Недеља када смо подигли главу
1 min readОктобар је месец за револуције, а једна је можда управо почела. У седам октобарских дана одиграло се више несвакидашњих догађаја.
Почело је откривањем споменика Стефану Немањи у Бањалуци, првог којег су Срби подигли оснивачу своје државе и нације за равно девет векова од његовог рођења.
Два дана након тога, Милорад Додик је победио на изборима. Наставило се војном парадом каква се није одиграла три деценије и због које је у Београд дошао и Владимир Путин. Сутрадан je у српској престоници оживелa Де Голова идејa о осовини Париз – Берлин – Москва.
Најзад, догодило се и нешто не само невиђено, већ надам се и непоновљиво: Албанци су поставили заставу „велике Албаније“ усред Београда.
Ове догађаје повезује и заједничка симболика.
Стефан Немања је српски архетип државника – човека који државу развија. Последњих деценија превладао је архетип који државу разбија, те није чудо да је Немања избрисан са културне мапе на којој иначе има места за све и свашта. Пошто ускоро очекујемо филм „Споменик Мајклу Џексону”, треба додати да би „Споменик Стефану Немањи”, снимљен по истинитом догађају, био трилер достојан Холивуда.
Милорад Додик се такође понаша као државник – баш то му је управо замерио Педи Ешдаун – јер чува државност Републике Српске. Храброст са којом то ради често изненађује, кога пријатно, кога непријатно. Грађани Српске се ипак не двоуме. Упркос међународним притисцима, обојеној револуцији, уједињеној опозицији и засићености након два мандата, грађани су на изборима наградили политику храбре државотворности. Сви српски лидери треба да размисле о томе.
Државник је, мало је рећи, и Владимир Путин. Човек који је највећу државу на свету са дна вратио на врх у Београду је дочекан овацијама сто хиљада људи. Да ли се они надају сличној обнови сопствене државе?
Великоалбански самолет им је управо поручио да њен распад још није окончан. ”Како се све ово догодило?” поднаслов је филма Никите Михалкова о распаду царске Русије, који је светску премијеру, такође овог октобра, имао у Београду. Одговор даје официр којег игра српски глумац Милош Биковић: „Ми сами! Ево овим рукама… Какву смо земљу уништили!”.
И ми, као Руси из јадиковке Биковићевог лика, своју државу волимо да грдимо. Реченица „Ово је Србија”, од које би се очекивао понос, најчешће одише презиром.
Свакако, држава је делом одговорна што немамо поверења у њу. Али држава – нарочито национална и демократска – почиње и зависи само од нас. „Ево овим рукама” – хоћемо ли је развити или разбити? Навикли смо се да државу препуштамо другима. У Београду се за параду боре хомосексуалци, за националне симболе Албанци, а за националне интересе странци.
Међутим, овог октобра, бар на кратко, нешто се променило. Дочекали смо своју параду поноса, која нас уједињује уместо да нас дели, на којој лете наши авиони уместо страних бомбардера, прави хеликоптер вијори праву заставу, а прави борци славе праву слободу.
Није то мала ствар. Без једне октобарске параде давне 1796, питање је да ли би било устанка 1804. Тада је у војводској одежди пројахао сам свети Петар Цетињски, а поворка је пронела главу Махмуд-паше Бушатлије, силника који је побеђивао султана, али српског калуђера и његове Црногорце и Брђане није покорио. Народ робова постао је народ бораца за слободу оног часа када је престао да гледа на свет пашиним очима. То је био прави устанак, остало је само списак победа.
Сличну промену смо доживели у ових седам дана. Добили смо прилику да на себе не гледамо очима противника, већ савезника и државника.
Хоћемо српску државу, војску, заставу – сложили смо се коначно. Хоћемо српске партнере – поручили су са Истока и Запада. Српска безбедност је безбедност Балкана – увидели су наши суседи.
Упоредили смо два угла гледања и приметили да је свет лепши када дигнеш главу. А то је почетак државотворне револуције.
Аутор: Андреј Фајгељ, замjеник предсjедника Треће Србије
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Jeste Vule postojao duh kosovskog boja i prije Svetog Petra Cetinjskog i kod vladika Vasilija i Danila, ali je on izdigao tu kosovsku lucu u Crnoj Gori kao ideju vodilju i Rusiju postavio na pijedestal, kao sunce prema kome treba da se okrecemo. Zato se kaze vaskrsao, a ne u nekom drugom kontekstu. Ta lijepa i mudra muska, srpska glava, je kao neko ko je bio vidovit, kazao da ce posle njega doci neko od njegove krvi i da ce se proslaviti po peru i da ce za njega cuti citav svijet, a da nece biti vican ratovanju. Nakon njega ce biti isto neko od njegove krvi, koji ce prosiriti granice Crne Gore, ali da ce poginuti od bratske ruke. Posle njega, je vidio, da ce doci zadnji od njegove krvi i da ce znatno prosiriti granice i ovjencati se kraljevskom krunom, ali da ce neslavno zavrsiti. Vidio je sveti Njegosa, knjaza Danila i kralja Nikolu, ali kada su ga pitali sta posle, samo je zaplakao. Vidio je on bratoubilastvo i kako nam Baldaci po zadatku Rima unosi razdor, kako Tito preko svojih poslusnika iz Crne Gore tjera na masovna ubistva u Lijevim skretanjima, gdje je brat ubijao brata, kum kuma, sinovac strica, sin oca, vidio je zlocin nad stradalnickom kolonom do Slovenije i masovne grobnice srpske omladine i elite i krvavu petokraku, koja zeli da unisti pravoslavlje. Vidio je rusenje kapele,njegovog groba i kasnije njegovog sinovca . Ali je vidio i bruku od razdvajanja Srbije i Crne Gore, proglasenje kvazi drzave i gazenje postojanja same sebe, uvodjenje sankcija Rusiji i pljuvanje u sopstveno lice i tradiciju. Vidio je on jos sramote koju ce ovi napraviti, ali je on prokleo svakog ko bude izdao Rusiju, kao sto je njegov sinovac dao amanet da se sahrani u kapeli koju je namijenio stricu i prokleo svakog ko prekrsi zadato. U Boga se nadam da ce sve one koji su se oglusili o amanete Svetog Petra i Njegosa stici njihova kletva i da ce ih istorija smjestiti na mjesto gdje pripadaju.
Ово су момци из Треће Србије, који су Бања Луци даривали споменик Стефана Немање, што довољно говори о њима и њиховој бризи за Србе ван граница данашње Републике Србије. У нади да ће се сјетити чињенице да је Немања рођен на обали Рибнице, у строгом центру данашњег Главног града Црне Горе, поручујем им нека припреме још један, али да га пошаљу тек када родно мјесто Великог Немање буде достојнији свог славног суграђанина и народног родитеља!
Opravdano je pomenuo Svetog Petra Cetinjskog. Ipak je ovaj svetac ujedinio brdska i katunska zavadjena plemena i vaskrsao kosovski mit, i mit o Nemanjickoj slavi i postojanosti, koji je duboko usadio sinovcu Njegosu, a ne neko drugi. I on je utemeljivac SRPSKOG NACERTANIJA, a Garasanin samo nastavljac te ideje.
Mi sada imamo najgoru situaciju od kada smo zbjegli posle kosovskog boja u ova brda. Zavadjena bratstva i plemena, stvaranje nove nacije, jezika i sekte, masovne grobnice po Sloveniji i ostalim stratistima po citavoj bivsoj Jugoslaviji, ostavljene kosti po Golom Otoku, pobijene skupstinare Podgoricke Skupstine. Imamo i moderne posasti, kao sto je droga, kriminal, seksualne devijacije, siromastvo, nepotizam i jos kojecega. Zemljom se upravlja iz Vatikana, Vasingtona, Brisela, Zagreba, Ankare, Tirane. Na drugoj strani su rezimu Beograd i Moskva neprijatelji, Njegos im je genocidan. Ovo je uzas koji se zove CRVENA HRVATSKA, ili NATO protektorat.
Crna Gora nema nikog slicnog Svetom Petru da prokune, opomene, ujedini i vrati stari sjaj po kome je bila poznata u citavom pravoslavnom svijetu i sire.
Јако лијепо речено, али због дукљанских фалсификатора морам додати једну опаску. Наиме, Свети Петар није морао да „васкрсава“ како кажеш „косовски мит и мит о слави и постојаности Немањића“. У Црној Гори је тога једино и било.
Dobra analiza i vidi se da je autor srecan zbog desavanja koje opisuje isto kao i vecina naroda. Odavno nijesmo imali razloga za zadovoljstvo, a u oktobru je stvarno bilo nekoliko njih. Zavrsna poenta je ipak ono sto treba da upamtimo:“Svijet je ljepši kada digneš glavu“!