IN4S

„Православље у Црној Гори смрди као кужна љешина, све до неба. Паства је, као и свуда, злочиначка, али прави зликовци су попови“. Ово су, веровали или не, само две реченице из једног романа Андреја Николаидиса. Заборавио је романописац и дугогодишњи сарадник Јеврема Брковића у „Црногорском књижевном листу“ да од 2009. године није само писац и публициста, него и саветник председника црногорске Скупштине. И то о трошку свих грађана, међу којима је највише православних верника, које карактерише као „злочиначку паству“. Порез држави, као и други грађани, плаћају и православни свештеници, које сматра „правим зликовцима“. Смета му православна вера и Црква, сметају му православни верници и свештеници, али му не смета да прима државну плату и ужива привилегије управо од пореза које плаћају верници. Њих је, према свим статистикама, највише у Црној Гори.

Зашто је Николаидис заборавио да је саветник председника Скупштине? Одговор на то дали су ми бројни познаници који су запослени у Скупштини. Николаидис уопште не долази на посао. Функција саветника „за културу и слободно друштво“ измишљена је специјално за њега.

Сретен Угричић је, такође, приликом потписивања подршке Николаидису заборавио да је на челу једне од најважнијих институција на културној мапи Србије. За разлику од Николаидиса, Угричић је, мора се признати, долазио редовно на посао. Али, по свему судећи, заборавио је да и у Србији мора доћи дан да они који су до јуче пљували по Српству и Србији, не само да не могу да стижу до државних функција, него да са њих морају да одлазе. И то под хитно. Баш као што се и догодило са Угричићем.

Готово две деценије је важило правило – ко год боље и јаче пљуне по Србији, Србима и Српској цркви, тај добија нешто. Раније су то били прљави новци Сороша и сличних финансијера србомржње, а онда су на ред дошле и државне функције. Због тога сам одавно увео праксу да у новим књигама прво читам ко су спонзори, уредници, рецензенти и издавачи. Управо би неки озбиљни библиотекар могао да направи добар рад на ту тему, јер се подаци, као и обавезни примерци тих прљавих антисрпских књига, налазе у Народној библиотеци Србије.

Шта све Угричић није покушао да учини како би остао на челу библиотеке? Прво је потписао јавну подршку Николаидису, па је јавност обавестио да му је подметнута. Покушао је, чак, и да родну Црну Гору, у којој живи трећина Срба и у којој српским језиком говори већина становништва, прогласи „ратно-злочиначком творевином“. На то је реаговала и подгоричка „Побједа“ констатацијом да му ни пљување по Црној Гори није сачувало функцију. А онда признање да му је жао што више неће бити на функцији, само због утицаја на токове културе у Србији. А национални Срби и посленици у култури имају разлога да се радују управо због онога за чим жали Угричић.

Да зло понекад има и добре стране, потврђује смена Сретена Угричића. Највећу корист од те смене имаће корисници Народне библиотеке Србије и српска култура. У овом тренутку остаје бојазан да на његово место не дође гори или гора од њега.