"Жао ми је што Црна Гора није пласирала на ово такмичење. Али, овај успјех ће имати велики утицај на читав регион, укључујући и Црну Гору", каже Станић. Двогодишња суспензија, коју је зарадио на прољеће 2006. године, када је као играч швајцарског Грасхоперса, након полуфинала плеј-офа са Сент Галеном, био позитиван на кокаин, ризиковала је да му упропасти и живот и каријеру, за коју је већина рукометних стручњака тврдила да ће бити успјешна. Како каже, ниједно тренутка није хтио да “оптужи срећу, судбину, неког другог, већ искључиво себе”…
Није се, међутим, предавао, уз помоћ и подршку људи који су га знали, а нарочито породице и супруге Викторије, која је стално била уз њега, успио је да испуни циљ – да се врати на прави начин. Мојковчанин Дарко Станић је у недјељу изабран за најбољег голмана Европског рукометног првенства у Србији. Иако са Србијом није успио да се домогне злата (у финалу пораз од Данске), али је и сребро сјајан успјех, на крају је Станић успио да дође до индивидуалног признања, којим је заокружио одличан шампионат јер је био један од најзаслужнијих, ако не и најзаслужнији за успјех “орлова”…
"Након финала нијесам нешто пуно размишљао о томе, али наравно да сам срећан због признања. Чини ми се да је то, имајући у виду све што сам прошао у животу, награда и потврда да сам на правом путу. Једноставно, то је неко остварење дјечачких снова. Фантастичан је осјећај бити изабран за најбољег голмана на тако великом такмичењу", каже на почетку разговора за „Вијести“ Дарко Станић, голман Србије и скопског Металурга, који је поникао у Мојковцу, тадашњем Брскову, а носио се дрес Ловћена, Берана, Црвене звезде, њемачког Гросвалштада и словеначког Копра.
Изгорјели у жељи
Иако ће у мају бити четири године од како се вратио на терен, чини се да је Станић на тек завршеном Европском првенству на најбољи начин потврдио класу. Ипак, ни његових 15 одбрана у финалу нијесу помогли Србији да савлада Данску, која је, иако не убједљиво (21:19), заслужено славила, у мечу у којем Србија није успјела да понови партије из претходних утакмица.
"Главе су још нијесу охладиле. Након пораза у финалу од Данаца било је тешко да прославимо сребро на прави начин. Тешко је кад се изгуби утакмица. Више се радујеш бронзи, јер си је освојио посљедњег дана, него сребру, пошто си изгубио финале. Али, дан послије финала сам доста задовољнији него након утакмице, јер смо, ипак, направили велики резултат", наставља причу Станић, који је просјечно биљежио 10,5 одбрана по мечу, и 42 одсто успјеших одбрана. Голман Србије истиче да му се чини да је екипа у финалу изгорјела у жељи.
"Нијесмо имали снаге, тотално смо били истрошени, физички и емотивно, није било оне енергије као у претходним утакмицама. А и публика се била уморила, имали смо најлошије навијање у финалу, док је остатак шампионата протекао у фантастичном навијању. Као да су се сви тог дана истрошили, нијесу могли више да навијају. Прво за Ђоковића шест сати, онда ватерполо, и на крају рукомет. Вјероватно су многи казали „само да ови рукометаши што прије завршавају, па да идемо кућама“", уз осмјех каже Станић.
Велики успјех
Потврдило се оно неписано спортско правило да је јако тешко два пута добити истог ривала на једном такмичењу (Србија је била боља од Данске у првој фази такмичења 24:22). Исти случај је био и у мечу за бронзу, када се Хрватска реванширала Шпанцима за пораз у Главној рунди...
"Сви су о томе причали, али ја сам мислио да ћемо извући неке поуке и бити довољно јаки да, ипак, ми добијемо. Данци, ипак, имају више искуства у оваквим утакмицама. Пришли су тој утакмици на прави начин, док смо ми били издувани као балон, тако да им није било тешко да нас добију"! Станић, ипак, истиче да је јасно да је Србија остварила велики успјех освајањем сребра.
"Чини ми се да је то успјех и читавог региона. Увијек сам говорио да ми је драго да су и Хрвати у врху, Македонци су несрећно испустили полуфинале, Словенија је била шеста. Жао ми је што Црна Гора није пласирала на ово такмичење. Али, овај успјех ће имати велики утицај на читав регион, укључујући и Црну Гору. Потврдило се да се прави рукомет игра на Балкану, имамо традицију, народ воли и размије тај прави мушки спорт. То је потврдило је толико интересовање на овом првенству, навијачи су, заиста, направили неуобичајен амбијент за рукомет. Када се велика такмичења одржавају на Западу, тамо је публика, углавном, мирна, позоришна. То су ми потврдили и Данци, који су били у истом кафићу са нама по завршетку финала. Рекли су да је атмосфера била невјероватна, да у животу то нијесу доживјели, и да је био посебан осјећај играти пред таквом публиком. И ја то исто кажем".
Да ли вас је истрошио дуел са Хрватском у полуфиналу, који је донио и посебан емотивни набој?
"Како не. То је била посебна утакмица. Прво јер се радило о полуфиналу, а онда и због тога што смо играли са Хрватском. Атмосфера у дворани је била незапамћена. У каријери нијесам то доживио, нити било ко од рукометаша који су играли. И у јавности је било мишљење да је најважније добити ту утакмицу, а у финалу како буде. Са спортске стране гледишта, ја нисам задовољан таквим размишљањем, али тако је то на Балкану".
Прије почетка шампионата, имајући у виду и чињеницу да сте били домаћини, каква су била ваша размишљања о коначном пласману?
"Кад су ме око Нове године питали шта очекујем, ја сам рекао да очекујем да се не обрукамо. Много није ствари није функционисало, много тога је требало поправити, а мислио сам да нема времена за то. Размишљао сам по старом српском обичају, „дако се све намјести у посљедњем тренутку“. Тако је и било".
Да ли Србија може сада да оствари континуитет добрих резултата?
"Нико не може да гарантује како ће даље ићи. Али, пробили смо неке психолошке блокаде. Србија има квалитетних играча, и мислим да је заслужено се нашла у врху овог шампионата. Ми очекујемо да више не играмо епизодне улоге у европском и свјетском рукомету. У сваком случају, мислим да би полако треба да се на овим просторима улаже у рукомет, што се клубова тиче, да бисмо могли да уживамо у таквим спектаклима дуже вријеме. Требало би наставити овим путем, и овај успјех материјализовати, да не остане само сјећање". Из данашње перспективе, двогодишња суспензија изгледа као далека прошлост.
Ипак, тада је све било другачије, а Дарко је био један од ријетких који је у то вријеме отворено причао о проблему у којем се нашао…
"Био сам свјестан свега, читаве ситуације у којој сам се нашао. Није ми нико подметнуо кокаин. Ја сам крив. Када погријешим, нико ми није крив. Рекао сам себи: „Погријешио си, направио си глупост.“ Стицајем околности нашао сам се у друштву које је конзумирало дрогу. На тесту длаке косе утврђено је да сам само једном узео кокаин. Био је то велики шок за мене", казао је Станић непосредно прије истека суспензије.
Са медаљом око врата и личним признањем, Станић данас има потврду да га поменута епизода није пореметила…
"Првог тренутка када ми се то десило, одмах сам схватио да ме живот усмјерио неким другим путем. Нијесам то видио као неку катастрофу, да ми је живот уништен. То сам само схватио као да сам пливао уз ријеку живота, а да ме та ријека избацила и убацила у њу да пливам заједно са њим низводно, лагано, неким бољим, природнијим путем. Из овог угла стално говорим да сам срећан што сам прошао кроз то, јер не бих доживио овако лијепе тренутке у животу да се то није десило. Јесте то био велики ударац, а ако неко размишља правилно, позитивно, и вјерује у себе, и све то ради искрено, онда се све намјести да крене како треба", говори данас Станић.
Колико пратиш црногорску репрезентацију, може ли се брзо поново наћи на неком великом такмичењу?
"Данашњи веома добри носиоци игре у репрезентацији Црне Горе немају насљеднике. Црној Гори требају младе снаге, без којих нема будућности у било којем спорту. Надам се да ће и они успјети да направе неки запажен резултат да би анимирали јавност и покренули све. Свуда је највећи успјех и богатство кад анимираш дјецу, кад постанеш њихов идол и кад им служиш као мотив да почну да се баве рукометом. Надам се да ће и Црна Гора то урадити", закључио је Станић, саиграч црногорских репрезентативаца у Металургу, Младена Ракчевића и Жарка Марковића.
Изабрао сам Србију јер су ме у њој више поштовали него у Црној Гори
Кад ме питају зашто играм за Србију, ја кажем да је за мене то увијек био исти народ. Као што играм за Србију, исто бих играо и за Црну Гору, истим срцем и истом жељом. На успјехе Србије и Црне Горе гледам као на заједнички успјех. Превише смо повезани да бисмо се дијелили. Тако ја размишљам", каже Станић.
Пошто су Црна Гора и Србија од маја 2006. године двије државе, морао си да се опредијелиш. Зашто си изабрао Србију, иако си рођен у Мојковцу?
"Гледао сам неку људску страну свега тога. Ипак, све што сам постигао, постигао сам кроз Србију. Наравно, био сам и у Беранама, али у Србији су ме увијек више поштовали него у Црној Гори. У најтежим тренуцима мог живота и каријере, баш у Србији су се нашли људи да ми помогну. У вријеме када сам се одлучио, селектор је био Јовица Цветковић, и тај Јовица Цветковић је годину дана прије краја моје суспензије разговарао са мном и изразио жељу да играм за Србију, на првој утакмици баража за Свјетско првенство у Хрватској. Практично сам прву утакмицу након суспензије играо за репрезентацију Србије. Црногорци су се јавили 10 дана прије те утакмице, јер им се био повриједио Горан Стојановић".
Ко те звао из Црне Горе?
"Звали су ме из Савеза, људи које знам. Звало ме више њих. Размишљао сам се, али сам морао, кажем вам, да испоштујем људе који су увијек вјеровали у мене", истакао је Станић.
Министар одбране
Голман мачјег рефлекса, чијим бравурама су се дивили сви љубитељи овог спорта у некадашњој Југославији, мајстор живих лопти, након Европског првенства је добио још један надимак – Министар одбране!
"Не дај Боже да ми је Дарко Станић отац. Све би ми живо бранио! – један од од најновијих вицева.
"То је цијена популарности, сад смо медијски испраћени, популарни у читавом регион, зато се и смишљају такве шале, вицеви. Не могу да кажем да ми није драго, наравно да јесте, али не могу да се поистовјећујем с тим", каже Станић.
Људи са сјевера Црне Горе имају врхунске физичке предиспозиције
Кошаркаш Игор Богавац, фудбалер Стефан Савић, атлетичар Данијел Фуртула, рукометаш Дарко Станић…Заједничко им је да су рођени у Мојковцу… "Увијек сам говорио да је сјевер Црне Горе врло посебан. Људи са тог подручја имају врхунске физичке предиспозиције, веома су талентовани, скоро за све спортове. Моја жеља је да нешто да се у мом Мојковцу и сјеверу Црне Горе нешто направи на високо професионалном нивоу, да би се те предоспозиције валоризовале на прави начин. Данас је врло тешко у модерном времену наћи праве и природне атлете. Свако улагање у то би било врло корисно", каже Станић.
Да ли те изненадила титула Мојковца прошле сезоне?
"Па није. Драго ми је и срећан сам што у Мојковцу имамо човјека, Влатка Ракочевића, који квалитетно улаже у рукомет, и који се окренуо младим играчима и стварању неког новог таласа рукометаша. Е сад, треба да прође неколико година да би добили прави резултати. Титула Мојковца показује да се правим начином рада може направити одређени успјех, али бити првак Црне Горе није толико велики резултат колико би било велико да почнемо да производимо праве, младе рукометаше, и да по томе будемо препознатљиви", закључио је Станић.
