Срби у региону: Између опстанка и нестанка
1 min read
Статистике су поразне и носе у себи трагичну истину о народу који је доживео велика страдања у модерној историји.
„Сматрам извесним да су Трибали најстарији и највећи народ на целом свету”, записао је у првој књизи „Историје” византијски историчар Лаоник Халкокондил, који је живео од око 1425. до 1490. године.
У истој књизи наводи да су Трибали Сирбли, односно Срби, мада се за Халкокондила не може рећи да је заступао митоманске теорије о распрострањености и старини Срба кроз историју. У давним књигама помиње се и готово неосвојиви град-тврђава Србија, чији се остаци налазе у близини планине Олимп, што је потврђивао и један грчки туристички бедекер штампан с почетка шездесетих година 20. века који смо својевремено имали у рукама. Утврду којом је тада владао Прељуб, помиње и византијски цар Јован Кантакузин (1295–1383).
Поштовани читалац може се запитати какве везе имају Халкокондил и град Србија с темом о положају Срба данас у региону, због чега смо дужни одговор, формулисан у виду питања: како ће о данашњим Србима бити писано за неких двеста-триста година, шта ће ти будући извештаји о Србима рећи и колико ће их набројати, на којим ће их комшијским територијама уопште бити?
Данашњи извештаји сведоче да су Срби у региону на размеђи опстанка и нестанка.
Статистике су поразне и носе у себи трагичну истину о народу који је доживео велика страдања у модерној историји. Страдали су и многи други народи, али је у 20. веку непорециво документовано да су Срби били жртве геноцидних пројеката и у Првом и Другом светском рату, што је значило беспримерно уништавање егзистенцијалне супстанце једног народа, масовно, планирано усмрћивање његових припадника, уз паралелно подвргавање другим, „мекшим” формама геноцида – од преверавања до етничког чишћења и културне асимилације.
Током целог 20. века, док је било Југославије, смањиван је број Срба, њихових националних установа и школа у Мађарској, Румунији, Бугарској, Албанији… Слично се догодило у много краћем периоду времена на територијама славодобитно проглашених, независних држава израслих на развалинама Југославије – у Словенији, Хрватској, Македонији, Федерацији Босне и Херцеговине, такође и у Црној Гори.
Аршини из времена хладног рата кројили су политику Београда тако да је мало-мало било постављано питање о судбини Словенаца у Италији и у Аустрији, Македонаца у Бугарској и у Грчкој, али је мало гласова било који су питали за судбину Срба у тим истим земљама, такође и у Румунији, где су хиљаде Срба страдале после 1948. године у пустарама Барагана. Мало се гласова питало и за судбину Срба у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, као и у Црној Гори.
Где год та питања нису постављана, данас је тамо Срба драстично мање него у време хладног рата, када су судбине малих народа, бачених у врео котао сукобљених суперсила, биле тек добродошао зачин којим моћни преко туђе грбаче потпаљују или смирују међусобне сукобе.
О процесима асимилације којима су Срби били подвргнути у околним земљама, док је било Југославије, сведочи море докумената. О припреми терена који ће у драми разбијања те државе довести до тога да Срби буду протерани с територија на којима су вековима живели, докумената је такође небројано много.
Наизглед парадоксално, највише пажње у време Југославије посвећивано је Србима на Косову и Метохији, а на који је начин то чињено показала су потоња времена. Поготово откако су и Косово и Метохија постали „окружење”, будући су једнострано проглашени „независним”, кроз убрзани процес коме је у темељу стајала брутална сила, доведена до врхунца у агресији НАТО-а 1999. године.
На Косову и Метохији формирана је нека врста гета за Србе, у коме су чест украс бодљикаве жице које подсећају на концентрационе логоре. О разним врстама терора над недужним светом да и не говоримо.
Режим успостављен на Косову и Метохији нека је врста логора и за Албанце, пошто без тога ова мисирски богата земља не би постала пример беспримерне пљачке и отимачине, што не могу да скрију целофани политичке коректности и бриге за људска права. Постмодерни наративи хуманитарне интервенције, сурови цинизам политике, радикално порицање етичких и правних начела, морали су да се ослоне на модерне технологије разарања и поробљавања, а отимачина Косова и Метохије остаје као непорецива илустрација те опскурне операције којом је човечанство ушло у трећи миленијум.
Из докумената одавно доступних, а и оних нових, јасно је да за ситуацију у којој се налазе Срби у региону нису одговорни само светски силници, него и незрели српски и југословенски политичари који су с тешкоћом, често крајње паланачки, гледали на свет око себе и на ход историје.
Ма колико слика о Србима у региону данас била туробна, њихов положај несумњиво може да буде бољи, под условом да Србија даноноћно брине о сваком припаднику свог народа ван своје територије. И уз услов да челници Србије одговорно, зналачки користе политичке и дипломатске алате, умећа и аргументе, тако да их партнери из окружења уваже и да их поштују пре свега због истине коју ти аргументи у себи носе.
Према попису становништва из 2002. године, у Македонији је живело приближно 36.000 Срба, највише око Куманова и северно од Скопља, према попису из 1994. године било је 39.620, а према попису из 1971. године 46.465 Срба.
О процесима асимилације сведочи чињеница да је школу на матерњем језику донедавно похађало само око 300 деце из српске заједнице у Македонији. Положај верујућих, православних Срба, знатно отежава спор Српске православне цркве и неканонске Македонске православне цркве.
Према попису становништва из 2002. године, у Словенији је живело 38.964 Срба, највише у Средњесловенској регији, а онда у Горењској. У односу на 1991. годину, број Срба смањен је за 17,19 одсто. Аутохтони Срби из Беле Крајине, који су почели да је насељавају око 1530. године, имали су од 1880. своју основну школу, која је укинута 1964. године, да би током деведесетих година 20. века најмање Срба у Словенији било баш у Белој Крајини.
Док Словенци у Србији имају статус националне мањине, такав статус немају Срби у Словенији, који су организовани у 13 удружења, а чији рад финансира Министарство за културу Републике Словеније.
Последњи пописи становништва у Албанији говоре о томе да је у протеклих 20 година најмање 100.000 Срба брисањем из матичних књига преобраћено у Албанце, уз наметање албанских имена и презимена. Остало их је још око 30.000.
Крајем 2014. године Срби нису имали школе на матерњем језику, национално изјашњавање им је забрањено, као и коришћење српских имена и презимена. Већ 80 година немају право на информисање на свом језику, нити имају право слободе вероисповести.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ne treba se sekirati za Srbe ,iako stanje nije nimalo ruzicasto,ali jedno je sigurno izgubiti ne mozemo a nestati necemo.Sve sto nas je krasilo i sto smo tu od kada smo ne smijemo izgubiti,a materijalno bez kojega se ne moze ipak nije bio prioritet i nije nam nikada grantaovao opstanak.
Eto samo varvarski napad divljaka koji sebe nazivaji super nacijom i njihovih sulga je to pokazao, na pragu dbadeset prvog vijeka.
Milosdeni andjeo kako su ga nazvali dosao je zbog njihovg materijaslnog,uz viku i lazi koja bezmalo traje i danas ,ti isti divljaci su jedan po jedan poceli priznavati zlocin i poraz koji su ovdje dozivjeli,iako su ovdje postavili svoje podanike i to javno govre kao doktriniujos uvjek im nije jasno zasto ovdje trep poraz.tesko je to shvatiti onome koji to nikada nine posjedovao. Duhovno je uvjek pobjedjivalo nad materijalnim tako da se ovim stvarima oni nikada ozbiljno nijesu bavili ,iako se vid jedan dio pritiska ali to se radi po losoj imaitaciji Brozovih komunista.
Tako je jedan mladi Amerikanac u jeku toga napada napisao i ovo “ Oprostite nam isto kao sto je Hristos oprostio.
U odgovru Papi slobodan Milosevic je odgovorio „da ce snage mira pobijediti smage sile“
Komentarisuci pokusaj bombardovanja VMA njen prvi covjek general-potpukovinik Aca Jovicicda je to „zlocineci ples satane“
Sa kime tda i danas Srbi imaju posla dobro se vidi ,tako su tada bombardovanja bila najveca za vrijeme Vaskrsa,a nesto slicno su nam priredjivali i u Drugim ratu.
Sve smo to izdrzali pa se ne treba niukom slucaju obeshrabrirti danas su ti napadi uglavnom malo divljacki malo kulturno porazavajuci.
Onaj narod koji simbolise prave duhovne vrednosti na bilo kom polju ne moze izgubiti pa neka je neprijatelj i naoruzan i ekonomski jak, o tim oruzjima te civilzacije jednostavno nikada na pravi nacin nijesu ni razmisljale.Iako ekonomski premocne u tome je poenta ,a to oni nece shvatiti jer da bi nesto shvatio moras se u tom duhu podici vaspitati,a posto toga kod njih nema jednostavno necemo nestati,a da mozemo i moramo biti bolji to je sigurno,dosta smo pokusavali njih da imitramo ,i pogleedajte nasta se doslo Crna Gora je primjer toga ponasanja i vaspitanja dijelom danas.
„Селим-паши отпоздрав на писмо“.
О чему ви причате? Душаново царство је било у 14. веку, када у Србији није било друге вере до православне хришћанске, уз минималан број католика и Јевреја, а ислам, преко османлија је ступио на Полуострво тек 1354. године, заузимањем Галипоља. Србијом и Југославијом су у 20. веку управљале искључиво власти са космополитским и световним идеологијама : а) проаустријски режим краља Александра Обреновића до 1903. године; б) либерално-демократски режим француског ђака краља Петра Карађорђевића од 1904. до предаје власти сину и регенту Александру; в) Алескандар Карађорђевић, са идеологијом „троименог народа срба-хрвата-словеница“, па са „интегралним Југословенством“; в) , комунистички и атеистички режим Ј.Б.Т. и наследника до распада СФРЈ и г) социјалистички и криптокомунистички режим Слободана Милошевића, до краја тог несрећног века. Да нећете Милошевића, који је своједобно слетео хеликоптером у Хиландар и поздравио игумана манастира са: „Здраво друже игумане“, да сумњичите за некакав тзв. православни фундаментализам? Па њему је Насер Орић био телохранитељ до 1992.! Срби су били највеће жртве у свим ратовима у 20. веку:У „Вељем рату“ србија је изгубила 27% становништва, у Другом светском рату се догодио геноцид у НДХ и на Косову, у Србији је важило правило: „100 за једног“… Да не помиљем прогон и убијање Срба у ратовима 1990-их…
„Druže“ Đukiću , Uvjeravaš me da je Slobo bio komunista i da nije kao takav mogao da povede krstaški rat za stvaranje „Dušanovog carstva“ iliti velike Srbije! Tačno je, bio je čak i predsjednik SPS-a, ali… To „ali“ je za ne vjerovati? Najveći ratni zločinci u redovima fašističkih veljedržavnih pokreta koji su spremali pokolj nad stanovništvom njima neprijatnog i nesvarljivog naroda su bili komunisti i visoki oficiri u JNA koji su bacili petokraku i umjesto nje na kapu natakarili četničku kokardu! Pa mislim da vrlo dobro znaš, da te ja na to ne podsjećam, da je JNA prije početka rata u Bosni oko svih većih gradova, a naročito oko Sarajeva ukopala položaje za buduću okupaciju i to takve da ih ni vrabac ne može preletjet! E te takve položaje i svo svoje ogromno naoružanje, zajedno sa topovima, tenkovima, helikopterima pa čak i avionima kompletno su predali onima koji će tu povest rat „za krst časni i svoju slobodu da mogu da rade šta hoće i nad kim god hoće“-to im je sloboda zlatna, i izvest najgore zločine nad civilnim i veoma slabo naoružanim braniocima!
To je bio posljednji genocid u XX vijeku nad muslimanima a čitav XX vijek bilo je manjih genocidnih akcija, naročito na sjeveru Crne Gore u II svjetskom ratu! Karakterističan je genocid koji je rulja izvela usred mira u pravnoj državi kralja Aleksandra u selu Šahovići 1924.Pobijeno je sve muslimansko stanovništvo od đeteta do starca i muško i žensko, i to opet naglašavam bez rata. Selo je ostalo potpuno pusto a kraljevina SHS nije nikog za taj ogromni zločin ni sudila ni osudila, što je najbolji dokaz da je to njen projekat a ne spontana reakcija i osveta za nešto „turcima“.A kakvi se tek srpski četnički apetiti pokažu kad se pokrene rat!?
„Srbi su u XX vijeku bili žrtve genocidnih projekata“
Iste te „žrtve“ su čitav taj vijek imale cilj da nad pripadnicima jedne vjere izvrše genocid i etničko „čišćenje“ teritorije budućeg Dušanovog carstva!?
Prijatelju Selime, sto si dosao da smrdis na ovaj portal. Imas svoje portale pa tamo lazunjaj i podvaljuj. ja ne dolazim na tvoje mudzahedinske portale.