само да би била ефикаснија у државном подривању Србије. Шта може да сакрије да је толико тога на српској сцени и међу елитом – и то по правилу оно што је Србију разграђивало – свих ових година своју подршку налазило у Подгорици, на том простору обале и брда на коме је мафија држави дала ефикасност а држава мафији стабилност. Да, баш таква Подгорица данас у Београду контролише много више од једног политичара, много више од два медија, много више од три гарнутуре српске елите. Ваљда је зато испало да историјска кривица Србије, која се једнако мери у неколико регионалних метропола и европских центара, буде толика да до данас ниједан припадник црногорске мафије ухапшен у Београду није осуђен, него се извлаче један по један чинећи смешнима и оне који су их ухапсили, и оне који су их оптужили и оне који будаласто верују да ће обрачуном са подгоричким подземљем притисак на Србију спласнути. (Наравно, изузетак је Шарићева екипа, и то тек кад се замерила много вишој инстанци од Подгорице и Београда, и то тек пошто су сакривени сви трагови њиховог кеша у српској политици.)
За све то Николаидис је врабац у прашини, и згражање над његовим писањем само је стварање димне завесе да се не би видело шта је данас нама званична Црна Гора, шта је однос највећег дела региона према Србима, и шта је понуда Србима у Црној Гори, Републици Српској и Војводини ако хоће да избегну српску историјску хипотеку. Да је нешто српска политичка класа, једнако згрожена Николаидисом, хтела да разуме ово о чему је реч, да верује како се политичке грађевине зидају на истини, не би је у Николаидисовом писању највише згрануло његово одушевљење од помисли како Борис и Миле лете у ваздух, него његов позив на насилно укидање Републике Српске. Али то је иста она политичка класа о којој сведочи Викиликс и у којој се није нашао ниједан јунак у гомили депеша из Америчке амбасаде у Београду да би затражио од Амера нешто за Србију, него је сваки тражио нешто за себе.
Зато нема никаквог ни смисла ни образа да се данас напада Николаидис. Он је само у реду регионалних маргиналаца који се препоручује и који је послужио српској политичкој класи да проговори против тог расистичког дискурса против Срба, о ономе о чему је ћутала кад год су то говориле крупније рибе и кад год је било речи о важним стварима. Зато је напад на Николаидиса заправо амнестија и његовог шефа, и Мила, и свих оних расистичких порука и удараца које Београд годинама ћутке прима из региона, пристаје на њих, па чак и сам баца понеко дрво на ту ватру свете инквизиције, како би рекао форумаш Ненад Прокић. Напад на Николаидиса је заправо порука да се о Србима може говорити шта се хоће, али не може баш свако ко хоће. А не може тако, ако могу сви, може и Николаидис.
2.
И отуда се Николаидисови мокри снови не могу сматрати никаквом подршком тероризму, осим у интерпретацији српске политичке номенклатуре, која је најзад пронашла непријатеља над којим може бити супериорна. Једнако, ни Сретен Угричић није могао подржати позив на тероризам, него је, не удубљујући се, само по инстинкту послушавши зов своје елитне другосрбијанске касте, подржао Николаидисово право да буде мали локални политички коректни шовиниста из једне зимске кишне провинције, налик оном потопу из „Голуже“ Живка Николића.
Угричић – 90-тих година високи официр Сорошевог фонда на Косову, у следећој деценији заслужан за то што је Народна библиотека, заједно са Сорошем, расписивала конкурсе за књиге које су се довољно кајале за 90-те – човек који је Његоша исписао из српске књижевности, писац који је морално доследно одбио Нинову награду а да је никад није добио, филозоф који је доказао да између патриотизма и фашизма нема разлике. Овим последњим је, према већини читања тог опскурног састава, показао да у сваком патриоти чучи један фашиста, а, према мом – ваљда имам право на њега – да може и тако, али једнако може и тако да је, рецимо, Херман Геринг слика и прилика патриоте у језику и поретку света за који се Угричић бори.
Због свега што је у Народној библиотеци урадио и због преданог рада на промени злог, убилачког српског „културног модела“, како ту ствар зове учитељ наше петооктобарске елите Даниел Голдхаген, Угричић је заслужио да библиотеку давно напусти, али, ето, напустиће је због једне зарозане подршке свом духовно блиском Николаидису. Зато је овдашња другосрбијанска елита, којој Угричић припада, толико скочила да га заштити. Јер она је схватила колико политичка номенклатура не сме да се удуби у ту причу, колико без те суштине све то изгледа као Угричићева борба за слободу јавне речи. А суштина је да шовинистички дискурс против Срба и у региону и међу бољестојећим делом српске елите постаје модел који, ако не преовладава, а оно постаје један од доминантних, и што тај дискурс форсира управо онај као „космополиитски“ део те елите.
Угричић је дакле део једног опасног запаљивог контекста, а страдао је – ако је страдао – као Ал Капоне, због неплаћеног пореза. Елем, ако сте мрзели Угричића, Дачић је урадио праву ствар; ако вам је ту било до неких принципа, није урадио ништа. Страдао је – ако је страдао – због сукоба елите и политичке номенклатуре, показујући веома битну разлику између те две екипе.
Наиме, елита, посебно она пореклом из цивилног сектора, не зависи од политчке номенклатуре иако се обилно финансира из буџета. Наравно, и Борис и Ивица озбиљно се нервирају кад их нагазе Соња Лихт, Борка Павићевић, Дерета и та екипа, али једнако заграбе у буџет и дају им колико треба знајући притом да их тиме не могу ућуткати. Јер, израсла из ратних времена, то је елита западних компрадора, са својим грантовима, својим заслугама, својим легијама части, и њима се не може ништа јер њихови заштитници и њима и номенклатури дају мандат. И што је тај мандат елите неуспешнији у оном делу где би требало преумити Србе, то је успешнији у оном где би требало притиснути једну слабу власт, која је начело баналности издигла на висину идеологије.
Угричић је, наравно, био део тог цивилног друштва и те елите која је, према старим препорукама споља (пре две године верификованих и у препорукама Србији из Европског парламента), требало да заузима што више места у номенклатури. Он је своје заузео толико давно и радио га толико на ползу својих истомишљеника да је сваки помен његове смене том свету деловао бласфемично као да пензионишу папу. Тако је Угричић, као и Соња Лихт и гомила ликова стратешки распоређених по министарствима и управним одборима, морао да оде као део номенклатуре.
Да ли то сведочи о дубоком сукобу номенклатире и елите? Само утолико уколико они који притискају (елита) без икакве одговорности имају прост рачун – имају онога ко их подржава (странце) и онога кога притискају (номенклатуру) – а то подразумева свако одсуство стратегије за рачун циља. Оно што елита хоће, она то и каже, због чега је стварне намере странаца и власти углавном најлакше сазнати из уста тог света. Код номенклатуре је, опет, обратно: она има компликованију рачуницу, а то значи да мора да води рачуна и о оном што каже елита, и странци, и народ, и хлеб, и новац. Зато је код њих све у стратегији, и то до те мере да нема ништа у циљевима. А то ће опет рећи да намере правих газда не могу да се остваре без садејства те две групе, што опет значи да никакав суштински рат између њих није могућ: једни само превише причају, а други превише раде, ако се то тако сме назвати.
И због тога је Угричић морао да изађе из номенклатуре, јер се на месту на коме се говори језиком номенклатире обратио језиком елите. Ништа страшно. Уосталом, да ли верујете да после отказа неће имат од чега да живи, да неће имати да плати рату кредита? Не, зато што он суштински и није био део номенклатуре, као што је то рецимо уредник неких провладиних новина кога, кад би отпустили, са земљом би га саставили истог тренутка.
И тако је Сретен, онако збланут као да га виле носе, престао да буде члан номенклатуре да би се успео на лествици другосрбијанске елите. Ето жртве за слободу јавне речи, за Србију која ће променити свој погубни култирни модел, а што је Народну библиотеку задужио одмах после Фон Лера – па и Фон Лера су најпре морали да ухвате.
3.
За Ивицу Дачића, највећег патриоту у Борисовој влади – што звучи као највећи Рус у Овалној соби – све је почело на обележавању 20-годишњице Републике Српске, највећег трна у оку домаћих архитеката новог културног модела. Приликом безбедносне провере бањалучке хале Борик, где се догађај одржао, пронађени су оружје и експолозив, за које је претпостављено да су били намењени Додику, Тадићу и осталим виђеним гостима.
И тада почињу оргије разума. Јер, кад гробари кажу да је смрт једини сигуран посао, то има неког смисла. Али, кад то исто кажу маркетиншки стручњаци, па још кад су то Борисови стручњаци и Ивица, тада се ствар може завршити добро исто као што се флаша пива може отворити бомбом. Под девизом да се добре прилике не пропуштају, чак и када, осим користи, производе и штету, Ивица је зграбио ствар и новине су се преко ноћи напуниле насловима о атентату. Чорба је постала гушћа кад су је зачинили вестима о наводној СМС поруци, коју је шефу Ивициног кабинета неко послао упозоравајући га да се припремају атентати на њега Тадића, патријарха... Ни то није било довољно, па су новине сазнале и име човека који је информацију послао и спасао неколико невиних ВИП живота. (Узгред, када бисте сазнали да нека страшна терористичка група припрема атентат на Бориса, да ли бисте му то јавили ако знате да ће вам већ сутра име и фотка осванути у новинама.) Срећом, Вук Јовановић – то је име човека који је послао СМС – по свој прилици, неће имати проблема са осветом терориста будући да је реч о мало уврнутом типу који се ономад представљао као бивши портпарол Демократске странке и који је обишао већину београдских редакција носећи гомилу папира којима је доказивао да је завера илумината за освајање света при самом крају. Ја се томе, наравно, не бих смејао јер је пример показао да сте у Србији заштићенији ако сте уврнути него ако вас штите Борисове и Ивицине службе.
И кад се умешао Никлолаидис, а онда и Форум писаца и Угричић, Ивица је схватио да нема атентатора, да му је Николаидис недоступан, али је Угричић сасвим довољан. Мало му је претио хапшењем, мало га сменио и свима је било добро. Борис је, срећом, жив, као и Додик и патријарх, а министар полиције је, како је и ред, спасио и државу, и културу, и почасну ложу.
Ако уозбиљимо причу и саберемо колико све то кошта у слуђивању српског друштва, само један закључак се може извући из ове Ивицине политичке кампање. Ништа није довољно лудо, ништа није довољно скупо. Они ће, наиме, пре, на изборима, и после њих, бити спремни на све. Све што можете да замислите.
Да није тако зар не би онда Ивица Србију спасавао у влади, уместо што до краја остаје уз жуте, који разваљују Србију као свиња масну крпу? Зашто трпи министра који систематски упропаштава српско школство и који за свог државног секретара држи Угричићеву идеолошку сестру Тинде Ковач? Зашто данас седи на челу странке која систематрски пљачка Србију и која је темељно уништила готово сваку државну компанију коју је прстом дотакла? Свашта би се Ивици још могло замерити, али он је свог Угричића „убио“, а остали нека „убију“ свог, па ће свима бити боље. Наравно, шовинисти из региона и даље ће газити Србију, црногорска мафија и даље ће држати део акција у дачићевој отаџбини, компрадорска елита и даље ће радити своје ничим ометана.
4.
Ивицина политичка способност – нисам ироничан – уме да заврши ствари да у њима победе сви. Николаидис је постао звезда региона, посебно Монтенегра, где ће се пре или касније о њему испевати како се сам сам супротставио милионима Срба. Угричић је, уместо анализе рада у Народној библиотеци, која се по њега не би завршила добро, постао борац за слободу јавне речи и уз то жртва што се, у недостатку таквих, посебно вреднује у другосрбијанској елити. Ивица је у Србији, у којој нико не спасава ништа, макао шефа библиотеке, спасао два српска председника и једног патријарха, што је домет на коме би му и Титов Лукс позавидео. О рејтингу да се и не говори.
И на крају, можда није најважније – ратови у којима су сви добитници или се нису догодили или су сви били на истој страни. Као на трци паса у Пекаму.
