На данашњи дан ликвидирани руска царска породица и Драгољуб Дража Михаиловић
1 min read
На данашњи дан десила су се два трагична догађаја која су имала тешке последице по судбину српског народа – 1918. године комунисти су звјерски ликвидирали руску царску породицу Романових, а 1946. од исте руке страдао је и вођа српског антифашистичког покрета Драгољуб Дража Михаиловић.
Прије 96 година, у ноћи између 16. и 17. јула 1918., у Јекатеринбургу је зверски ликвидирана читава руска царска породица Романових. Они су убијени без претходног суђења и било какве истраге.
Гробница царске породице била је непозната до 1991. године, када су идентификовани пронађени остаци. Године 1998, свечано су поново сахрањени у царској гробници светог Петра и Павла у Санкт-Петербургу.
Године 2000, када су убијени Романови канонозовани од стране Руске православне цркве, у Ганиној Јами је био отворен манастир у част Светих Мученика. Сада манастир има седам цркава – према броју страдалих чланова царске породице.
Сваке године на дан смрти Николаја Романова, у Јекатеринбургу се одржавају помени страдалима.
Руски цар Николај II остао је упамћен у историји као искрени и велики пријатељ српског народа.
Своје пријатељство Николај II је посебно показао након 28. јуна 1914. године. Ултиматум Аустро-угарске је већ био на столу, пропаганда против Србије је у Бечу радила пуном паром.
Русија се, на лично залагање цара, одлучила да уђе у рат против Аустроугарске ако дође до напада на Србију. Николај II је инсистирао на одбрани Србије, иако је опомињан од својих војних експерата да Русија није спремна и да не може војно да парира Њемачкој.
Руски цар је директно заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Док су исцрпљени и промрзли војници стизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви. У сјећању на та дешавања остало је чувено ултимативно писмо које је руски цар упутио савезницима. У писму је запријетио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Њемачком, ако савезници, а прије свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно.
Енергично и кратко писмо Николаја II гласило је: „Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Њемачком“.
Током Октобарске револуције, инициране од стране њемачких обавјештајних служби, руски цар је свргнут са власти. Због огромног значаја царске породице цјелокупна фамилија, рачунајући и четири кћерке и четрнаестогодишњег сина наследника Алексеја, под изговором да иду на сликање, стријељана је од стране комунистичких власти.
Због овог стравичног чина руска црква је прогласила Николаја II и чланове његове породице за свеце.
У историји 17. јул је трагичан по још једном догађају. На тај датум 1946. године зверски је ликвидиран генерал Драгољуб Дража Михаиловић, послије монтираног процеса владајуће Комунистичке партије Југославије.
Михаиловић је био армијски генерал и начелник штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини.
Послије Априлског рата, Михаиловић је одбио да призна капитулацију југословенске војске и склонио се на Равну гору, гдје је основао покрет отпора против окупатора.
Након Другог светског рата нове комунистичке власти су га ухапсиле, осудиле на смрт и послије стријељања сахраниле на тајном мјесту.
Михаиловић је један од најодликованијих официра у историји модерне српске државе, а последње одликовање му је додијелио постхумно амерички предсједник Хари Труман марта 1948. године.
Одликовао га је орденом Легија за заслуге првог степена због организовања и вођења веома важних снага отпора против непријатеља у окупираној Југославији, спасавању америчких авијатичара оборених над Југославијом, доприносу савезничкој ствари и помоћи у коначној побједи давезника у Другом свјетском рату.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Слава свештено-мученицима палим за народ и Христа!
To se desilo zbog velikih socialnih razlika izmedju cara i vlastele i obicnih seljana a i narod je bio uz komuniste tojest ljenjina a staljin je svojom rukom pretezno poljoprivrednu zemlju prretvorio u indusrijsku ali bio je mnogo strog ali znajte ovu recenicu sto teze u obuci to lakse u rat po tome je staljin i pretezno poljoprivrednu zemlju pretvorio u industrijsku zemlju koja je mogla da se suprotstavi nemackoj 1941-1945 godine i da je porazi a ne mir 1917 koja je moskva izgubila 25 odsto teritorije od nemacke.
Parasto za zvjerski likvidirane i nevine sluzen u vise crkava i manastira sirom zemalske kugle.Neka je pokoj dusi nevino pubijanim a svima nama da se uvjek sjetimo strdanja za Hrista i vjeru Pravolsavnu,i nezaboravimo ovaj dan.
Svima onima kojima ovo i danas smeta neka Gospod prosvijetli zamraceni um,a onima koji se interesuju oko organizacije parastosa u Grblju neka se jave potpisnuku ovoga clana.Ako Bog da zdravlja sve cu ih pismeno dogodine obavijestiti,jer parasto se drzi javno i pred lice svijeta i Boga,bez carape na glavu i davanja proglasa preko Radio Tivta da se ovo zabrani.Zato svako ko je iz Grblja neka mi se slobodno javi sto se tice organizacije dobice obavijestenje ,i nije nuzno da po ovm suncu cijepa plakate nedao bog moze ga suncanica strefiti,pa da se i ta „nevina „zrtva nebi pripisala CETNICIMA.
Svaka cast na tekstu prezimenjače
SVEDOK istražuje
Da li ce posle 63 godine, konacno, da se sazna gde je streljan i gde je grob denerala Dragoljuba Draže Mihailovica?
Draži su prvo slomili kicmu,
posle mu pucali u potiljak,
bacili ga u septicku jamu,
pa je pocela gozba
Piše: Mirko Vojvodic
Dragoljub Draža Mihailovic je opet medu Srbima! Poslednjih meseci, aktuelizovan je „njegov slucaj“, svo su se dali „u poteru“ za mestom streljanja, a više grobom oko coveka kojeg pola Srbije baca u blato kao izdajnika, kolaboracionistu, zlocinca, a drugi velica u nebo kao ratnickog genija, borca za slobodu, prvog gerilca Evrope… Nedeeljnik „Svedok“ se vec punih 14 godina bavi istraživanjem enigme Mihailovic, objavljujuci od prvog broja, koje li slucajnosti, izašlog baš 4. maja 1996. godine, pa evo do danas, 4. maja 2009. i 667. broja brojna kazivanja i svedocanstva ljudi koji bi, po prirodi stvari, morali ili mogli da razreše – gde je ubijen i sahranjen Mihailovic.
U poplavi raznih tekstova, naravno, mnogo je i onih neproverenih, namenskih i višenamenskih: neki služe za otkrivanje, a drugi za zamagljivanje stvari i istine. Prodavci magle su oko denerala Mihailovica i te kako i danas prisutni, a veliko pitanje je – zašto. Dnevni list „Politika“, koja godinama nije ni špomenula „D“ od Draže Mihailovica danas se predstavlja kao nosilac akcije traženja i iskopavanja Mihailovica, a upravo je „Politika“ u nekim svojim tekstovima dala znacajan doprinos zamagljivanju istine i stvaranju i onako velike misterije Mihailovic.
Price o sudenju Mihailovicu, za koji neki tvrde da ga nije prakticno ni bilo, o presudi koja zapravo i nije bila presuda, o streljanju koje nije ni bilo streljanje i oko lokacije groba Mihailovica su se zahuktale, što budi nadu da ce biti pronaden grob, ili – što je verovatnije, lokacija tog groba, ne bi li se prekinulo s licitacijom mesta.
U ovom broju SVEDOK objavljuje delove šokantne knige ZLOCINACKA UBISTVA (OD DRAŽE MIHAILOVICA DO ANDRIJE HEBRANGA) Michal Szaszkiewicza, naše gore lista, napisane 1996. godine u Sjedinjenim Državama, koja u mnogo cemu deluje senzacionalisticki, pomalo neprovereno, ali autor Šaškijevic tvrdi da je direktni svedok dogadanja u kazamatui na Adi Ciganliji. pa…
Redakcija nedeljnika „Svedok“ ne slaže se s mnogim detaljima kazivanja Šaškijevica, ali poštujuci sveto novinarsko pravilo – da se cuje i razlicito mišljenje, uz izvesna skracenja, zbog jezickih rogobatsnosti,objavljje delove te knjige, u nadi da ce citaoci, javnost, ali i ljudi koji u ime državer traže istinu, razluciti žito od kukolja…
( Redakcija nedeljnika „SVEDOK“)
„…Đeneral Mihailovic nije bio streljan pred strojem, nego mu je u zatvoru bila prebijena kicma, dovucen je na Adu Ciganliju, gde je zatim bio bacen u nužnicku jamu. Prosto receno bacen je u izmet i to izmet zatvorenika sa Ade Ciganlije, znaci izmet njegovih ljudi. Izvinjavam se citaocima za ovaj izraz, ali to je žalosna istina.
…Zatvor na Adi Ciganliji sastojao se od zgrade sa prizemljem i spratom i dvorišta koje je bilo ogradeno visokim zidom. U dvorištu ispred same zgrade bilo je betonsko stepenište koje je pre rata služilo za vešanje zatvorenika osudenih na smrt. U samoj zatvorskoj zgradi su bila dva nužnika, jedan u prizemlju, a drugi na spratu. Van zida bila je baraka u kojoj su spavali stražari.
Pre rata u zatvoru su bili politicki osudenici, to ce reci uglavnom staljinisti, i po koji pavelicevac. Po dolasku Broza zatvor je bio jedno vreme napušten. Krajem 1945. godine zatvori u gradu su postali pretrpani, neko se dosetio zatvora na Adi Ciganliji, te je taj zatvor ponovo proradio.
Pojavila se teskoca. Nije bilo vode i nužnici nisu mogli da se upotrebljavaju. Zato su zatvorenici morali da iskopaju bunar. Medutim, negde u rano prolece 1946. godine uprava je naredila da se iskopa nužnicka jama na severnoj strani zatvorskog dvorišta, do samog zida. Posle ovoga nužnici u zgradi se više nisu upotrebljavali.
Obzirom na broj zatvorenika (bilo je dvadeset celija i svaka je imala preko deset zatvorenika) ta nužnicca jama se vrlo brzo punila.
Jedan vod mobilisanih vojnika, uglavnom iz okoline Leskovca, bio je odreden da cuva zatvorenike. Teško da je iko od njih bio odan novoj vlasti. Medutim svi su bili preplašeni i cuvali su zatvorenike što su bolje umeli i znali, iako baš nisu znali najbolje kako da to rade, te je bilo nekoliko bekstava.
Zatvor su povremeno posecivale neke glavešine, koji put su ih svi zatvorenici videli, a koji put samo neki, dok koji put ni jedan zatvorenik nije video glavešinu. Ako su zatvorenici bili zakljucani, što obicno i jesu, mogli su samo da naslute da neka zverka posecje zatvor, ali nisu mogli da vide koja.
Nije iskljucno da su zatvor posetili Moša Pijade i Milovan Đilas, tim pre šo se zna da je Đilas pre rata u tom zatvoru proveo oko tri godine. Đilas je imao obicj da posecje mesta na kojima se zbilo nesto znacjno u njegovom žvotu, kao šo je na primer opisao u svojoj knjizi da je posle rata obišo bojište na Sutjesci.
Nejasno je da li je i Moša Pijade pre rata proveo neko krace vreme u tom zatvoru. Nekoliko dana pred izvršnje smrtne kazne deneralu Mihailovicu i ostalima, slobodnjaci zatvora na Adi Ciganliji su morali da iskopaju jednu, ne baš veliku jamu, u kojoj su gasili krec sa kojim su se krecile sobe stražra. Zatvorenice sobe se nisu krecile. Ta jama za gašenje kreca bila je uz severnu stranu zida, ali sa spoljne strane zatvorskog dvoriša, oko trideset centimetara udaljena od nužice jame. Obe jame su bile dublje nego temelj zida koji ih je razdvajao. Znaci da je izmet zatvorenika od jame sa malo krec razdvajalo oko trideset centimetara meke zemlje.
Otprilike oko deset sati uvece, u utorak, 16 srpnja (jula) 1946. godine, u vreme kada su svi zatvorenici, ukljucjuci i slobodnjake, bili prebrojani i zakljucni, zatvorenici su culi neko komešnje.
Neki zatvorenici su opazili sa juže strane zgrade grupu ljudi koji su ih podsecali na nemacke zarobljenike. Zatvorenici su culi zuk motornog camca koji je nekoliko puta prelazio Savin rukavac od Cukarice do Ade Ciganlije. Niko nije brojao koliko puta je taj camac prelazio. Zatvorenici su culi prigušene metke, zatim su ti nemacki zarobljenici, ili šta su vec, bili odvedeni.
Neposredno posle toga neke glavešine obilaze zatvor. Pojedine celije su im bile otvorene i razgovorali su sa nekim zatvorenicima. Otuda zatvorenici znaju da su bili u pitanju uniformisani ljudi sa cinovima oficira. Nisu bili nabusiti nego vrlo raspoloženi, može se reci skoro razdragani. Nisu vikali na zatvorenike, niti su im pretili kao što su oficiri obicno radili.
Ova cinjenica, naime da su neki viši oficiri bili tada na Adi Ciganliji je od osnovnog znacaja. Zatvorenici su videli posle pucnjave oficire. Videli su ih, nisu culi da im je neko rekao da su tamo bili, nego su ih baš videli svojim ocima. Neki zatvorenici su odgovarali na pitanja koja su im ti oficiri postavljali. Tri dana nakon toga ni jedan slobodnjak nije izvoden iz zatvorskog kruga.
Stražari su sledeceg dana bili vidno uzbudeni. Ti seljaci iz pitomog leskovackog kraja, kraja u kojem za vreme rata nije bilo nasilja, su prošle noci videli nesto što ih je vidno potreslo.
Dva zatvorenika, nezavisno jedan od drugog tvrde da im je sutradan stražar u poverenju rekao: „Juce su nam ubili Cicu.“
Opisao je da deneral Mihailovic nije mogao da hoda nego su ga dva oficira vukli držeci ga pod ruke dok su mu se noge vukle po zemlji.
Kada su posle tri dana slobodnjaci izašli na rad, krecana je bila zatrpana. Ovo su cinjenice koje potvrduju brojni svedoci.
Iz ovoga neosporno sleduje da je deneral Mihailovic bio te noci tamo ubijen.
Prvo pitanje koje se namece je zašto su brozovci ubili denerala Mihailovica na Adi Ciganliji, kada tamo ni pre ni posle toga nisu nikoga ubijali? Osudenici na smrt koji su imali takav društveni uticaj su skoro uvek bili ubijeni u samom zatvoru. Sva ostala ubijanja su se vršila sudeci po pricanju nedaleko od Marinkove Bare, ili Banjice.
Izvesno je deneral Mihailovic nije ubijen na Adi Ciganliji da bi se sakrio njegov grob, jer su to videli svi milicionari za koje se znalo da ce pricati svojim prijateljima i pored toga da su svi zatvorenici mogli da zakljuce šta se zbilo iza zatvorskog zida, kao što uostalom i jesu zakljucili. U pitanju nije bila ni sigurnost, jer da su se brozovci bojali da ce im neko pobeci, oni bi ga ubili u samom zatvoru i kamionom odneli na neku poljanu i tamo zatrpali. U pitanju je mogla biti samo neka simbolika. Nekom je bilo potrebno da se to uradi baš tu.
Sa druge strane postavlja se pitanje sigurnosti. Ko bi nekoliko ljudi osudenih na smrt vodio camcem preko Save? Iako zavezan, covek bi pokušao da skoci u reku. Neko može da misli da su ih prevarili i da su im rekli da ih vode u zatvor na Adi Ciganliji, ali ko bi od baš tih ljudi u to verovao?
Možda su mogli da prevare nekog, ali oni koji su znali sa sigurnošcu šta ih ceka nisu mogli biti prevareni. Medu tim ljudima je bio iskusan policajac Dragi Jovanovic koji je znao bolje nego iko da ide u smrt.
Ako se ima u vidu ono što su stražari rekli toj dvojici zatvorenika, naime da su denerala Mihailovica vukli, jer nije mogao da hoda, onda može samo da se zakljuci da je sigurnost dobijena na taj nacin sto su osudenici bili pre izvodenja iz zatvora onesposobljeni.
Ako deneral Mihailovic nije mogao da hoda, to jest ako su mu noge bile oduzete, to znaci da mu je bila prebijena kicma. Nema razloga da se veruje da je to ucinjeno samo deneralu Mihailovicu. Prvi sa kojim bi se tako postupilo bio bi Dragi Jovanovic, a ne deneral Mihailovic. Znaci kicma je prebijena svima. Najverovatnije nekim povecim cekicem.
Sa druge strane to što su stražari bili uzbudeni ne ukazuje toliko samo na cinjenicu da su prisustvovali ubistvu, nego su videli na koji nacin je to ubistvo bilo izvršeno.
O nekom „streljanju“ tu nije moglo biti ni govora. Plotuni se nisu culi, nego prigušeni revolverski meci.
Namece se i pitanje zašto se nužnicka jama kopala kada su postojala dva nužnika u samom zatvoru? Izgledalo je kao da Uprava zatvora nije htela da zatvorenicima smrde nužnici. Ko zna te ljude taj zna da je Uprava zatvora baš to i htela. Zatvor u Deligradskoj ulici je bio prljav i prenatrpan, sa pacovima koji su se slobodno kretali i Uprava nije pokazala da joj to smeta. Zapravo glavešinama je to i godilo; ne jedanput su obilazili zatvore i smejali se na tužbe zatvorenika. Zasto bi onda na Adi Ciganliji bili tako pažljivi prema „narodnim neprijateljima“?
…Ovde je ucinjen zlocin. Nekoliko ljudi koji su bili potpuno nevini su bili ubijeni.
Ko su ubice to se zna!
Šta je bio razlog da su bili ubijeni i to se zna!
Ali ko je hteo i zašto je hteo da se bace u izmet? U izmet njihovih sopstvenih pristalica? Razlog znamo – da se ponize ne samo prebijanjem kicme nego i nacinom ubistva i njihovim položajem posle smrti.
Ako imamo razlog nece nam biti teško da nademo krivca.
U to vreme u politbirou su bili: Broz, Kardelj, Rankovic, Đilas, Leskovšek, i sa strane, Moša Pijade.
Broz je bio obicna primitivna praznoverna zagorska gegula. On se bojao i da razmišlja o smrti. On nije imao protiv denerala Mihailovica ništa više nego protiv drugih, recimo Anta Pavelica. Od Srbijanca denerala Mihailovica je Zagorac Broz bio dve zemlje udaljen, dok mu je Pavelic bio prvi sused, cije izrucenje Broz nije nikada tražio. Sa druge strane uvek se lakše barata sa živim cvekom u zatvoru nego sa mrtvim kome se pripisuje mucnistvo i junašvo. Đilas svedoci da Broz nije bio zagrejan za streljanje tih ljudi.
Kardelj je bio zbunjeni ucitelj pucke skole, kojem ne bi tako nešto moglo ni da padne na pamet. I on je bio tri zemlje daleko od Srbije i denerala Mihailovica i nije se mešao u to pitanje.
Rankovic je bio seoski abadžija, kojeg je zanimala slanina sa paprikom, zalivena prepecenicom i još neka maloletnica. Svakako da je on hteo da se deneral Mihailovic ubije i ponizi, ali da se seoski abadžija seti da ga baci u izmet sopstvenih ljudi to je bilo iznad njega.
Leskovšek je bio van dogadjaja. On je znao da se nešto dogadja, ali nije verovatno znao šta se dogadja.
Moša je bio uticajan, ali on je bio u osnovi bez mašte i dosadan samome sebi i svojoj okolini. Kao i Kardelj, Moša je svoju dosadu isticao i nametao svakom ko je morao da sluša njegova nagvaždanja o teoriji marksizma.
Ostaje Đido. Đilas je bio u tom zatvoru, znao je šta je tamo i šta se moze. Medutim mnogo je važnije da se objasni nacin razmišljanja tog coveka, za kojeg bi se moglo reci da je bio najzanimljiviji u tom društvu.
…U cetvrtak, 11 srpnja, pošto su optuženi dali završnu rec, sudenje je prekinuto. Predsedavajuci Mihailo Djordjevic je objavio da ce se presuda izreci u sledeci ponedeljak, znaci samo tri dana nakon završne reci optuženih. Ispitati materijal i napisati presudu za tako kratko vreme bilo je nemoguce. Pogotovu ako se ima u vidu da bi tom Mihailu Đordjevicu bilo potrebno toliko vremena samo da stavi svoj potpis na presudu. Onim mamlazima koji su bili clanovi veca, Miliji Lakovicu i Mihailu Jankovicu ni toliko ne bi bilo dosta. Medutim presuda je bila u zakazano vreme procitana.
Zna se da niti optužnicu, niti presudu, niti bilo koji pravni spis nisu sastavljali oni koji su svoj potpis ispod tog spisa stavljali. Svu ozbiljnu pravnu pripremu je imao na sebi Milan Bartoš, profesor Pravnog fakultela, predratni antikomunista i clan masonske loze u Beogradu. On se tim postupkom iskupio, tacnije receno on se prodao. Nije iskljuceno da je on pisao presude grupi Keserovica i Đure Đurovica. Sve je u toliko prljavije jer je Đura Đurovic bio, kao i Milan Bartoš, jedan od vodecih masona Beograda.
Da se vratimo na onu mracnu noc na Adi Ciganliji. Takozvani sud Jugoslavenske takozvane Narodne Armije je u ponedeljak, 15 srpnja, izrekao presudu kojom su „osudjeni na smrt streljanjem“ deneral Dragoljub Mihailovic, Mladen Žujovic, Radoslav Radic, Miloš Glišic, deneral Petar Živkovic, Dragomir Jovanovic, Tanasije Dinic, Velibor Jonic, deneral Đura Dokic, deneral Kosta Mušicki i Boško Pavlovic.
Sledeceg dana je Prezidium takozvane Narodne skupštine, takozvane Federativne Narodne Republike Jugoslavije odbio molbu za pomilovanje osudenih.
Zapravo nije!
Ne postoji zapisnik te sednice. Dragoljub Jovanovic, koji je u to vreme bio clan Prezidiuma ne jedanput je rekao svojim poznanicima da nikada nije bilo ni jedno zasedanje u vezi odluke o odbijanju bilo koje smrtne presude.
Po svemu sudeci, Đilas i Rankovic su otišli kod Broza i Đilas je odresito rekao:
„Ubi pseto!“
Broz se bojao da govori o smrti, nije znao šta dolazi posle smrti, te im je dao odrešene ruke. Ma koliko da je govorio o materijalistickom shvatanju sveta, on nije imao pojma šta to znaci.
Možda ce posle smrti izaci pred Svetog Petra? Izgleda da ni Broz nije znao kako ce se smrtna presuda izvršiti.
Bacanjem u izmet?
Broz bi se toga plašio, jer ako kasnije nekom padne na pamet da i njega baci u izmet, kako ce onda zagovnan da izade pred Svetog Petra? Đilas i Rankovic su imali odrešene ruke.
Mladen Zujovic i Petar Živkovic su bili izvan domašaja brozovaca, ali oni koji su bili u rukama brozovaca nisu imali nikakvog izgleda da ce ziveti još jedan dan. Oni su ubijeni još iste noci, što je sutradan objavljeno u svim novinama.
U vecernje sate u utorak, 16 srpnja, žrtve su bile izvedene iz svojih zatvorskih soba, prebijena im je cekicem kicma, baceni su u kamion kao vrece krompira, dovezeni su do Save na Cukarici, gde su opet bili baceni u camac, prevezeni na drugu obalu i tu izvuceni iz camca. Nemacki zarobljenici, ili vec šta su bili, izbacili su nešto malo kreca što je ostalo u onoj krecani, koja je, na izgled, bila namenjena za krecenje milicionarskih soba, sa nekoliko udaraca pijuka probili su zemlju do nuznicke jame, tako da je izmet iscurio u susednu jamu. Do te jame su dovukli žrtve i sa metkom u potiljak bacili ih u izmet.
Jedan milicionar kaže da je cuo kada je jedan od onih koji su ih gurali u izmet uzvikivao, uz upotrebu nakaradnih psovki:
„Pakujte se na onaj svet!“
Verovatno je da su baš i bili nemacki zarobljenici. U pitanju je bila simbolika praznovernih ateista.
„Bacicemo vas u govna, i to ne obicna nego vaših ljudi i onda ce vas zatrpati vaši naredbodavci, oni kojima ste bili sluge.“
Ko je pucao u denerala Mihailovica i gurao ga mrtvog u izmet?
U ono vreme se isticalo „bratstvo i jedinstvo“. Brozova propaganda je opisivala denerala Mihailovica kao coveka koji mrzi Hrvate i koji ima nameru da ih sve pokolje. Tacno je da je bilo oružanih grupa koje su sebe nazivale „cetnicima“ i koje su vrlo izrazito i ocigledno nastupale protiv Hrvata kao takvih, kao na primer grupa Momcila Đujica.
Đeneral Mihailovic je bio komandant „Jugoslavenske Vojske u Otadzbini“ i ministar vojni Kraljevine Jugoslavije. Uobicajeno je bilo da se njegovi vojnici nazivaju „cetnici“ i da se ceo pokret naziva „ravnogorski“. Rec „cetnik“, kao kasnije i reci „fašista“, „komunista“, „ustaša“, a pre toga reci „hrišcanin“, „nacionalista“ i mnoge, mnoge druge izgubile su svaki znacaj. Svako je mogao bilo sebe da nazove kako je hteo, ili da druge kudi, odnosno hvali tim imenima. Ništa time nije receno, nego je slušalac samo zbunjen.
Šta može da se zakljuci ako se neko nazove „komunista“? Ali ako se nazove „staljinista“, „maoista“, „brozovac“, to je mnogo odredenije.
Nazvati Momcila Đujica „cetnikom“ ne kaže ništa o njemu. Zapravo samo izaziva zabunu.
Iako komandant Jugoslavenske Vojske u Otadžbini, deneral Mihailovic nije imao zapovedništvo ni nad jednom grupom koja je dejstvovala zapadno od reke Bosne, cak je vrlo malo uticaja imao na bilo koga zapadno od reke Drine. Mnogi su se pozivali na njega, iako ga nisu slušali, sa namerom da sebe lakše nametnu svojoj okolini.
…Zlocine koje su nad srpskom sirotinjom vršili pavelicevci iskoristili su brozovci. Srbi koji su bežali ispred pavelicevaca cinili su jezgro Brozove vojske, te iste vojske koja ce kasnije, da bi, misleci da se sveti Pavelicu, izvršiti pokolj Srba u Beogradu. Ta planinska sirovina nije mogla da pravi razliku izmedu Srba i Hrvata, ali je znala za razliku izmedu velegrada i selendre.
Sam deneral Mihailovic je predlagao stvaranje srpske, hrvatske i slovenacke vojske u Kraljevini Jugoslaviji. Da je bilo po njemu Hrvati bi još 1945. godine imali svoju vojsku.
Vezivati Jugoslavensku Vojsku u Otadžbini sa hajducijom koja je sebe nazivala cetnicima je zlonamerno. Posebno tvrditi da je deneral Mihailovic bio protiv Hrvata je obicna brozovska laž. On je bio za „podelu Jugoslavije u jedinstvenoj Jugoslaviji“. Verovatno da bi po njemu Hrvati imali sa Slovencima i Srbima samo zajednicku Krunu, novcanicu i carinu. Kruna je formalnost, dok novcanica i carina i tako podležu medunarodnim nagodbama. Odlucivati o svojoj sudbini sa Srbima i Slovencima nije isto što i izvršavati odluke stranih velesila. Posebno što je teritorija Banovine Hrvatske bila veca nego teritorija avnojske Hrvatske. Sa deneralom Mihailovicem Hrvati bi bili samostalniji, imali bi vecu teritoriju i imali bi vece gradanske slobode nego što ih imaju danas, a da ne govorimo o onome što su imali za vreme Brozovog vlasništva.
Uvek ce se Šumadinci i Zagorci, Srbi i Hrvati sporazumeti. Ne na racun radne sirotinje, nego na racun svojih izroda, svih boja i svake vrste, sa leve i desne strane, ratnih bogataša i ratnih huškaca, zlocinaca i brozovaca i nadasve laznog božanstva Josipa Broza.
Vlatko Macek i deneral Mihailovic nisu ratovali, niti ce ratovati radni narod, a najmanje razumni ljudi. Pošto se ta laž o antihrvatstvu denerala Mihailovica prihvatila kao istina, a sa druge strane moralo je da se pokaže „bratstvo i jedinstvo“ neko je od Hrvata ucestvovao u tim ubistvima.
Ko je mogao biti taj Hrvat?
Jedini Hrvat koji je u to vreme bio na tako viskom polozaju u toj udbaškoj skupini je bio Josip Manolic. Ko zna tog coveka ne može da poveruje da on nije te noci bio na Adi Ciganliji. Pa šta je tamo radio? Simbolika je sprovedena do kraja. Da bi se Đeneral ponizio što je više moguce taj poslednji metak treba da pripadne jednom Hrvatu.
Ako je tacno da je deneral Mihailovic bio neprijatelj Hrvata onda je Manolic ucinio nešto „kao dobro“ za Hrvatsku.
Zašto onda ne govori?
Ne govori zato što on nije ucinio herojsko delo, nego je pucao u potiljak ljudi cije kicme su bile prebijene i onda ih gurao u izmet. Ako on kaže istinu onda može i Miloš Minic da kaže istinu.
Šta Minic zna o Manolicu?
Brozovci su isprepleteni, svako ima svakog u džepu. Ako su Manoliceve ruke krvave srpskom krvlju onda su Manoliceve ruke, kao takve, krvave. Krv je krv, bilo srpska ili hrvatska, kineska ili japanska. Koliko Hrvata je baceno u izmet? Dželat, a vodeca licnost jedne kulturne nacije! Još i celoj naciji namece dugorocan dug svojih zlocina.
Ne mnogo vremena posle tih ubistava pocelo je da se šuška da je komandujuci oficir te noci bio Ceca Stefanovic…
On je rukovodio bacanjem mrtvih ljudi u izmet. Drugi su bili divljaci…
Tesko da je bilo više od dvadeset poverljivih viših oficira kojima je Stefanovic te noci zapovedao i koji su znali u tancine šta se zbiva. Pored tih dvadesetak izvršilaca to su znali još i desetak viših rukovodilaca. Nije iskljuceno da Kardelj nije znao za pojedinosti, a mozda nije ni Broz. Ne zato što se nešto od njih krilo, nego što oni sami nisu hteli da znaju za pojedinosti takvog masakra.
Jedini Slovenac koji bi mogao da zna ove pojedinosti je bio Edo Brajnik. Od Hrvata samo Krajacic i Manolic.
Ko je jos mogao da bude prisutan tom masakru? Verovatno da su Rankovic i Penezic, pa i Miloš Minic bili pristuni prebijanju kicme, ali ne i samom cinu ubistva. Po svemu sudeci da sudije nisu bili pozvane na završni cin. Oni su odigrali svoju ulogu i više nisu bili nikom potrebni. Teško je poverovati da su tu bili Đilas i Pijade. Ta dvojica se nisu trpela, ali su imali izvesnu slicnost – nisu se isticali nego su više voleli da drže konce iza scene.
Prema tvrdenjima zatvorenika, glavešine koje su te noci obišle zatvor nisu bile nabusite nego naprotiv razdragane. Jedan je cak i spomenuo svoje ime, neki pukovnik Vujoševic. Da li ih je ubistvo razdragalo, ili ih je razdragalo to što ce sada imati priliku da se vide sa nekim zaista velikima, sa kojima ce posle toga otici na gozbu i pijanku?
Ko je prisustvovao toj gozbi i pijanci? Odakle, pa da to neki od zatvorenika može da zna? Ali postojao je jedan najsigurniji svedok koji je citao ovaj zapis dok je još bio u rukopisu, te je baš zato imao razloga da kaže svojim najbližima šta se te noci zbilo, a taj svedok je bio sam Milovan Đilas.
…Neki svedoci ovog dogadjaja su još u životu. Milicionari koji su cuvali zatvor su seljaci iz okoline Leskovca. Oni mogu da se potraže i da se njihova svedocenja uzmu u obzir. Postoje zatvorenici koji se secaju te letnje noci i koji jos nisu rekli šta su videli. Gde su oni nemacki zarobljenici? Tu su i ubice. Miloš Minic, Mile Milatovic, Josip Manolic…
Ako ovo što sam napisao nije tacno, onda neka izadu pred Slavene oni koji smatraju da imaju razlog za to i kažu šta od ovde napisanog nije tacno.
Vikati:
„Nije to niko video! To niko ne može da dokaze!“, ne znaci nista. Niko nije video i niko nikada nece videti da se zemlja okrece oko sunca. Zapravo pred anglosaksonskim sudom to niko ni ne može da dokaze. Covek prosecne pameti ne treba da se popne na zid da bi znao sta se dešava sa druge strane zida. Urodjenici Bornea ni danas ne veruju da je zemlja okrugla, nego su ubedeni da je nepomicna i da se cela vasiona okrece oko njih. Ta brozovska vika samo potvrdjuje istinitost ovih navoda. Ako deneral Mihailovic nije ubijen na Adi Ciganliji onda neka oni koji su ga ubili kažu gde su ga ubili.
Jedan seljak sa neke bosanske planine je bio upitan da li je video Pevelicev logor u Jasenovcu. Odgovorio je da nije. Da li je razgovarao sa nekim ko je bio u Pavelicevom logoru u Jasenovcu? Nije ni to. Tada je upitan odakle zna da je taj logor uopšte i postojao. Odgovorio je:
„Zato što nisam budala.“
Ako neki akademski obrazovan covek ne može da sagleda šta se zbilo te noci na Adi Ciganliji, onda svaki cobanin moze sa pravom da mu kaže da je obicna budala.
Onaj koji svojim cutanjem potvrduje navode ovog izlaganja je sam Miloš Minic. Kada on kaze da se ne seca više slucaja ubistva denerala Mihailovica, onda on svedoci da je tu ucinjeno nešto vrlo gadno, nešto tako odvratno da se on ni ne usuduje da kaže šta je ucinjeno. Svi oni sada hoce da ostanu u najlepšem secanju svom porodu. Njihovo cutanje njih optužuje, njihovo cutanje je najbolji dokaz da su oni izvršili težak zlocin od kojeg sada ne mogu da se operu. Oni ne znaju da od zaborava ovog zlocina nece niko pobeci. Oni nisu samo ubili nevine ljude, oni su ih mrtve bacili u izmet…Cute zato da bi prikrili svoj zlocin, a ne zato što ih je izdalo pamcenje. Oni pamte ne samo ono što se zbilo nego i mnogo toga što se nije nikada zbilo.
Milos Minic svojim cutanjem svedoci. On je najznacajniji i najverodostojniji svedok. Kada je rekao da je zaboravio, onda je on ove navode i potvrdio…
…Kada je ovo pisano, a ovo je pisano 6 travnja 1996 godine, u životu su bila, da se zna pored mene koji sam najmladji, još cetiri živa svedoka koji su te noci bili zatocenici Brozove tamnice na Adi Ciganliji.
Najstariji živi u Floridi, dva starija u Beogradu, a mladi u Kanadi.
Da je sve ovo tacno to svedocim ja, Michal Szaszkiewicz, jer sam te noci bio u sobi broj šesnaest Brozove tamnice na Adi Ciganliji.
Ništa nisam video, ništa nisam cuo, ništa nisam nikoga pitao, ništa mi niko nije rekao. Sve mi je poznato.
Smederevac Branisav Todorovic tvrdi da zna gde je sahranjen Đeneral Mihailovic
SEDEO SAM NA DRAŽINOM GROBU!
Voda cetnickog pokreta Draža Mihailovic ubijen je i sahranjen na Adi Ciganliji i danas bi mogao da pokažem mesto na kome je pokopan, tvdi Smederevac Branislav Todorovic.
Posle vise od pola veka misterije, Todorovic je jedan od onih koji nema dilema kad je u pitanju smrt i grobno mesto legendarnog denerala. U poslednje vreme sve cešce i glasnije mediji takodje nastoje da reše poluvekovnu zagonetku, a price su posebno podgrejane nakon smrti Miloša Minica, bivšeg visokog funkcionera komunistickog režima, koji je u vreme procesa Draži Mihailovicu bio javni tužilac.
Ispovest Todorovica koju sve do današnjih dana nije hteo da obelodani, pocinje u vreme dok je radio kao milicionar u Beogradu i kad je odlucio da ode u narodnu miliciju.
– U narodnu miliciju otišao sam u najboljim godinama. Kurs za milicionara pohadao sam u Vrbasu 1948 godine, završio sam ga bez teškoca, jer sam se bavio sportom, bio u odlicnoj formi. Bilo je to u vreme kroseva, stalne fizicke aktivnosti i ja sam pobedivao. Na kraju školovanja nisam bio prvi u klasi samo samo zbog toga što sam bio bez crvene knjižice. Iskreno, mislim da sam bio premlad za tako znacajno priznanje – kaze Branislav Todorovic.
S proleca 1949. odluceno je da se pri miliciji formira fudbalski klub.
– Da bismo proverili fizicke sposobnosti camcima smo se prevezli do Ade Ciganlije. Tamo je posle rata izgradjen kazamat za „neprijatelje naroda“ koji su optuženi i osudeni za „zlocine i zulum“ tokom Drugog svetskog rata. Znacajnih licnosti s proleca 1949. u kazamatu nije bilo, ali su objekti postojali i stražari su zatvor i dalje obezbedivali.
Posle napornog treninga, tik uz ogradu kazamata, buduci fudbaleri seli su da predahnu.
– Stražar je neocekivano u jednom trenutku, upiruci prstom u mene rekao drugom strazaru: vidi ti onoga – sedi na Cicinoj glavi. Okrenuo sam se levo, pa desno – nije bilo sumnje da misli na mene. Onda je kolegi pokazao na dvojicu iza mojih leda rekavsi da sede na grobu nemackog generala Lera – seca se Todorovic.
On istice da su milicionari mogli samo da slušaju, a ne i da što god pitaju, ali da je ipak dan kasnije doznao od stražara da je Dražu ubio neki Žuca.
– I danas bih mogao s odstupanjem od tridesetak metara, da oznacim mesto na kome sam sedeo 1949. godine i mesto na kome je pokopan Draža Mihailovic, a pored njega i general Aleksandar Ler – samouvereno kaže Branislav Todorovic.
A. N. DRINAC
Plitke laži Ljube Lazarevskog
Izvestaj o nacinu i mestu ubistva denerala Mihailovica je poceo da kruzi Beogradom jos oko 1985 godine i niko na taj izveštaj nije obratio pažnju. Nekoliko godina kasnije sin Andrije Hebranga, Andrija Hebrang mladji, kao visoki službenik hrvatske vlade traži od vlade u Beogradu da kaže gde je sahranjen njegov otac. Naime Andrija Hebrang stariji je bio u vreme sukoba izmedu Josipa Broza i Josipa Džugašvilija uhapsen i u zatvoru je navodno izvršio samoubistvo.
Andrija Hebrang stariji je bio ministar teške industrije. Vili Konte, brat Ivana je bio jedan od njegovih pomocnika. Pad Andrije Hebranga je vezan za hapšenje brace Vilia i Ivana Konta.
Svi koji su u vezi zahteva Andrije Hebranga mladeg zapitani rekli su da ništa ne znaju.
Nešto posle potrage Andrije Hebranga mladeg u raznim novinama u Beogradu izlazi svedocenje nekog Ljube Lazarevskog, bivšeg redova Brozove vojske, koji tvrdi da je on licno vodio denerala Mihailovica i drugih osam osudenih na smrt, na streljanje. Prica je smišljena na brzinu jer se u prici pored neverovatnosti iznosi i jedna ocita i plitka laz. Lazarevski tvrdi da je na streljanje vodio Mladena Žujovica, ali da je na intervenciju Sretena Žujovica (clana Politbiroa Centralnog komiteta Komunisticke partije) bliskog rodjaka Mladena, Mladen vracen sa streljanja.
Da je u pitanju plitka laž jasno se vidi iz same presude i iz pisanja novina tog vremena; naime Mladenu Žujovicu sudeno je u otsustvu, jer je u to vreme živeo u Parizu. Zatim niko nikada nije mogao da utvrdi u kakvom su srodstvu Mladen i Sreten Žujovic.
Na kraju, neverovatno je da je jedan clan Politbiroa rekao jednom obicnom redovu da vrati Mladena sa streljanja jer mu je ovaj bliski rodjak.
Ocigeldno je da je clanak pisan na brzinu jer je to nekome bilo hitno potrebno. Verovatno neko iz okruženja Miloša Minica uz podršku Mire Markovic, da bi se Andriji Hebrangu mladem bacio pesak u oci.
Mrtvima dugujemo postovanje,
a živima istinu
(Voltaire)
Kada sam prijateljima rekao šta znam o ubistvu denerala Mihailovica oni su me uzbudeno odvracali od toga da to iznesem pred javnost.
„Bolje da se takva sramota nikada ne dozna. Kako ce deca naša gledati na nas!“
Samo istina može coveka da spase. Laz nema prošlosti, nema buducnosti. Laz je trenutni izraz straha.
TRIBINA O DRAŽI
Srpska liberalna stranka u ponedeljak 111. maja u 17 sati, u prostorijama MZ Terazije 45 organizuje tribinu: PRAVNI ASPEKTI REHABILITACIJE DRAŽE MIHAILOVICA.
Na tribini ucestvu: akademik Kosta Cavoški, publicista Milioslav Samardžic (autor brojnih knjiga o cetnicima, Draži i cetnickom pokretu) i novinar Dragan Vlahovic.
Dok je Srbija pod komunističko-terorističkom okupacijom,nema promene.
Ubistvo carske porodice Romanov
Pred ubistvo carske porodice Romanovih se u jednoj od susednih soba kuće Ipatjeva okupilo 11 krvnika koji su te noći streljali carsku porodicu sa njenim slugama.
Evo njihovih imena: Jankelj Haimovič Jurovski, Nikulin, Stepan Vaganov, Pavel Spiridonovič Medvedev i Laonis Gorvat, Anzeljm Fišer, Izidor Endeljštejn, Emilj Fekete, Viktor Grinfeljd, Imre Nađ i Andreas Vergazi (plaćenici – Mađari).
Svaki od njih imao je revolver nagan sa sedam metaka. Jurovski je sem toga imao i mauzer, a dvojica – puške sa bajonetima. Svaki ubica je unapred odabrao svoju žrtvu. Tako je Gorvat odabrao doktora Botkina. Ali, pritom je Jurovski svima strogo zabranio da pucaju u Gospodara Cara i Carevića: hteo je (ili mu je to, možda, bilo naređeno) da sopstvenom rukom ubije Ruskog Pravoslavnog Cara i Njegovog Naslednika.
Kroz prozor se začula buka motora kamiona od četiri tone «Fiat», spremnog za prevoz tela. Streljanje uz buku kamionskog motora, da bi se prigušili pucnji, predstavljalo je omiljeni postupak čekista. To je učinjeno i ovoga puta.
Bilo je 1 sat 15 minuta posle ponoći po sunčevom vremenu, ili 3 sata 15 minuta po letnjem (koje su boljševici pomerili dva sata unapred) kada se Jurovski vratio u sobu praćen čitavim timom krvnika. Otišao je kod Gospodara. Nikulin je stao bliže prozoru, preko puta Gospodarice. Licem u lice doktoru Botkinu smesio se Gorvat. Ostali su se rasporedili s obe strane vrata. Medvedev je zauzeo poziciju na pragu.
Prišavši Gospodaru, Jurovski je rekao nekoliko reči, saopštavajući o predstojećem streljanju. To je bilo toliko neočekivano da Gospodar izgleda nije odmah shvatio smisao rečenog. Pridigao se sa stolice i zaprepašćeno upitao: «Šta? Šta?» Gospodarica i jedna od Velikih Kneginja stigle su da se prekrste. U tom trenutku je Jurovski podigao revolver i nekoliko puta opalio prvo u Gospodara, a onda u Naslednika. Skoro istovremeno i ostali su otvorili vatru. Velike Kneginje koje su stajale u drugom redu, videle su kako padaju njihovi Roditelji, i užasnuto zavikale. Bilo im je suđeno da ih nekoliko trenutaka nadžive. Streljani su jedan za drugim padali. Za dva-tri minuta je ispaljeno oko sedamdeset metaka. Za većinu Mučenika smrt je bila skoro trenutna.
Naslednik je slabo ječao. Jurovski Ga je dokrajčio sa dva metka u glavu. Ranjena Velika Kneginja Anastazija dotučena je bajonetima i kundacima. Ana Demidova se koprcala dok nije pala pod udarcima bajoneta. Nekolicinu žrtava su dokrajčili mecima ili bajonetima, pre nego što je sve utihnulo.
Kroz plavičastu izmaglicu koja je ispunila sobu posle otvaranja tolike vatre, pri slaboj svetlosti jedne električne sijalice slika ubistva je predstavljala užasan prizor.
Gospodar je pao napred, blizu Gospodarice. Uz njih je na leđima ležao Naslednik. Velike Kneginje su bile zajedno, kao da se drže za ruke. Doktor Botkin je zakoračio napred pre nego što je pao ničice s dignutom desnom rukom. Ana Demidova i Aleksej Trup pali su kraj zadnjeg zida. Kraj nogu Velikih Kneginja nauznak je ležao Ivan Haritonov. Svi ubijeni su imali po nekoliko rana, i zato je bilo izuzetno mnogo krvi. Lica i odeća su im bili obliveni krvlju, na podu su bile barice krvi, a kapljice i mrlje krvi pokrivale su zidove. Izgledalo je kao da je čitava soba preplavljena krvlju i da je to klanica.
Istražni sudija N.A. Sokolov je na zidu otkrio i snimio dva natpisa koje su krvnici ostavili.
Prvi se sastoji iz četiri kabalistička znaka. Istraga je zaključila da ga treba čitati zdesna ulevo. U knjizi R. Viltona «Poslednji dani Romanova» taj se natpis dešifruje ovako: «Tu je poglavar religije, naroda i države ubijen, naredba izvršena». U Britanskom muzeju se nalazi Enelova knjiga «Žrtva» u kojoj je potpuno razotkriven tekst natpisa: «Tu je po nalogu tajnih sila Car žrtvovan za razaranje države. O tome se obaveštavaju svi narodi».
Drugi natpis je maltene sasvim na nemačkom, maltene sasvim citirajući pesmu H. Hajnea o kažnjavanju cara Valtasara, zato što je uvredio Starozavetnog Jehovu (Dan. V, 30): «Belsazar ward aber in selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht». («No iste te noći Valtasara ubiše sluge njegove»). Onaj koji je ostavio potpis uneo je odgovarajuće, na prvi pogled neprimetne izmene: «Belsatzar (engl., franc.: ruski car) ward (aber – nem.: no) in samim tim simvolički zapisnički-selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht» zabeleživši da je tu izvršeno krvavo pogubljenje. Na samoj ivici prozorske daske mastilom su jedan nad drugim ispisana tri natpisa: «1918. godine», «148467878 r», a kraj njih je istim mastilom i rukopisom napisano «87888».
U to vreme u «Kuću Posebne Namene» stigli su Šaja Gološčokin, Beloborodov, Mebius i Vojkov. Jurovski je zajedno sa Vojkovom pomno pregledao ubijene. Prevrtali su ih na leđa da vide nema li još znakova života u njima. Pritom su sa svojih žrtava skidali dragocenosti: prstenje, narukvice, zlatne satove. Zatim su tela umotali u unapred pripremljeno sukno za šinjele i na nosilima načinjenim od dveju rukunica i čaršava preneli na kamion koji je stajao pred ulazom. Za volanom je sedeo zlokazovski radnik Ljuhanov. Kraj njega su seli Jurovski, Jermakov i Vaganov.
Pod okriljem noći kamion je krenuo od kuće Ipatjeva, spustio se Voznesenskim prospektom prema Glavnom prospektu i izašao iz grada kroz predgrađe Verh-Isetsk. Tu je skrenuo na jedini put koji vodi u selo Koptjaki na obali Isetskog jezera. Put tu prolazi kroz šumu, presecajući Permsku i Tagiljsku železničku prugu. Već je svitalo kada je oko 15 vrsta od Jekaterinburga i četiri vrste pre Koptjaka, u gustoj šumi na mestu «Četvorica Braće» kamion skrenuo levo i izbio na omanju šumsku poljanu kraj niza zapuštenih rudarskih okana zvanih «Ganina Jama». Tu su tela Carskih Mučenika istovarena, raskomadana, polivena benzinom i bačena na dve velike vatre. Kosti su uništavane pomoću sumporne kiseline. Tri dana i dve noći ubice su, uz pomoć 15 odgovornih partijskih komunista specijalno mobilisanih u tu svrhu, radile pod neposrednim rukovodstvom Jurovskog, po uputstvima Vojkova i pod nadzorom Gološčokina i Beloborodova, koji su nekoliko puta dolazili iz Jekaterinburga u šumu. Najzad je uveče 6/19. jula sve bilo svršeno. Ubice su brižljivo uništile tragove vatri. Pepeo i sve što je ostalo od spaljenih tela, bačeno je u rudarsko okno u koje je potom ubačeno nekoliko ručnih granata, a zemlja je unaokolo prekopana i na nju nabacano lišće i mahovina, da se prikriju tragovi zločina koji je tu počinjen.
**
Eto da se vide zločinački porivi komunista,svi oni koji su komunisti su isti takvi zločinci.