На Марсу су текле ријеке, а било је и језера

Вода, неопходан услов било каквог облика живота, заиста је текла у великим количинама на Марсу прије више милијарди година, тврде научници, истичући, међутим, да је тај феномен био само епизода у историји ,,црвене планете“.

На Марсу су данас температуре превише ниске, а атмосфера превише проријеђена да би вода могла да постоји у течном стању на површини четврте планете од Сунца. Вода би се одмах заледила и истовремено испарила.

Али није увијек тако било. Некада давно, на Марсу су текле ријеке дуге и по неколико стотина километара, а било је чак и језера, а доказ томе су кањони и седименти које су откриле разне истраживачке мисије.

Највјероватнија хипотеза је, по мишљењу научника, да је некада давно атмосфера на Марсу била гушћа и богатија гасовима са ефектом стаклене баште, тј. много топлија него данас и погодинија за присуство воде у течном стању.

Ову теорију су на пробу ставили Едвин Кајт са колегама Технолошког института Калифорније тако што су покушали да реконструишу густину атмосфере Марса од прије 3,6 милијарди година.

У том циљу, они су проучили фотографије високе резолуције мјеста удара метеорита које је последњих година снимила камера на америчкој сонди ,,Mars Reconnaišance Orbiter“.

Што је атмосфера на некој планети гушћа, то метеорит мора бити већи да би уопште могао да удари у њено тле прије него што се дезинтегрише на великим висинама.

Другим ријечима, ако је мало камење могло без проблема да се пробије, то значи да је атмосфера била разријеђена. Уколико је пак густа, метеорити морају бити далеко већи како би ,,преживјели“ пад.

Проучавањем малих кратера на Марсу, могуће је одредити густину атмосфере која је владала у датом периоду. Прорачуни Кајта и његовог тима, на темељу 319 кратера у области Марса старој 3,6 милијарди година, показују да је атмосферски притисак у то вријеме био око 0,9 бара. То је 150 пута више него данас, али и даље недовољно да би се течна вода дуже задржала на површини.

,,Уколико атмосферски притисак на Марсу није био стабилан у доба када су ријеке текле, као што то сугеришу наши резултати, тада можемо да искључимо топао и влажан ефекат стаклене баште, а просјечне температуре су дугорочно највјероватније биле испод тачке мржњења“, закључили су научници.

,,Могуће је, међутим, да је атмосфера привремено била гушћа, омогућивши тако води да тече“, навео је у коментару на њихов рад Санџој Сом, истраживач Америчке свемирске агенције (НАСА).

Вулканске ерупције, судари астероида и промјена у нагибу полова, што се на Марсу догађа сваких 120.000 година, могли су да, привремено, омогуће присуство воде у течном стању.

Вода је, такође, могла имати у свом саставу велики проценат киселих соли, тако да се залеђивала на нижим температурама, објаснио је Сом.

НАСА је прошлог новембра лансирала сонду Мавен како би сазнала више о историји атмосфере црвене планете и открила гдје је нестала вода и ЦО2 који су се на њој налазили.

Летјелица Мавен би у марсовску орбиту требало да стигне у септембру 2014.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: