Није крив Мило – ми смо криви, јер ћутимо и трпимо

„Није Слоба крив, ми смо криви , ми смо гола г… И кад Слоби досадимо, он ће само да пусти воду“. Ова култна реченица из филма „Професионалац“ пренешена на нас у Црној Гори и на нашег оца нације звучи овако: „Није Мило крив, ми смо криви, ми смо гола г… „ Само што Мило није још пустио воду. Слоба је Милу био политички отац, а ми смо пасторчад њихових система. Слоба и Мило су одавно прерасли своје личности и није више ништа ад персонам, већ су они персонификација њиховог друштвено политичког легата.

Шта још треба да се деси и шта још треба да нам ураде па да ми овакви какви јесмо, подигнемо главе изнад фекалија у којим пливамо? Овакви какви јесмо уплашени и навикнути на кризе и на мрвице са капиталистичке трпезе, мазохистички се самозадовољавамо ситним привилегијама њиховог друштва.

Збиља, да ли знамо које моралне вриједности важе у нашем друштву. Да ли је ће моја дјеца и дјеца коју васпитавам у школи бити успјешни грађани ове државе само ако буду пратиље и пратиоци успјешних бизнисмена? У супротном биће обесправљена радна снага тајкуна блиских власти.

Политику „измакнутих мердевина“ (како ју је дефинисао Ноам Чомски у књизи Снови и надања) не прихватам. Увођење закона и правила од стране класе на власти која је пљачком друштвене имовине, корупцијом и непотизмом, приграбила себи то право. У свим сегментима. Пластично речено лопов хвата лопова. Измакли су нам љествице друштвеног напредовања и они нам прописују наше законски пожељно понашање.

Зову се социјалисти, а заступају неолиберализам. Замјеном теза намећу страх нама који немамо никакве кривице. Осим т , што овакви какви јесмо ћутимо и трпимо. И добро је док нас пуштају да трпимо. Док нас трпе. Наше је само да им што мање сметамо. Брига њих и за нације, језике, цркве и државе. То су коске само за нас. Они се клањају златном телету.

Само у овој држави може се десити  да тадашњег предсједника синдикалне централе премијер назива најбољим сарадником. Само у овој држави може бити да тај исти синдикални лидер тужи суду потписника ових редова због тога што му је казао да је стекао енормно материјално богатство и да је загадио синдикални покрет во вјеки вјеков. Да је правне државе умјесто да ћути, она би давно процесуирала њега и његовог насљедника који је сумњиво дијелио мрвице  радницима чија су предузећа затворена.

Питање свих питања јесте то, гдје је праг толеранције овога народа? Религијски казано, гдје станује душа у свакоме од нас? Ми се свих ових година понашамо као кметови на туђем посједу. Задовољни својим мизерним платама уплашени да не изгубимо и то мало што имамо. И оптужујемо једни друге?

Аутор текста је предсједник подгоричког Синдиката просвјете Слободан Савовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: