Мирослав Ћосовић: Павлу Ђуришићу дати Тринаестојулску награду?
1 min readЛик који је изумио да су Црногорци настали мијешањем Влаха и Албанаца, извјесни Мирослав Ћосовић, је на Аналитици у тексту под називом “Ко је био Павле Ђуришић, “ослободилац” Берана?”- замјерио митрополиту Амфилохију због тога што је митрополит рекао да је Беране у Тринаестојулском устанку ослободио Павле Ђуришић!Ту тезу митрополита је трапави Ћосовић оборио на тако траљав начин да је чак и двоглави орао на црногорском грбу пао од смијеха. Тачније, у опису биографије Павла Ђуришића, Ћосовић је написао: ”Учествовао је у 13-јулском устанку 1941, једином општенародном устанку у поробљеној фашистичкој Европи.”
Послије овога, не би било за чуђење да се Павле Ђуришић кандидује за Тринаестојулску награду, са Ћосовићевим образложењем да је капетан Павле Ђуришић “учествовао у једином општенародном устанку у поробљеној фашистичкој Европи”. Ипак, Ћосовић је показао огромно незнање и површност на многим мјестима у тексту, иако је одмах рекао:”Сви подаци о Ђуришићу у овом тексту, су из књиге „Павле Ђуришић“ др Радоја Пајовића, који је најбољи познавалац Другог свјетског рата код нас.”
Злочини над муслиманима
Ћосовић се у том тексту осврнуо на злочине почињене над муслиманима од стране четника, и износи следећу тврдњу:
” У фебруару 1943., Ђуришићеве снаге су напале муслиманска села у пљеваљском, чајничком и фочанском срезу и том приликом је убијено 1200 одраслих мушкараца (од којих је један дио био наоружан) и 8000 жена, ђеце и стараца.” Ћосовић није нагласио да је ову процјену жртава дао Павле Ђуришић, а да Општински пописи жртава рата не потврђују овако високе губитке међу муслиманским становништвом. Истина је следећа…У пљеваљској општини (срезу) пописано је 1380 муслиманских жртава 1943.г. За фочанску општину (срез) пописано укупно 1043 цивилних муслиманских жртава 1943. године. За општину Чајниче установљено је 598 муслиманских жртава, али током рата. Ђуришић је тврдио да се радило о 9200 жртава, а добија се, чак и ако се урачуна да су све жртве током рата у Чајничу биле те 1943. г. – број од 3021 жртава.
Разлог што је Ћосовић промашио, и увећао три пута број трагично погинулих цивила муслиманске вјероисповијести, Бошњака, приликом свирепе операције фебруара 1943. г., лежи у томе што Ћосовић није историчар. Он се позива на нетачне податке др Радоја Пајовића, а те нетачне податке износи и др Шербо Растодер. Међутим, да је Ћосовић озбиљан истраживач и прави аналитичар, не би му требали историчари који су полуполитичари и спекуланти типа Пајовића и Растодера, већ је сам могао погледати Савезни попис „Жртве рата 1941-1945.“ из 1964. и ревизију овог пописа гдје је број жртава чак и увећан, и гдје су жртве дате именом и презименом. Тако се и десило да Пајовић и Ћосовић тврде да је број жртава Бошњака у Фочи био 3 – 4000 људи, али не дају податке да је 1943. г. страдало 1 043 Бошњака, а да прије операције Ђуришића- 1942.г. пострадало 2508 Бошњака. Осим тога, није тачан податак да је број жртава Бошњака у Фочи био 3 – 4000 људи, већ је већи. Наиме, по првим пописима потврђено је 3525 цивилних жртава међу Муслиманима у Фочи. По ревидираним, на територији општине Фоча током Другог светског рата страдало је 6030 становника, од овог броја на страдале Муслимане (Бошњаке) отпада 4924 (81,66%), а на Србе 1046 (17,35%) жртава.
Муслиманска милиција против Тринаестојулског устанка
Растодер, Пајовић као и спикер Ћосовић се никада нису осврнули у јавности по питању фактора Муслиманске милиције, који је био окидач за злочине који су потом почињени над муслиманима. Дакако, сви се слажу да је одмазда била нехумана, свирепа, да по обиму вишеструко превазилази број убијених Срба, као и то да је проценат жртава млађе популације био ужасно висок. Ипак, да се подсјетимао, у гушењу Тринаестојулслог устанка су учествовале и Муслиманске милиције из Плава, Гусиња, Санџака и Метохије, које су бројале огромних 20 000 војника, према подацима које даје Милија Станишић у књизи ,,Дубински слојеви Тринаестојулског устанка у Црној Гори“. Предраг Т. Шћепановић у Гласу Холмије каже:
,,Документа говоре да је у вријеме јулског устанка 1941., хоџа Осман Растодер из Петњице био је један од помагача италијанском окупатору у разбијању народног устанка у Беранском срезу. Као комадант албанских трупа на сектору Полица – Турјак организовао бројне нападе на територију Беранског среза, послије јулског устанка 1941., гдје живи православно становништво, ради паљења кућа, пљачкања и убијања недужног становништва. У поличким селима Заграђу и Горажду запалио је 54 куће. Убијен је од ОЗНЕ 1946. године, као одметник“.
Есад Муминовић, бивши припадник обавјештајних служби ЈНА и Војске Југославије, за дневник ДАН је рекао следеће:
,,Неки догађаји у Плаву и Гусињу већ деценијама се заобилазе, а без њиховог откривања и суочавања са њима, посебно муслимана, тешко да ће бити бољитка у Црној Гори. Наиме, почетком 1941. године и касније, припадници муслиманске милиције (на албанском бали-вулнетари) и балисти у околини Плава и Гусиња убили су више десетина Срба, и то искључиво због тога што су били Срби. Тадашња муслиманска милиција и балисти били су саставни дио италијанске окупаторске војске и на терену су спроводили пројекат етнички чисте „Велике Албаније”. Осим тога, oн објашњава да је Саво Јоксимовић у књизи „Батаљони народних одборника“, издатој у Београду 1975. године, записао да је у то вријеме у Плаву и Гусињу извршено масовно хапшење Срба, који су потом свирепо убијени и стријељани по наредби вођа муслиманске милиције. Уз то, спаљено је на десетине српских кућа, а муслиманском милицијом у вријеме тих злочина командовали су Шемсо Феровић и Саљо Никочевић“.
Есад Муминовић указује да су многе историјске чињенице из Другог свјетског рата скриване од јавности. То се посебно односи на формирање муслиманске милиције, а Муминовић наводи да је ту милицију формирала италијанска окупациона власт, да је била састављена искључиво од муслимана и да је дјеловала у муслиманским дјеловима Црне Горе (Плав, Гусиње, Подгорица, Рожаје и Улцињ). У Плаву и Гусињу те јединице су располагале са око 1500 пушака, док их је у Подгорици било око 500. У Подгорици је било 250 припадника муслиманске милиције и 250 Албанаца католика који су сачињавали батаљон муслиманско-католичке фашистичке организације.
Муминовић: Непријатељи муслимана нису Срби, већ они који који им Србе намећу као непријатеље
У наставку текста за дневник ДАН, Есад Муминовић каже:
,,Ово говорим јер се већ деценијама прикривају подаци о квислиншким снагама у Црној Гори и у том контексту једино се наводи равногорски четнички покрет генерала Драже Михаиловића. Не мислим да су његове снаге биле квислиншке, јер су оне биле већином састављене од официра који су школовани на академијама, а тамо су учили како се брани отаџбина, а не како се издаје. Официри се не школују да буду ратни злочинци, него ослободиоци. Нажалост, четници се спомињу као једине квислиншке јединице и у историјским уџбеницима из којих наши ђаци уче о догађајима из Другог свјетског рата, док нема ни слова о муслиманској милицији и албанским балистима.„
Он каже да је муслиманска милиција малтретирала све оне који нијесу жељели да буду с њима, па и његову бабу по мајци, јер је њена кћерка била у партизанима. Муминовић наводи да је током рата било и одважних муслимана, који су штитили православну нејач, али су они били под „посебним“ третманом.
,,Током Другог свјетског рата у Плаву и Гусињу нико није страдао од четника. Међутим, јесу Срби од бали-вулнетара и балиста, али црногорска историја то нигдје не помиње, као да хоће да избрише све трагове о томе што се дешавало у Плаву и Гусињу и осталим градовима који су током Другог свјетског рада били припојени „Великој Албанији”. Залажем се да се каже истина о томе, како би будуће генарације могле да живе на здравим темељима. То се посебно односи на муслимане, који морају да постану свјесни да су православног поријекла и да не смију дозволити да било ко њима манипулише и окреће их против Срба. Њихови непријатељи нијесу Срби, већ они који од Срба стварају њихове непријатеље – поручује Муминовић и пита зашто интелектуална елита Црне Горе, а посебно историчари, о свему овоме ћуте и тако учествују у прикривању злочина, што је саучествовање у злочину.”
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Zasto je ovoliko komentara na temi koja nema veze sa zivotnim problemima? Jesu li botovi ili volonteri?
Kako su se uzbunili duhovi jer treba ovo Crnogorcima treba njima ovakva stvar jer se gubi zanimanje, a ako opasnost kao cetnici tu jos postoji i za njihovim radom je nasuna potreba.Hajte jadovi idite pa tecite koze ako ih gdje ima ili ih uvezite iz Albanijem pa u brda ,ko zna mozada tamo nadjete nekog Skripara,koji bi to bio uspjeh za vas bijednike od bijednika vasih oceva i djedova,sve spijuni i ulizice,kako vas nije sramota od ++++++ kad obraza vec nemate..
E JO te nije ovaj sajt najbolji u CG , vazda šala , komike , doskočica , satire , obrađivanja novijeh istina – bajki…. jednom riječju niđe se ne nasmijem ka ođe , zato sve pohvale uredništvu za inovativni stil informisanja pučanstva , može dan biti noć a noć možda i nije to nego dan , da se čo’ek zabavi i razonodi , što i jeste poenta pisanja , zato BRAVO za IN4S , vazda me nasmijete do suza !!!
Krečite li krečite novo ćetnici, ali uzaludno!
Pavle i svi crnogorski ćetnici su bili i ostali sluge okupatora i koljači sopstvenog naroda, pa trknite po još jupola jer se njihovi krvavi i izdajnički tragovi ne mogu sakriti krecenjem.
Odje nema pomena o serbljackome narodu bosnjackome narodu hriscanima muslimanima zidovima odje je pisano o splacini cetnjackoj iz Crne Gore ,nuzniku odrodjenome koji je bio sluga okupatoru i serbljackoj armadi !!! Vi dodjoste od rata sa turcioma do WWI pa WW II i temem koje veze blage neaju sa ovijem tekstom ! Dakle bagro cetnjacka mudzahedicka i ustaska vi nijeste drugo do izdegenerisana pasmina kukavica ! Kad se drzite toga a priej 100 – 200 godna se nesto desilo i opravdabvate drzite li se onda i onoga ako on izije goMno moram i ja ili ?????
Трн-ага потурице, под много си ми се никова расписао. Обриши тур са тим измишљеним масовним злочинима над муслиманима. Кад су се партизани вратили из Босне и кренули да протјерују четнике према западу, твоји баљови на челу са хоџом Хусеином Ровчанином су им пуцали у леђа и бранили одступници Ђуришићу. Провјери баљове ово што сам написао а онда ми објасни откуд ви на истој страни са својим „џелатима“.
Благо теби Крсто, да Бог да зивио како мислио.
Паметном доста. Уздрављу.
Komentari ovih četničkih monstruma koji su okupirali za stalno ovaj sajt su dokaz o količini zla koji nose u sebi! Za njih ne vrijede argumenti. Miješaju događaje koji se vremenski ne podudaraju i predstavljaju ih kao uzrok i posljedice. jedan ovđe pomenu zločin u Velici koji se dogodio mnogo poslije Đurišićeve genocidne akcije u Pljevljimakao uzrok što su četnici tako postupili! nema tog normalnog čovjeka koji može izdržat diskusiju sa takvima, sa onima koji upoređivanjem broja mrtvih (i tu dolaze u koliziju jer opisuju i upoređuju desetine sa desetinama hiljada) a zaboravljaju osnovno: da svaka žrtva ima svoje ime i da svaki dželat ima svoje ime. Nema kolektivne odgovornosti a to je baš specijalitet i izum četnika: mi smo njih na stotine hiljada jer su oni nama pobili 10 ili 20? No, neka njih. Tu se radi samo o pokvarenosti i teškoj psihičkoj bolesti no se čudim Srbima što prihvataju te monstrume kao svoje, a koliko su im svoji govore mnogobrojne srpske žrtve od njihovog zločinačkog noža! Od njih se može očekivat svako moguće i nemoguće pravdanje a prije svega totalno izmišljene i za njih prilagođene istorijske činjenice! Zbog toga prekidam diskusiju sa tim neljudima jer ne mogu da se takmičim sa njihovom pokvarenošću!
Moram samo da dodam da je Crna Gora dužna da ne dozvoli da se to zlo ovđe rehabilituje kao u Srbiji!
Smrt majora Ivana Fregla
Jugoslovenska vojska u otadžbini i izbeglička vlada proglasili su oslobođenje svih Južnih Slovena, ujedinjenih pod okriljem zajedničke majke – Velike Jugoslavije, kao osnovni ratni cilj
Ivan Fregl i Aleksandar Mišić
Čim ga je jugoslovenska izbeglička vlada postavila za komandanta „svih patriotskih snaga u Jugoslaviji“, pukovnik Mihailović je svoj pokret preimenovao u Jugoslovensku vojsku u Otadžbini. Ova poslednja naznaka u nazivu vojske bila je nužna zbog toga što su se jugoslovenske vazduhoplovne i pomorske snage 1941. godine, zajedno s vladom, takođe povukle iz zemlje i bile su pod direktnom britanskom komandom na Bliskom istoku.
Na osnovu ovlašćenja jugoslovenske izbegličke vlade, Mihailović je od svih naoružanih ustaničkih pokreta i grupa u zemlji zatražio da se stave pod njegovu komandu, a osnovni ratni cilj svoje vojske tih dana ovako je definisao:
– Oslobođenje svih Južnih Slovena ujedinjenih pod okriljem zajedničke majke – Velike Jugoslavije.
KOMUNISTI su ga glatko odbili, a komandanti srpskih ustaničkih snaga u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Dalmaciji i Lici izrazili su mu lojalnost, pa će Mihailovićev pokret u ovim krajevima uskoro imati desetine hiljada pristalica.
Povoljne reakcije stigle su i iz Slovenije, pa će Jugoslovenska vojska u otadžbini uskoro u ovom delu Jugoslavije raspolagati s više od hiljadu pristalica.
Još u maju 1941, u vreme kada se Mihailović pojavio na Ravnoj gori, oko generalštabnog majora Jugoslovenske vojske Ivana Fregla u Sloveniji su se počeli okupljati neki aktivni oficiri Jugoslovenske vojske. Major Fregl ubrzo je krenuo u Beograd, da obiđe suprugu i ćerku Gordanu, a njegov plan da se posle nekoliko dana vrati u Sloveniju osujetili su Nemci, koji su ga uhapsili u Beogradu.
Iz nemačkog zatvora spasao ga je jedan njegov beogradski prijatelj, a Fregl je pobegao na Ravnu goru. Postavljen je za načelnika Štaba Kolubarskog vojno-četničkog odreda, kojim je komandovao njegov kolega, major Aleksandar Mišić.
Pored ove dužnosti, major Fregl je na Ravnoj gori s Dražom Mihailovićem osnovao oficirsku školu, u kojoj je predavao strategiju ratovanja. Tu školu kasnije je završio i najstariji Mihailovićev sin Branko.
VOĐSTVO nad grupom slovenačkih oficira Jugoslovenske vojske, koji se nisu mirili sa okupacijom Slovenije, posle odlaska majora Fregla na Ravnu goru preuzeo je major Karl Novak, koga je Mihailović početkom septembra 1941. postavio za predstavnika svog pokreta u Sloveniji.
Slovenački četnici širili su krug svojih pristalica, pa su uskoro pokrenuli i svoj nedeljni list, Sloboda ili Smrt, štampan u 3.000 primeraka. Na širenje organizacije uticala je i emotivna naklonost Mihailovića prema Slovencima, kojima je već prve godine rata obećao da će učiniti sve da se Sloveniji, pored Primorske oblasti, priključe i Koruška i Štajerska.
SREDINOM decembra 1941. Nemci su streljali dvojicu bliskih Mihailovićevih saradnika, majore Aleksandra Mišića i Ivana Fregla.
DRAŽA OPASNIJI OD HITLERA I PAVELIĆA
POČETKOM decembra te 1941, na predlog jugoslovenske izbegličke vlade, kralj Petar Drugi je pukovnika Mihailovića unapredio u čin brigadnog generala. Mihailović je zahvaljivao, moleći generala Simovića da u kontaktu s britanskim i sovjetskim diplomatama u Londonu pokuša uticati na jugoslovenske partizane da zaustave građanski rat u zemlji: – Građanski rat trajao bi dugo, a u međuvremenu ništa ne bi bilo učinjeno protiv Nemaca. U poslednjih tridesetak dana te 1941. Tito je u depešama koje je poslao u Moskvu Mihailovića napao dva puta, Hitlera i Pavelića – nijednom.
Prema svedočenju jednog očevica, noć uoči njihovog streljanja ovako je izgledala:
– Noć su proveli u takozvanom policijskom zatvoru u Valjevu, u posebnim ćelijama u kojima su specijalno za njih unesene vojničke postelje i gvozdene peći.
– Bilo im je doneseno i pravo obilje jela i pića. Ali dok major Fregl nije ni od čega hteo išta da okusi – on je neprestano ležao na postelji zanesen u svoje misli – major Mišić se obilato služio i jelom i pićem.
– Do u samo svanuće, Mišić je bio budan. Pio je pritom neprestano crno vino. I čas je pevao, čas plakao.
– Ujutru, tek što se razdanilo, Mišić i Fregl izvedeni su iz svojih ćelija na dvorište i tu fotografisani. Nekoliko puta sami, a nekoliko puta s nemačkim oficirima koji su došli po njih.
Dan posle njegovog streljanja u Valjevo je stigla Freglova supruga Milica:
– Otišla sam u Valjevo – ispričala je ona pola veka kasnije – u nameri da ga spasem. Primio me je nemački kapetan fon Štenc. Odlično je govorio srpski. Bio je pre rata inženjer u Sarajevu.
– Umesto pomoći, pružio mi je zapečaćeni koverat i rekao: „Morate da budete hrabri, jer vaš muž je poginuo kao heroj.“
– Umalo se nisam srušila. Ali one reči, da je umro kao heroj, delovale su. Izašla sam ćutke na hodnik i otvorila koverat. U njemu je bilo nešto novca i Ivino oproštajno pismo koje brižljivo čuvam:
– Valjevo, 16. decembra 41. Mila ženice. Nemački ratni sud me je danas osudio zbog „četnikovanja“ na smrt. Ništa se ne bojim. Žao mi je samo tebe i Gođe (ćerke Gordane).
– Nevin umirem. Savest mi je potpuno čista. Umirem za čast otadžbine i naroda. Umirem kao junak i sam ću komandovati paljbu.
– Žao mi je samo što nisam poginuo na bojnom polju. Budi hrabra i vaspitavaj dobro Gođu. Moje odelo, civilno, nalazi se kod prote Popovića u Mionici. Šaljem ti i nešto novca. Ljubim tebe, Gođu i sve moje, tvoj Srček.
Prema svedočenjima njegovih ratnih drugova, poslednja želja Ivana Fregla bila je da sam komanduje nemačkim streljačkim strojem koji je trebalo da ga ubije. Slušajući ga sa nevericom, nemački oficir mu je izašao u susret.
Nekoliko trenutaka posle streljanja majora Fregla i Mišića Ratni dnevnik Vermahta beleži da otpor ustanika baš u tom kraju nije jenjavao:
– Jake bande jugozapadno od Valjeva. Bande su se pojavile i na zapadnom Kosjeriću.
ODMAH po okupaciji Jugoslavije, italijanske vlasti su od slovenačkog političara, diplomate, pisca i bankara Ivana Hribara, ultimativno zahtevale da preuzme dužnost gradonačelnika okupirane Ljubljane. Hribar je to kategorički odbio i umotan u jugoslovensku zastavu u 90. godini života skočio je u ledenu Ljubljanicu.
Iza sebe je ostavio poruku s Prešernovim stihovima:
Manje je strašna noću crne zemlje krilu,
Nego pod svetlim suncem ropstva dani.
Cak sam siguran da i ovaj sajt placaju hebeni Englezi,samo ako se malo dublje zagrebe u finansije…
NABIJALI SMO ZAROBLJENE SRBE NA KOLAC!
Oficir Al Kaide Ali Hamad, državljanin Bahreina, koji je ove nedelje zatražio azil u Srbiji posle odležane 12-godišnje zatvorske kazne u Bosni, priznaje da je i lično za vreme rata u BiH učestvovao u stravičnim zločinima odreda „El Mudžahedin“ nad Srbima i Hrvatima!
Ubica pokajnik… Ali Hamad
Ali Hamad kaže da sada sve priznaje zbog „griže savesti“, i da za sebe ne traži nikakve privilegije. Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine predložilo je Vladi Srbije da Ali Hamadu omogući dolazak u Srbiju i svedočenje. Prenosimo delove njegovih ranijih svedočenja o zločinima:
– Najveći broj ubistava izvršio je Egipćanin Abu Mina, oficir zadužen za bezbednost i specijalne zadatke u odredu „El Mudžahedin“. Mina je ljude ubijao motornom testerom i velikim nožem. On je ubijao zarobljene Srbe u Zavidovićima. Pred postrojenim mudžahedinima on je Srbima sekao glave sekirom i velikim nožem… Sekao je žive ljude motornom testerom, naređivao nam da nabijamo zarobljenike na kolac i da ih ostavljamo da umru u najgorim mukama…
– Abu Mina je ubio četrnaestogodišnjeg dečaka na području Orašca, gde se izvodila obuka pripadnika odreda „El Mudžahedin“. Dečakovog oca su prisilili da gleda kako mu ubijaju sina…
– U okolini Orašca lično sam video ubistvo jednog Srbina. Pre ubistva zarobljena su četiri katolička fratra, a trebalo je da budu razmenjeni za naše vojnike. Abu Maiz iz Saudijske Arabije je tada fratrima rekao: „Sada ćete videti kako mudžahedini ubijaju“. Onda je pozvao Sabahudina. Dao mu je nož i rekao: „Mi ćemo ti omogućiti da ubiješ jednog Srbina“. Taj Sabahudin je, inače, bio invalid, nije bio sposoban za borbu… Tada je Asim Ramulju udario žrtvu i oborio je na zemlju. Držao mu je noge, a Sabahudin mu je seo na leđa i zaklao ga. Zatim je Abu Maiz odvojio glavu od tela i odneo je do zarobljenih fratara, terao ih je ljube odrubljenu glavu…
– Abu Maiz je pričao da je on zajedno sa Imadom El Misrijom, Abu Minom, Abu Mealijom, Abdul Barom i Abu Hamazom ubio dvojicu Britanaca, novinara Bi-Bi-Sija.
Tužilac Vukčević: Svedočenje Hamada nam je veoma korisno
BEOGRAD – Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević kaže da bi Ali Hamad mogao da bude vrlo koristan svedok.
– Mi imamo predmet o zločinima nad Srbima u Zavidovićima od jula do septembra 1995. godine. Imamo i izjave devetoro svedoka… Zainteresovani smo za Hamadovo svedočenje jer je on u to vreme bio pripadnik odreda mudžahedina, koji je delovao pod komandom Armije BiH. Međutim, videćemo šta će nam on još ponuditi preko svog advokata, s kojim bi uskoro trebalo da se sretnemo – kaže Vukčević.
U Tužilaštvu napominju da se slučaj Zavidović ubraja u najstrašnije masakre. Pripadnici odreda El Mudžahid, sastavljenog od fanatičnih dobrovoljaca iz arapskih zemalja, jednom prilikom su zarobili 60 srpskih vojnika. Zarobljeni Srbi su u kampu u selu Gostovići kod Zavidovića prošli kroz neviđene muke i torturu, a na kraju su im Alahovi ratnici odsekli glave. Zarobljene srpske vojnike mudžahedini su terali da jedni druge ubadaju noževima, zakivali su ih žive za ogradu, kroz polne organe im zabijali eksere… Sva zverstva su snimali video-kamerom. Jedno vreme takve video-kasete su mogle da se iznajme u Domu kulture u Zavidovićima.
Duško Tomić, advokat Ali Hamada, kaže da je njegov klijent progovorio jer se „duboko kaje“.
– On ne traži trajni azil, već samo status privremeno iseljenog lica na tri meseca, kako bi se proverili njegovi navodi. Posle toga bi se vratio u rodni Bahrein. On misli da Srbija ima interes da se sazna istina o svim zločinima koje su nad srpskim narodom počinili mudžahedini u BiH – priča Tomić.
Imena žrtava, lažove, imena su važna! Naveo si samo imena mudžahedina koja ništa ne znače jer to nijesu ljudi koji žive ovđe već ko zna đe i ko zna jesu li potpuno izmišljena! A žrtve i mučenja si izmislio kako bi izazvao efekat! Kako bi pokazao da nijesu samo četnici ti koji muče. Bez imena ovo sve je samo tvoje maštovito laprdanje, a mora se priznat da dosta dobro laprdaš!
Vidim kod postene srpske demokratije,da je razum prevladao,Majke sa djecom su spijale italijanima ,sa kojima smo i mi saradjivali,ali smo ih malo oducili od spijanja,samo ne znam koga su spijali,jer smo mi bili sa njima.Sva sreca da vas ima saka jada,ali toliko je uvijek bilo koljaca ,turskih koljaca moram reci jer je cetnik turski vojnik,pa su dovoljni za zulum.Steta samo ,sto smo vas malo pobili u Sloveniji,pretekoste izdajice.Nego,eno Lavrov veli da se Makedonija podijeli izmedju Bugarske i Albanije.Zamisli nema Srbije,Mora da Lavrov ne zna koji su Srbi ruski saveznici kroz istoriju bili.Da se Rusija pitala Srbije ne bi ni bilo,postojala bi samo Bugarska i Crna Gora,Nego su vas britanci napravili sa zadatkom da sprjecavate bilo kakvu slovensku saradnju.Od Obrenovica do Vucica,samo britanska magarad i slovenski izrodi.
Павле Ђуришић нема везе са злочином над муслиманима 43-ће у пљеваљсом срезу. Злочин су спонтано починили четници из Шаранаца у знак одмазде због злочина које су пљеваљски муслимани починили над женама и дјецом у Шаранцима. Акцијом је командовао предратни капетан Никола Бојовић који је касније у акцији Шварц ухапшен од нациста и одведен у логор Оберхаузен. Након пораза нациста и ослобађања из логора, Бојовић је остатак живота живио у Лондону. Комунистичке власти никад нису тражили Бојовића иако су добро знали да је он командовао операцијом у пљеваљском срезу. То најбоље говори о томе да комунистичким властима није било до правде и расвјетљавања злочина већ су од тих сукоба четника и муслиманских усташа правили митове и пропаганду за идеолошку употребу. Отуд ово додавање нула и надувавање цифара кад су у питању муслиманске жртве. Масовни злочини четника над муслиманима су пропаганда коју нажалост олако прихватају и многи Срби. А није тешко провјерити и упоредити пописе из времена СХС са послијератним и видјети да је број муслимана на територији ЦГ био и остао на нивоу од 15-так посто до дан данас.
Kratke crtice o najpoznatijim muslimanskim četnicima
Ko je u stvari bio Fehim Musakadić?
Fehim Muskadić je rođen u Sarajevu, gdje je živio do Drugog svjetskog rata. Bio je veliki srbofil i to nikad nije skrivao. U Prvom svjetskom ratu bio je dragovoljac u srpskoj vojsci, gdje je stekao čin majora. Nositelj je spomenice Solunskog fronta i najvišeg odličja dinastije Karađorđevića, odnosno titule vitez Karađorđeve zvijezde sa mačevima.
Do početka Drugog svjetskog rata bio je šef policije u Sarajevu. Čim je izbio Drugi svjetski rat Fehim Musakadić se povezao sa Dražom Mihailovićam koji ga raspoređuje u Istočnu Bosnu u štab vojvode Petra Baćovića. Kasnije odlazi u Konjic gdje je osnovao Konjički muslimanski četnički bataljon. Zarobili su ga partizani 1943. godine u Stranama kod Uloga, zajedno sa još nekoliko četnika.Prema riječima jednog četnika koji je uspio umaći, navodno je neposredno prije strijeljanja uzviknuo „Živio kralj! Živio Draža Mihailović! Dole Tito!“
Ko je bio Mustafa Mujo Pašić?
Mustafa Mujo Pašić bio je do rata veoma poznati sudac Okružnog suda u Mostaru. Pravo je studirao u Beogradu. Već na studiju je pokazao sve karakteristike velikog srbofila. Prema pričama starih Mostaraca sudac Pašić je svoje srbofilstvo otvoreno pokazivao i kada je Nezavisna država Hrvatska uspostavila svoj režim u Mostaru i Hercegovini. Već sredinom aprila 1941. godine ustaše su izdale naredbu da svi Jevreji, Cigani i Srbi moraju predati ustaškom redarstvu svoje telefone, radio aparate, svo oružje, te bicikle, motore i automobile, a sve to pod prijetnjom smrtne kazne. U redu pred ustaškim redarstvom zajedno s Jevrejima, Srbima i Ciganima stajao je i sudija Pašić. Kad su mu ustaše rekle da on ne treba donositi radio aparat, telefon i bicikl, on im je odgovorio „Ja sam Srbin, te se vaše naređenje odnosi i na mene, i zato evo vam i moje biciklo!“. Ustaše su ga uhapsili, ali se golema masa muslimana zauzela za njega, te je uskoro pušten. Nijemci su ga zarobili u zimu 1944. godine i predali ga ustašama na dalji postupak. Ubijen je u koncentracionom logoru „Jasenovac“.
Ko je bio dr Ismet Popovac?
Dr Ismet Popovac bio je liječnik u Nevesinju, a kasnije u Konjicu. Medicinski fakultet je završio u Beogradu. Od studentskih dana postaje veliki srbofil i zagovornik očuvanja Kraljevine Jugoslavije. Ubili su ga partizani sačekavši ga u zasjedi 1943. godine u blizini Trebinja, tačnije u Trebinjskoj šumi.
Pored Fehima Musakadića, Mustafe Pašića i dr Ismeta Popovca, kao veliki srbofili i četnici bili su još Mustafa Mulalić iz Livna, Mustaj-beg Hađihuseinović, poručnik Husnija Čengić, Smajo Ćemalović iz Mostara, Mustafa Berberović iz Blagaja, Abid Prguda, Omer Kalajdžić, braća Muhamed i Abid Mehmedbašić iz Stoca, Džemal Kršlaković, imam iz Konjica, prof.dr Mehmed Begović, profesor Univerziteta u Beogradu, Muhamed Mulalić, Alija Konjhođić, Esad Vehabović iz Bosanske Gradiške, Abid Prguda, Omer-beg Čengić, kapetan Husein Rovčnin, komandant poznatog Komoranskog odreda koji je operirao na području Brodareva, Bijelog Polja i Prijepolja, a koji su partizanima cijele 1943 i 1944. godine zadavali goleme glavobolje, jer im nisu nikako omogućavali da prijeđu rijeku Lim, itd.itd.
Ne mogu a da posebno ne spomenem Muhameda Preljubovića, člana četničkog Centralnog nacionalnog komiteta, kojeg je u decembru 1944. godine sam Draža Mihailović imenovao za komandanta svih Četničkih muslimanskih jedinica u okviru Srpske, Hrvatske i Slovenačke armije. (Arhiv Vojno-istorijskog institute – Ča – br.reg.26/1, k.6 – Naredba načelnika štaba Vrhovne komande za 20.januar 1945).
Lista je još mnogo duža, no ovo su bili najznačajniji muslimanski četnici.
Ovo što si tičetničino ovđe rekao govori samo jedno (a ti baš to ne razumiješ) da su muslimani uvijek bili spremni da brane Jugoslaviju pa su na početku rata ušli u vojsku koja se lažno predstavljala da je jugoslovenska! Kralj je predstavljao bivšu Jugoslaviju i normalno bi bilo da se oni koji se predstavljaju kao kraljeva vojska u otadžbini ponašaju jugoslovenski. Ali to su bili velikosrbi koji su planirali pod plaštom i imenom Jugoslavije veliku Srbiju kojoj su smetali muslimani i planirali su njihovo istrebljenje! To početno oduševljenje muslimana koji su pristupili četnicima je brzo splaslo jer im čak ni oružje nijesu iumali povjerenja dati! Kako bi mogli npr. muslimani učestvovat u pokoljima koje su planiralki četnici kao u Pljevljima?
zato ako si mislio da nešto postigneš sa ovim što si iznio na račun muslimana nijesi ništa postigao do otkrivanje istine koja je takva kakva je! četnici ste mogli biti samo vi veljesrbi i budale koje to ne vide!
МУСЛИМАНИ ЧЕТНИЦИ
ОДГОВОР МАЛОМ ТУРЧИНУ КОЈИ МИСЛИ ДА ЈЕ ТУРЧИН
ПОГЛЕДАЈ ГОРЕ ОВУ СЛИКУ КАКО ВАШ МУФТИЈА ПОЗДРАВЉА МУСЛИМАНСКУ МИЛИЦИЈУ У САСТАВУ НЕМАЧКЕ ПРИНЦ ЕУГЕН СС ДИВИЗИЈЕ
НАЦИОНАЛНИ САСТАВ ЈВуО, МУСЛИМАНИ, ХРВАТИ, СЛОВЕНЦИ, ЈЕВРЕЈИ У ЧЕТНИЦИМА
Вишедеценијским тумачењем и писањем комунистичких историчара створена је искривљена слика о националној припадности бораца ЈВуО. Вештом злоупотребом историјских извора развијана је теза да су припадници Равногорски покрета и ЈВуО били искључиво српски националисти. Истине ради, Срби као најбројнији народ у краљевини, уз то традиционално наклоњен монархији, слободрарски и војнички васпитаван, био је најзаступљенији у редовима ЈВуО.
Југословенска Војска у Отаџбини наставила је герилски (четнички) облик ратовања по старим војним законима и важећим уредбама. По тим законима сви војни обвезници Краљевине Југославије, без обзира на националну или верску припадност, имали су иста права и обавезе. Нико није постављао нити условљавао националном припадношћу улазак у редове ЈВуО него се, напротив, сматрало да је то обавеза сваког војног обвезника, јер заклетва се полаже само једном и под једном заставом. Не постоји ни један једини документ ЈВуО у коме се у негативном или у било ком смислу поставља питање националне припадности војника. Одбрана и ослобођење Југославије и свих њених народа био је и остао главни задатак и циљ ЈВуО.
У војном законику је писало да је сваки војни обвезник коју у случају рата или ратне опасности пређе у неку другу непријатељску формацију, тим чином извршио класичну издају, а уколико је вођа непријатељске формације странац, онда се то сматрало за велеиздају. Можемо замислити како би рецимо британска војска третирала своје војне обвезнике да су у случају рата приступили на другу зараћену страну и борили се против британске монархије.
Треба истаћи да нису сви народи са истим одушевљењем стали у одбрану окупиране Југославије. Неки нису имали симпатија за југословенску идеју и заједништво. Они су после капитулације Краљевске војске и окупације земље искористили прилику за остварење својих националистичких тежњи.
Сви они који су, без обзира на националну или верску припадност, остали верни заједништву и краљевини Југославији, а нису прихватали комунистичку и фашистичку идеологију, приступали су у редове ЈВуО. Све време рата ЈВуО није променила свој став о заједништву и на све начине је спречавала сепаратистичке и националистичке активности у својим редовима. Декларација са Светосавског конгреса (27. јануара 1944), дакле у претпослењој ратној години, недвосмислено доказује непромењене идеје и јасне тежње за очување Краљевине Југославије. Вишенационални састав Централног националног комитета довољан је доказ да ЈВуО (а и само име то говори) и политичке странке које су подржавале монархију нису били носиоци ни великосрпске ни било које друге националистичке идеје, како то желе да прикажу комунистички историчари.
Ради подсећања прилажем састав Председништва Централног нациналног комитета Краљевине Југославије:
Председник: др Живко Топаловић (Србин)
Потпредседници: Радомир Јанковић (Србин)
Антон Крејчи (Словенац)
Владимир Предавец (Хрват)
Мустафа Мулалић (Србин муслиман)
Велимир Јојић (Србин из Црне Горе)
Димитрије Лазаревић (Србин)
Треба истаћи да је ЦНК састављен од представника различитих политичких странака антифашистичке, антикомунистичке и прозападне орјентације, а национална припадност чланова није била одлучујућа.
Организација ЈВуО је урађена по предратним мобилизацијским плановима Краљевине Југославије. Међутим, због рата и новонасталих окупационих подела, она је спровођена у нешто измењеним околностима. Током 1942. године приступило се формирању крупнијих војних јединица, корпуса, са јасно одређеном територијом, односно зоном одговорности. Корпуси, а нешто касније групе корпуса, нису се развијали и дејствовали на исти начин у свим деловима окупиране земље. Изузев у неколико случајева, ЈВуО није стварала једнонационалне јединице, нити је за то било потребе.
На теритотији тзв. Независне Државе Хрватске усташе су направиле многе тешке злочине над српским становништвом, па је на тим просторима било много теже успосатвити пољуљано међунационално поверење. Врховна команда је улагала велике напоре да се неповерење између Хрвата, Срба и муслимана превазиђе и да се спречe међусобни сукоби. Прва војна једнонационална јединица помиње се у почетној фази ,,Мостарско- јабланиче операције,, (Битка на Неретви или 4. офанзива). Тада је фебруара 1943. године у саставу Коњичке групе дејствовао Бјелимићки муслимански батаљон.
Муслимани у ЈВуО
Велики број пројугословенски и патриотски оријентисаних муслимана безрезервно су приступили у редове ЈВуО, или су се на посредан начин укључили у рад равногорске организације. О тим активностима сведоче многи сачувани документи. Муслимани су формирали разгранату равногорску организацију у свим већим местима Босне и Херцеговине. Поменућу само неке истакнутије организаторе: лекар др.Исмет Поповац, један од водећих организатора у Херцеговини, Мехмедбашић Мујо и Абид, Калајић Омер, правник Капић Мустафа сви из столачког среза, Кашић Мујо и имам Кршлаковић Џема организатори покрета у Коњицу, Зупчевић Хивлија организатор у селу Растовац код Требиња, Беговић Ариф из Бегове куле у Херцеговини, Хаџихусеиновић Мустај Бег и мајор Дедић Хасан организатори покрета у Херцеговини, судија Пашић Мустафа Мујо и Ћемаловић Спајо из Мостара, Пргуда Авдо из Гацка. Хасанагић Ћамил из Калиновика, Салихагић Суљага из Бањалуке, Вехабовић Есад из Босанке Градишке. Лехо Мустафа из Благаја, хафиза и члан меџлиса Панџо Мухамед из Сарајева и други.
У Београду је постајао илегални муслимански равногорски центар у коме су деловали: Беговић др Мехмед, професор београдског Универзитета, Коњхоџић Алија, новинар “Политике“ (касније у емиграцији уредник листа ,,Братство”), Кемура Абдулах, шеф муслиманске равногорске организације, Софћури Мухамед, трговац оријенталним теписима, Ћемаловић Мухамед, управник Гајретовог дома у Београду, Хоџић Абдулах, београдски имам, и други.
У политичком раду равногорске организације најистакнутији муслимански лидери били су: Мулалић Мустафа из Ливна, члан Централног националног комитета и муфтија Шећеркадић Дервиш, потпредседник Националног одбора Црне Горе
Муслимански борци су распоређивани у јединице заједно са борцима других националности. Дража Михаиловић је поставио мајора Фехима Мусакадића из Сарајева за команданта свих бораца муслимана у ЈВуО. Поменућу само неке истакнутије активне старешине ЈВуО муслиманског порекла: Прељубовић Мухамед Бег, командант групе муслиманских корпуса, Накичевић Абдулграфар, командант Прве бригаде Шестог муслиманског корпуса, Хасанбеговић Нурија, командант Треће бригаде Шестог муслиманског корпуса, Карић Хато, командант Шесте бригаде Шестог муслиманског корпуса, Прељо Вејсиљ, командант муслиманског батаљона Невесињске бригаде, Берберовић Мустафа, предратни председник Благаја командант батаљона, Рамановић Мулас Абдулах, начелник штаба Шестог муслиманског корпуса, наредник Узуновић Јусуф, командант четничког одреда код Коњица, мајор Хасандедић Шефкет, поручник Ченгић Омер Бег и потпоручник Ченгић Хамдија, организатори јединица у околини Мостара, капетан Прашовић Ћамил, вођа муслимана у Сјеници и други.
На територији тзв.НДХ осим у појединим случајевима није било једнонационалних јединица. Тек током 1944. године формирана је Група муслиманских корпуса, која због тешког стања није имала нека озбиљнија ратна дејства. Многи муслимани, посебно у Западној Босни, сарадђивали су са јединицама ЈВуО и штитили српско становништвo од напада усташа и острашћених сународњака.
Муслимани су били активни у Равногорском покрету и у јединицама ЈВуО у другим крајевима земље, рецимо управник болнице Другог равногорског корпуса био је лекар-хирург Хоџић др Мехмед, а геометар Реџић Назиф на командим задацима у Ражањској бригади Делиградског корпуса. Лични пратилац капетана Драгослава Рачића, команданта Церско-мајевичке групе корпуса, био је Амзић Наиф, а ађутант капетана Јездимира Дангића Гицо Сулејман.
При Команди Јужне Србије (Горски Штаб 110) деловао је Јабланички корпус који је обухватао до 1943. године два среза, јабланички и гњилански. Нешто касније, територија гњиланског среза је припала новоформираном Првом косовском корпусу. За нашу причу занимљив је податак да је Јабланички корпус једини у Србији имао једнонационалне јединице. Ради се о Арнаутској бригади ,,Хоџа Зејнели,, и Гајтанској бригади. Обе ове бригаде су у свом саставу имале Албанце. Командант бригаде ,,Хоџа Зејнели,, био је наредник Ариф Демировић, а нешто касније команду над овом јединицом преузео је поручник Јован Лабус. Један од малобројних запамћених старешина из Гајтанске бригаде био је и командант батаљона Муса Јушковић. Припадници ових јединица албанског порекла и њихове породице су били узложени двоструком терору, и од својих сународњака балиста и од партизана.
Хрвати у ЈВуО
Да би се боље сагледале мање познате чињенице и разумело одкуд у редовима ЈВуО велики број бораца хрватске националности, ваљало би се накратко вратити у међуратни период и почетке стварања краљевине Југославије. У Сплиту одмах по свршетку Првог светског рата 1918. основана је организација ,,Југословенска нацинално-напредна омладина”. Циљ ове организације била је бескомпромисна борба против хрватског национализма и сепаратизма. Још из тих времена Сплит је носио епитет највећег српскохрватског града на приморју. Нешто касније 1921. у Сплиту је формирана ОРЈУНА (Организација југословенских националиста) Ова прорежимска организација се залагала за интегрално југословенство и монархију и жестоко се супротстављала сваком облику хрватског сепаратизма, а касније је била и против комунистичке идеологије. Организација је одржавала тесне везе са Љотићевим ,,Збором” и у свакој прилици истицала и заступала југословенство и монархију.
Подружнице Орјуне и Љотићевог Збора формиране су у неколико далматинских градова а број чланова за оне прилике био је изузетно велик.
Хрвати са далматинске обале, верни краљу и југословенској идеји, тешко су прихватали распад Југославије и стварање тзв. НДХ. Доласком старог војводе Илије Трифуновића Бирчанина у Сплит започело је организовање орјунаша у новим условима, под италијанском окупацијом. Убрзо су формиране прве четничке групе састављене од Хрвата. Били су то Каштелански четнички одред, Сплитско-шибенски одред и Одред Илије Бирчанина. Формирани су илегални четнички одбори у Сплиту, Трогиру, Шибенику, Макарској и на острвима Корчула и Крк. Далматински четници су стављени под команду тек основане Динарске дивизије Момчила Ђујића. Рад четничке организације на приморју подупирао је читав низ далматинских књижевника, старих орјунаша, Ника Бартуловића, Ђуре Виловића, Ћире-Чичин Шаина, Сибе Миличића и других. Касније ће Нико Бартуловић бити хрватски представник на Светосавском конгресу, а теолог Ђуро Виловић саветник у штабу Драже Михаиловића.
Број Хрвата у јединицама ЈВуО није утврђен из једноставног разлога што су били распоређени по командним потребама у разне јединице ЈВуО.
Артиљеријски мајор Марин Студе пре рата је живео у Сплиту, а као војни предавач често је боравио у арт. школи у Сарајеву из које су изашли многи будући официри ЈВуО. Мајор Студе је био начелник штаба Динарске дивизије и близак сарадник војводе Ђујића. У штабу дивизије интендант је био морнарички поручник Мате Амат, родом из Каштела. Обласни национални комитет из зоне одговорности Динарске дивизије је имао велики број чланова хрватске националности. Били су то најугледнији Хрвати из Далмације и залеђа.
У Динарској дивизији је било много Хрвата на истакнутим командним дужностима. Један од познатијих био је капетан Крешимир Вранић, командант самосталне групе од око 2500 људи, углавном састављене од бораца хрватске националности. У овој једници били су на служби поручник Антон Шустер из Сушака и потпоручник Нико Лазарић са острва Крк. Ова јединица је после капитулације Италије септембра 1943. упућена на острва Црес, Мали и Велики Лошињ и Олиб ради преузимања власти. Четници међу којима је био велики број Хрвата разоружали су Италијане и преузели команду над острвима. Због опасности да ће Немци преузети ова важна стратешка острва, партизани су понудили заједничку акцију али на превару су заробили и ликвидарли читаву групу заједно са командантом Крешимором Вранићем. Забележено је да је риликом егзекуције поручник Антун Шустер пркосно клицао краљу.
Хрватски орјунаши, монархисти и припадници покрета тешко су страдали доласком партизана. Само на острву Крк у једном наврату стрељано је 55 хрватских родољуба. Број ликвидираних припадника покрета из Далмације хрватске националности никада није до краја утврђен. За комунисте то је била непријатна истина, коју су деценијама после рата вешто и смишљено прикривали.
Један пример епског хероизма записао је војвода Момчило Ђујић у ,,Споменици Динарске дивизије”. Приликом одступања дивизије на запад, у Словенији, ради заустављања партизана требало је уништити мост на раци Сочи. После првог неуспешног минирања одважни борац Милан Билић, по народности Хрват пријавио се да дигне мост у ваздух и свесно себе жртвује за спас осталих бораца. Он је успео да уништи мост али том приликом је изгубио живот.
Борци хрватске националности делили су судбину осталих припадника Динарске дивизије. После пробијања Пађенског фронта и одступања преко Словеније на запад преживели борци дивизије су ступили у контакат са савезничким снагама у Италији. Пребачени су у неколико привремених логора и коначно сви су сабрани у велики логор Еболи код Напуља. Преживели Хрвати монархисти у логору су формирали ,,Команду хрватских трупа” под командом генерала Матије Парца. Команданти хрватског логорског корпуса били су потпуковник Драгутин Модерцин и пуковник Лука Шарић. Рачуна се да је у логору било око 200 бораца хрватске националности.
Словенци у ЈВуО
Словенија, односно Дравска бановина, је после капитулације Југославије подељена на две области, а граница је била ток реке Саве. Северни део је припојен немачком Рајху и из те области вршена су масовна исељавања Словенаца у јужни део под италијанском окупацијом, а један део становништва исељен је у Србију. Немци су словеначки народ из своје, северне области, исељавали сматрајући да су пројугословенски и просрпски орјентисани и тако били ,,реметилачки фактор,, у припојеном делу бановине.
Пројугословенско расположење великог броја Словенаца било је познато и пре рата. У Априлском рату многи словеначки официри и војници херојски су бранили и гинули за Отаџбину. Тако је било и током целог рата.
Тешко је поменути све старешине ЈВуО словеначког порекла, али издвојићемо неколико најистакнутијих. Међу првим херојским жртвама био је генералштабни мајор Иван Фрегл. Он је као најближи сарадник Драже Михаиловића био један од организатора покрета у Србији. У немачком препаду на Врховну команду заштитио је Дражу од заробљавања и том приликом себе свесно жртвовао.
Многи Словенци су се храбро борили као старешине и борци у јединицама ЈВуО широм Србије. Издвајам породицу Шуштерич, која је из Словеније интернирана у Србију и одмах се укључила у Равногорски покрет. Резервни капетан Јосип Шуштерич је једног сина изгубио у Априлском рату, а са другом двојицом, Бојаном и Урошем, одмах је приступио у Иванковачки корпус. Бојан је погинуо као командант бригаде, Јосип је стрељан од партизана на крају рата, а најмлађи, Урош осуђен је на дугодишњу робију. Данас је Урош Шуштерич једини живи словеначки старешина ЈВуО.
У Словенији је за време рата било неколико четничких одреда а поменућемо Штајерски, Долењски, Љубљански, Нотрањски, Горењски и Приморски (Сошки). Један од организатора и оснивача четничке борбене гериле био је поручник Јоже Мелахер Змагослав. Овде треба поменути бар још неколико важнијих команданта ЈвуО из Словеније:
Јанез Марн, командант Долењског одреда (прешао из партизана), мајор Мирко Битенц ,,Триглавски,, командант Нотрењског одреда, потпуковник Јанко Дебељак, командант Приморског (Сошког) одреда, капетан Франц Јеребич (Харебич) командант Горењског одреда и други.
Команда Словеније је радила у полуилегалним условима под сталном опасношћу да буде откривена, а њени припадници ухапшени. Команда је била потпуно организована са свим пратећим сужбама, а командант је био генералштабни мајор војвода Карло Новак.
У равногорском покрету Словеније било је много знаменитих људи тога времена међу којима издвајам Леона Штукеља, познатог гимнастичара, олимпијског победника, и др Александра Бајта, професора и послератног словеначког академика.
Да би поменули све словеначке патриоте, припаднике Равногорског покрета и ЈВуО требало би нам много више простора.
Јевреји у ЈВуО
Јеврејски народ је кроз своју дугу и трагичну историју доживео многа страдања, али ни један прогон није се могао мерити са нацистичким погромом у Другом светском рату којим је предат потпуном уништењу. Положај Јевреја у окупираној Србији био је посебно тежак. Земља захваћена оружаним устанком и сама изложена страшним репресалијама давала је нацистима добар изговор да и пре донесене одлуке о ,,коначном решењу” отпочне са ликвидацијом целокупног јеврејског становништва. Већина грађана Србије је осуђивала овакве нацистичке поступке и гледала да помогне својим несрећним суграђанима. Јевреји су по градовима скривани или пребацивани на збрињавање и чување у удаљена сеоска домаћинства, пружана им је помоћ у набавци лажних докумената и омогућаван прелазак у италијанску окупациону зону где је третман Јевреја био знатно блажи. Захваљујући грађанској солидарности многи Јевреји из Србије су спасени од депортација и сигурне смрти у концентрационим логорима. По избијању, знатно више Јевреја, пре свега због предратних симпатија и чланства у КПЈ, прикључио се партизанском покрету, али било их је много и у редовима ЈВуО.
У свим послератним расправама и међусобним оптуживањима однос оба покрета према Јеврејима је био од посебног значаја. Јевреји као највећи ратни страдалници постали су нека врста мерила којим се доказује и открива присуство нацизма/фашизма у некој средини или покрету. Због тога није без значаја открити какав је однос Равногорског покрета и ЈВуО био према Јеврејима и антисемитизму. Комунистички покрет сву своју приврженост антифашизму доказује између осталог и присуством значајног броја Јевреја у својим редовима, од којих су неки били на високим војним и политичким дужностима.
У првој групи од 24 официра и подофициrа (ембриону будућег герилског покрета) која је почетком маја 1941. стигла на Равну Гору, био је и један Јевреј. Био је то Самоковлија Бењамин, родом из Босне.
У почетку рата, сем код Јевреја који су раније били повезани са комунистичким покретом, општи став је био да се прикључе оном покрету са којим прво ступе у везу.
Генерал Михаиловић, као и огромна већина његових официра и сарадника, нису гајили антисемитска осећања. Припадници ЈВуО сматрали су Јевреје за највеће жртве нацизма и због тога су им пружали сваку могућу помоћ и подршку. Јевреји који су избегли немачке прогоне налазили су помоћ и заштиту од припадника ЈВуО, укључивали се у њихове јединице и пружали им подршку. Поменућемо неке:
резервни поручник Анаф др Јосиф, економ у Врховној команди (касније стрељан од Немаца на Бањици), поручник Гец Егон, начелник штаба Нишавске групе корпуса, др Дајч Ладислав, лекар у Расинском корпусу. Лични лекар Драже Михаиловића и уједно санитетски рефернт био је др Голдвајн Тибор, који је са супругом Аном боравио у Врховној команди, затим лекарка др Атијас Регина, инжењер Шлезингер Јосиф Вили, др Атлас Ђорђе, Кришабер Фрањо, Левенберг Ото, Клофер Руди, лични возач војводе Јевђевића, адвокат Мерворак Аврам, Коморник Ото, Пресбургер Драгутин и многи други.
Јевреји су, обично под лажним, посрбљеним, именима ради личне безбедности приступали у јединице ЈВуО и на подручјима ван Србије. У једној новогодишњој честитци упућеној сународњацима у Америци између осталог пише:
,, Јевреји који се боре у јединицама ЈВуО шаљу поздрав америчком Јеврејима и изражавају најбоље жеље за Нову годину. Срећни смо што се боримо под командом генерала Михаиловића против непријатеља југословенског народа. Од своје браће у Америци очекујемо пуну помоћ како би могли постићи заједнички циљ. Демократске слободе и казну за злочинце”
Није се могла искључити могућност појединачних случајева нетрпљеивости према Јеврејима, посебно у условима грађанског рата. Јевреји комунисти су често идентификовани као најопаснији политички противници. На исти начин Јевреји комунисти имали су прилику да ЈВуО идентификују као своје највеће непријатеље.
Упознат са појединим случајевима антисемитизма у неким четничким листовима Дража Михајловић је енергично реаговао и том приликом упутио следеће наређење свим јединицама ЈВуО :
РАСПИС
Свим јединицама Југословенске војске у Отаџбини
7.април 1944.
Тел.бр.884
У једном од наших листова као да се осећа нота антисемитизма. То је, пак, начисто да наш покрет не сме поћи тим путем. У овом рату страдали су Јевреји горе него ми Срби, а ми нисмо никада били против онога ко страда, на нећемо ни сада. У нас се никада није постављало питање Јевреја, већ питање режима. Ако не ваљају режими, не ваљају ни Јевреји. Али, у првом реду треба да ваљамо ми Срби.
Антисемитски напад не сме да се појави ни у штампи ни у пропаганди. Забрањујем сваку грдњу, као и распиривање мржње према Јеврејима у говорима, на јавним састанцима или приватно по кафанама приликом изношења мишљења појединаца. Јевреји су људи као и остали народи, а у овом рату страдали су више чак и од нас Срба. Ако већ као прави хришћани не можемо да развијемо братску љубав према Јеврејима, онда не треба ни да распирујемо мржњу према њима.
Са сваким оним који буде у ма ком погледу ма шта рекао са намером да то буде против Јевреја, сматраћу као рад на остварењу програма љотићеваца, те ћу са таквима поступати по закону и надлежности.
Чича
Остали народи у редовима ЈВуО
У саставу Крајинског корпуса под командом мајора Велимира Пилетића у другој половини 1943. формиран ,,Руски корпус” (ова јединица нема везе са Руским заштитним корпусом). Јединица је бројала око 300 официра и војника. Били су то бивши совјетски заробљеници који су успели да побегну из разних радних логора и Борског рудника. Јединицом је командовао мајор Аврамов (у својим мемоарима Живко Топаловић наводи да је командант ове јединице био извесни поручник Акимов). У овој јединици је био и син чувеног руског генерала Коњева.
У Крајинском корпусу је поред Руса деловала једна група Јевреја, нешто Пољака и Бугара, десетак одбеглих Холанђана, Грка, Румуна и неколико Немаца дезертера.
Група интернираних Пољака је упролеће 1942. доведена на принудни рад у Борски рудник и логор Хајденау крај Жагубице. Убрзо су Пољаци ухватили везу са припадницима ЈВуО побегли из логора и ступили у Хомољску бригаду Млавског корпуса. Када се прикупило преко 300 одбеглих Пољака формирана је посебна Пољска бригада. Бригадом су командовали пољски официри који су падобранима спуштени на терен а послати од стране пољске избегличке владе која се налазила у Лондону. Бригада је расформирана крајем 1943. а људство распоређено у друге јединице. Зна се да је група од десетак Пољака са својим официром, Марјаном Ратајничким, распоређена у Раваничку бригаду Иванковачког корпуса. Ради поновног окупљања расутих пољских бораца упућен је из Лондона у команду Крајинског корпуса капетан Михаил Јакубовски Левандовски, познатији по псеудониму ,,Капетан Наш“. У једној борби против немачког потерног оделења 11. децембра 1943. овај храбри пољски капетан је погинуо и даљи рад на прикупљању Пољака је заустављен.
У разне корпусе ЈВуО широм земље после капитулације Италије приступио је један број италијанских војника.
Међу припадницима ЈВуО било је стотинак немачких војника и официра, дезертера из немачке војске. Они су распоређивани у различите јединице. Занимљиво је поменути немачког санитетског официра др. Ханса. Овај немачки лекар је за време рата радио у Гучи и на крају рата приступио у четнике и касније се са њима одметнуо. Крио се у групи поручника Владе Мартиновића команданта Чачанске бригаде Другог равногорског корпуса. Др Ханс је убијен у скривању 1947. од Озне.
На крају, напомињем да је међу припадницима ЈВуО било свих народа и народности што потпуно искључује теорију о Равногорском покрету као великосрпском и националистичком. Дража Михаиловић и његов покрет је био антифашистички, антикоминистички и прозападни, а узор им је била америчка демократија тога доба. Никада се нису одрицали савезника, чак ни у последњим годинама рата када је британска помоћ била усмерена другој зараћеној страни, комунистима. Савезничка бомбардовања српских градова тешко су погодила све припаднике ЈВуО али промене става према савезницима чак ни тада није било.
Одани прозападној идеји и савезницима ЈВуО дочекала свој страшан крај a на нама је да наставимо са откривањем истине о нашој трагичној и не тако далекој прошлости.
Dakle i prije Nemanje Kusturice bilo je Kusturica da četnici š njima barjače kako su multietnični- Pa kako takvi mogu vršit etnička čišćenja? Pokvarenjaci ne biraju sredstva u dokazivanju da nijesu pokvareni kao mućak!
Veze nemaš sa istorijom i jedino što znaš je da širiš svoj jad i krvavu mržnju! Nije ovo smotra Princ Eugen divizije no je slika sa smotre tek osnovane Handžar divizije a ono je Jerusalimski muftija! Handžar diviziju su osnovali i oformili Njemci poslije nevjerovatnih zločina nad nebranjenim muslimanskim narodom u istočnoj Bosni. Njemci su iskoristili muslimansko ogorčenje i raspoloženje pa su lako regrutovali vojnike iz njihovih redova za tu SVOJU diviziju! Muslimani su mislili da će ih ta divizija zaštitit od budućih četničkih upada i zločina, ali su se prevarili jer su Njemci tu diviziju poslali na druge evropske frontove pa i u Francusku đe je došlo do pobune te divizije…. i da ne pričam dalje. Vi ste ovu sliku stavili kao ilustraciju za postojanje muslimanskih milicija na sjeveru Crne Gore. To što je šaka muslimanskih milicionera branila narod na sjeveru Crne Gore nijesu brojčano dorasli ni približno ogromnim četničkim snagama kojima je komandovao Pavle Đurišić !
stradanje svog naroda u Drugom svetskom ratu, ali i u neposrednom nastavku istog, koji je došao pedsedest godina posle formiranja NDH.
Kao devetogodišnji dečak, Krsmanović je preživeo strahoviti pokolj koji su Jure Francetić i njegova „Crna legija“ („Kroz Imotski kamioni jure, voze ‘crnce’ Francetića Jure“, zapevao bi omiljeni hrvatski pevač, Tompson) izvršili nad srpskom nejači Istočne Bosne 1942, kada su Krsmanoviću stradali najmiliji, među kojima je bila i njegova mati.
Svojim očima je gledao plodove „europsko-vatikanske ideologije“, koja je, po Paveliću, htela da, koljući Srbe, pobedi „podli bizantizam“ i stvori etnički čistu državu (što će im, zahvaljujući SAD, u ratovima 1991—1995. gotovo i poći za rukom). Ostao je živ zahvaljujući trupama đenerala Nedića koje su srpsku nejač prebacile preko Drine.
Nastojeći da napiše i preda budućim pokolenjima ono što se ne sme zaboraviti, Krsmanović je godinama išao od čoveka do čoveka i sabirao usmena svedočanstva o užasu negdašnjem i današnjem — kako onom koji je bio plod ustašluka, tako i o građanskom ratu, partizansko-četničkom, i o mnogim bivšim ustašama koji su se prepakovali u Titove borce krajem rata da bi i dalje mogli da gone Srbe, ovog puta optužene da su za kralja i protiv napretka.
Tako su nastale Krsmanovićeve knjige „Teče krvava Drina“, „Kletva mrtve braće“, „I Bog je zapakao nad Bosnom“, „Nezarasle rane“, „Krvave ruke islama“. Bili su to svojevrsni dokumentarni romani, koji se čitaju u jednom dahu — bolje reći, u jednom uzdahu, u jednom jauku…
A sada je Krsmanović objavio svoje zavetno delo — trilogiju „Triptih o Golgoti Srba“, u kojoj je sabrao svedočenja ljudi koji su preživeli rat i stradanje u Istočnoj Bosni i Hercegovini 1992—1995. Ovo je svojevrsna usmena istorija, kakva bi, da nije bilo Krsmanovića, otišla u grob zajedno sa očevicima. Ovako, pred nama je ono što se zaista dešavalo…
KAD KOMŠIJE POSTANU KOLJAČI
A sve je počelo naizgled naivno, naizgled bezazleno, kao u „Tvin Piksu“ Dejvida Linča: spolja je sve bilo u redu, titoistički, „bratski-jedinstveno“, ali se ispod svega toga već sjajkalo sečivo novih srboseka, i pripremali su ga oni čiji su preci 1941. godine bili „za dom spremni“. Pred nas izlaze slike prvih dobacivanja muslimana srpskim komšijama, postepenog uniformisanja novih bojovnika islamizma, slike zbunjenosti mnogih Srba koji nisu verovali da će ono staro ludilo moći da se ponovi…
A onda rat, i u ratu užasni zločini, da po ko zna koji put potvrde da je ljudsko biće prožeto ponornim nagonima, i da pakao može da grune u naš svet onda kad mu se najmanje nadamo, i kad smo, kao i mnogo puta, uspavani utopijskim snovima. Komšije postaju dželati, i sve što je sagrađeno ruši se kao kula od karata…
I tako to ide: svedočenje Slavke Matić kojoj su mudžahedini Nasera Orića ubili dve ćerke i muža, uz još 59 njenih sunarodnika, pa Mirka Babića koga su u logoru u Čelebiću mučile dve devojke — ustašice. Saznajemo kako su u tom u tom istom Čelebiću dve muslimanke zarobljenim Srbima vadile zube konjskim kleštima (naravno, zdrave zube), pa kako su Milici Dimitrijević orićevci ubili dvoje dece u naručju dok je iz Skelana bežala prema Bajinoj Bašti, a njen maloletni sin vozio auto.
U troknjižju je i musliman Abdulah Kahriman koji beži iz Goražda među Srbe zbog terora mudžahedina. Gledamo sledbenika Alije Izetbegovića koji puca na komšiju s kojim je 40 godina živeo u dobrim odnosima; gledamo kako Naser Orić spaljuje šezdeset srpskih sela, ubija preko 400 a sakati preko 600 nevinih Srba, kako muslimani u Goraždu razapinju živo srpsko dete i stavljaju ga na dasku, provocirajući Srbe na položaju, i tako dalje, do pakla i njegovog grotla dalje…
Za to vreme, Srbi uspevaju da prihvate preko 20 000 hrvatskih izbeglica koje muslimani proteruju iz Viteza i Vareša, da odbrane ono što je izgledalo neodbranjivo, da odole napadima Imperije udružene sa lokalnim slugama „zelene transverzale“: knjiga je puna i primera herojske borbe srpskog naroda da ostane svoj na svome…
Kao da si pisao autobiografiju jer sva zla koja pripisuješ muslimanima samo još pomnožena sa sto su osobine četnika! Samo ovaj podatak da komentarišem: kažeš da je Naser Orić spaljuje 60 srpskih sela, ubija preko 400 a sakati preko 600 nevinih Srba!!!???
Pa što mu te tolike zločine ne dokazaste na sudu no ga sud pušti zbog nedostatka dokaza o zločinima koje ti izmišljaš! Ti bi da sud ispunjava tvoje muzičke želje a on neće no sudi na osnovu dokaza! Eto takve su ti sve istine o kojima pišeš nadugo i naširoko! Ili ono kad musliman puca na komšiju Srbina s kojim je živio dobro 40 godina!!?? Tačno tako ste se ponašali vi četničke aveti: zaboravili ste i prijateljstva i dobra al vam je zinula guzica na pljačku i klanje muslimana!
I da završim. Čitav ovaj XX vijek je ispunjen vašim kidisanjima i nizom genocida nad muslimanima a sve ste krunisali 4-tvoro godišnjim ratom protiv golorukih i slkabo naoružanih muslimana u Bosni! Uz svo naoružanje silne JNA nijeste došli do pobjede, nijeste uspjeli da ih uništite i zauzmeta Bosnu. Napravili ste doduše monstrum genocidnu tvorevinu koja nikad neće bit država već spomenik vašim krvavim namjerama koje vam se nikad neće ispunit. Jer kad to nijeste mogli uz pomoć JNA i dobrovoljaca iz cijele Srbije i CG sad možete jedino ovako kao ti da smišljate zlo na portalima i mržnju po crkvama! Svaki vaš budući pokušaj da ponovite zločine sad će bit spremno kažnjen jer se ne može računat na vaše junaštvo i obraz koje nikad nijeste ni imali! Muslimanmi bi bili potpuno glupi da povjeruju u vašu iskrenost i neku ljubav pa da vam vjeruju!
Mene interesuje da li Pavle Djurisic ima potomstva, jer je poznato da mu je supruga bila u zatvor u Titograd(Jusovaca) pricali su mi cetnici koji su tamo roboijali da je imala ta zena i malo dijete mislim sina.
Zvanično Đurišić od sebe nema nikoga ali ima od svog brata i dan danas u Beranama.
Hvala Grome,neka grmi odavno je oblacno.
http://www.pogledi.rs/moj-otac-vojvoda-pavle-djurisic/
znaci prica koju sam slusao prije 45 godi je bila ipak tacna,hvalo Pastro.
Има сина Илију, мислим да је и даље жив. Има и унука Павла, адвоката колико се сјећам. Живе у Чикагу.
Srbi, ne zaboravimo večeras da glasamo za našu Bojanu na Pjesmi Evrovizije. Da iz CG dobije maksimum poena, da vide da nas ima. Mozda bi i IN4S trebao da uputi poziv.
Vjerujem da je Đurišić oslobodio Berane u julu 1941. ali sam u jučerašnjem tekstu jasno napisao:
„…episkop Amfilohije reče „oslobodio Berane“, ali episkop ne pomenu Đurišićeva stostruko veća nedjela i nesreće koje je donio Crnogorcima…“
Neuporedivo su veća zla koja je Đurišić donio Crnogorcima nego njegova dobra dijela. I na kraju svojom odlukom da se ide za Sloveniju, poslušavši tako čiča Dražu, u smrt je poveo 10.000 Crnogoraca.
Ćosoviću nema šta da vjeruješ, Đurišić je oslobodio Berane i to je činjenica kao i što je čuvao, koliko je mogao, ostale djelove sjevera CG na istoku od upada Šiptara i djelovanja muslimanske milicije koji su napravili brojne zločine na ovim prostorima.
Nije Đurišić odveo u smrt „crnogorce“ nego Srbe iz CG ajoš manje da ih je on pobio nego komunisti.Malo si skrenuo sa puta i u izvrtanju činjenica otišao mnogo daleko da to već umnogome vrijeđa inteligenciju ljudi.
A šta je, grome, sa naređenjem Draže Mihajlovioća pavlu Đurišiću o etničkom čišćenju muslimana? Pavle poslije nevjerovatnog i uspješnog genocida šalje draži izvještaj o postignutim rezultatima! Ti si Srbin a Dobrica Ćosić je rekao da Srbi jednostavno moraju da lažu!
Seku-ure@ Draža nije naređivao „etničko čišćenje“ nego eliminaciju saradnika okupatora i Partizana i nigdje ne piše u dokumentu da je naredio čišćenje nedužnih muslimana, to je fabrikovano od komunista. Pošto su saradnici okupatora na ovim prostorima mahom bili muslimani i njihova muslimanska milicija zna se da su nastradala i sela koja su ih podržavala. Isto tako su nastradala i SRPSKA sela koja su podržavala Partizane koji su mahom bili SRBI. Takođe su od Dražine ruke u CG stradali Italijani ali najviše Njemci.
Šta je ovo? jeli ovo pokušaj da se opravda 15000 uglavnom civilnih žrtava muslimana među kojima je 700 đece stare od jednog dana do 15 godina i muške i ženske 1943. na sjeveru Crne Gore! Čime se može opravdat klanje bebe na majčinim grudima? Onaj koji to pokušava opravdat ponavlja cio taj genocidni manijački zločin danas poslije 72 godine! (Spisak poklane đece je na internetu po imenu, prezmenu i starosti). Ovo je klasičan četnički pokušaj opravdanja zločina tipa: Mi smo njih jer su oni nas! ( Dakle, te bebe su napale četnike!) U ime PRAVOslavne vjere mora se govorit istina jer je to ogroman grijeh, ako lažete onda nijeste nikakvi hrišćani!
Kako kometarišeš klanje srpske djece,žena i starih njih oko 450 u Velikoj koji se desio prije formiranja četnika na ovim prostorima? Kako pravdaš Muslimansku miliciju na sjeveru CG koja je formirana prije četnika a koja odšpijala i pohapsila na desetine Srba sa ovih prostora?Kako pravdaš špijanje tih muslimanskih majki sa bebama Italijanskom okupatoru o svakom kretanju i akciji oslobodilačkog pokreta Srba ovdje?Kako pravdaš oduzimanje imovine i nasilno iseljavanje Srba sa ovih prostora od strane muževa tih muslimanki sa bebama još prije formiranja četnika ovdje?
Laaaaaaaaažeš!!!!!!!!!! Ko svi tvoji jer drukčije ne umiješ do da lažeš! Blago Srbima koji dozvoljavaju da ih ti koji si bolesni lažov zastupa i brani! I još jednom: Lažeš od A do Š!
Argumenti su ti strašni.Pročitaj knjigu bivšeg poslanika SDP Spahića koji piše o 15-togodišnjem stricu iz vremena rata i koji se hvali na „bošnjačkim“ tribinama kako mu je striko naučio jezik od italijana i učio ostale Italijanski jezik jer je glavni štab Italijana za Bijelo Polje bio u njegovom dvorištu a isti se nije vadio ispod njihovog šatora…
Nijesu ih napadali ni Velička djeca,žene i stari koji su poklani od Muslimana i Šiptara prije formiranja četnika ovdje.Tada to nije bio „opštenarodni“ ustanak kao vole da kažu komunjare, bio je samo SRPSKI ustanak.Muslimani zajedno sa majkama muslimankama sa bebama su tijesno sarađivali sa okupatorima Italijanima i svako je dao svoj doprinos u ubijanju i iselajvanju Srba sa ovih prostora.O zlodjelima muslimanske milicije se uopšte ne govori a formirani su prije četnika na ovim prostorima.
Stidite se ako imate i trun obraza! Čujete li vi sebe: muslimanske majke sa bebama sarađivale sa okupatorima italijanima ( četničkim saveznicima) !? I tako zaradile da budu zaklane zajedno sa svojom bebom!? Pa vi nijeste ljudi, vi ste manijaci! Al ste našli opravdanje, nikakva sorto!
Nijesu sarađivale ni Srpske bebe sa okupatorom pa su poklane od muslimana i Šiptara još prije formiranja četnika u ovim krajevima. Da li to opravdavaš!?
Grome, ti mnooooooogo ličiš na alapaču iza plota! Ne može te niko nadalapačit. Na svaki 100% i nepobitni dokaz o vašim četničkim (ne)djelima ti imaš kontra dokaz u obliku: „A oni nas u ….“ i tu nabrajaš neke dokaze koji to ni istorijski ni sudski nijesu potvrđeni ili su bog zna koliko manji nego što ih ti prikazuješ! No u redu, i sve da je istina to što govoriš, a nema u tebi ni mikroskopske istine, znaš li ti da ni jedan sud na svijetu ne priznaje takvo tvoje suđenje- da se zločin pravda drugim zločinom! Kod tebe je to pravilo! Za svaki zločin mora se posebno i sudit zločincima koji su to (ako su) uradili! Ti u suštini ne govoriš o pravdi no o slijepoj osveti! Zašto slijepoj? I prava osveta je neka vrsta pravde a prava osveta je kad znaš zločinca po imenu i prezimenu i znaš da nije dostupan sudskoj pravdi! A tvoja osveta je četnička bolest- da ubijate potpuno nevine i to po sto i više za jednog , koji veze nemaju sa zločincima sem što su u istoj vjeri ili naciji! Prema tome ispada da bi neko dobro uradio da za neko muslimansko dijete koje je Pavle zaklao u Pljevljima uhvate tebe i naplate Pavlovu krivicu! Hoćeš li to grome, grom te ubio?
@Nis, odlicno si ovo zapazio. Autor ovog gore teksta je ili potpuni nesposobnjakovic ili vrlo zlonamjerna osoba kojoj treba nadzor sudskih organa. Argument autora Veselina Popovica je da cetnici Djurisica nijesu poklali 5000 muslimana nego 2000. I, sta i sve da je tako? Sta to mijenja? Manji je zlocinac neko ako je ubio 2000 muslimana ili Srba ili Albana ili Crnogoraca nego onaj koji ubije 3 000?
O cemu pricas covjece? Dokle cemo da prebrojavamo les po les i banalizujemo hiljade nevino stradalih dusa? Dokle cemo da smisljamo opravdanja da je neko drugi ubio negoa pa zato nije zlocin ako je ovaj njih?
Dok je ovoliko bolesne psihopatologije medju nama u CG nema napretka.
Samo u Foči i oko nje je ubijeno oko 20 000 Srba svih dobi od ruku saradnika okupatora i Partizana a osnovno je pravilo ako hoćeš nekom da sudiš treba da znaš tačan broj žrtava jer ako nije sve pada u vodu.Dakle, kome ćeš prvo suditi, ovima za 20 000 žrtvava ili četnicima za 2000 muslimana? Ko je tu mnogo veći zločinac?