Црна Гора припремила нови закон о верским заједницама, по коме Влада у Подгорици поставља највише црквене великодостојнике, дели имовину и коначно одваја Митрополију црногорско-приморску од Патријаршије у Београду.
Нацрт предлога закона јасно је уперен против Српске православне цркве. Прописује отимање њене имовине стечене пре 1918. године, али и да се без одобрења државе не могу бирати црквени поглавари, јер спорни Члан 4 предвиђа да пре именовања, односно објављивања њихових имена, верска заједница о томе на поверљив начин обавештава Владу Црне Горе.
Професор црквене историје на Богословији Светог Петра Цетињског Будимир Алексић предлог закона сматра скандалозним и каже да је циљ да се, као и све остале институције у Црној Гори, Српска православна црква стави под шапу државе.
„Једина установа над којом партија на власти нема контролу је Српска православна црква, и циљ је да и она буде у служби црногорског идеолошког пројекта. То је Ђукановић јавно рекао, то је у програм Демократске партије социјалиста, где се каже да црква мора да буде у хармоничним односима са државним органима, значи црква по њима треба да буде један од конституената црногорског националног идентитета“, каже Алексић за Спутњик.
Током писања предлога закона, нико из радне групе није контактирао Митрополију црногорско-приморску, иако се на документу ради од 2011. године. У писању су учествовали историчари који су докторирали на темама везаним за идеологију Комунистичке партије, њихови ставови препознају се у закону, сматра професор Алексић, истичући да је, како каже, противуставни документ рађен под диригентском палицом Мила Ђукановића, који је скандалозне новине закона образлагао и у телевизијским емисијама.
„Кажу да седиште верске заједнице мора бити у Црној Гори, хоће ли сад Католичка црква да се одвоји од Ватикана да јој седиште буде у Подгорици? Такође пише да границе црквених јединица морају да се поклапају са државним границама Црне Горе, што је апсурд. Имамо случај Сремске епископије, протеже се у неколико општина које су на територији Хрватске, такође Епархија захумско-херцеговачка, са седиштем у Требињу, протеже се на хрватско приморје, Дубровник и Конавле и Хрватска не прави тај проблем“, подсећа Алексић.
Предлог закона омогућава и брутално отимање имовине СПЦ, Члан 52 предвиђа да сви храмови изграђени пре 1918. године пређу у власништво државе и да она може да их да на коришћење другим верским заједницама. Дакле, црквама и манастирским комплексима могла би да газдује расколничка Црногорска православна црква, а могле би и да буду претворене у магацине, као што су то радили идеолошки преци владајуће гарнитуре у Црној Гори после Другог светског рата.
Председник опозиционе Нове српске демократије Андрија Мандић такође сматра да је предлог закона јасан притисак режима на Митрополију црногорско-приморску како би се реализовао програмски циљ ДПС-а, да СПЦ у Црној Гори буде под контролом власти у Подгорици. Опозиција неће дозволити да овакав закон буде усвојен, тврди, каже Мандић за Спутњик.
„На јесен излазимо на улице и рушимо власт, то ће спречити усвајање закона, а не Европа. Државе-чланице НАТО-а су првенствено заинтересоване да Црна Гора буде укључена у тај савез, а нашу цркву и православље доживљавају као нешто што је далеко од Европе и што је много ближе Москви, тако да сумњам да ће се они много оптерећивати овим проблемом. У Црној Гори је на делу једна врста побуне народа, тако да мислим да тај закон неће моћи да уђе у скупштинску процедуру“, оптимистичан је Мандић.
Није јасно како Црна Гора жели у Европу са оваквим законом о верским заједницама, када је познато да у њој нема државе која се на овакав начин односи према било којој заједници. Како уз усвајање оваквог закона мисли у Европу странка грађанске оријентације, чланица Социјалистичке интернационале, која у свом програму има предлог унутрашњег уређења цркава и верских заједница. Већина модерних земаља то је превазишла у прошлом веку и не меша се у унутрашњу организацију цркве. То је одлика тоталитарног режима, уосталом као и отимање црквене имовине.
Ovdje sreće nema za normalne ljude.U sultanatu nema slobode za raju. Sve mora biti kako sultan kaže,a tu su age i begovi da sprovedu u djelo sve ono što je on dogovorio sa papom i bečkim dvorom.Istorija se ponavlja.Hleba i igara ovom narodu dosta. Neka vam je na zdravlje braćo crnogorci,montenegrinci,mavrojunci (Crna Gora na grčkom Mavrounija).
Патријарх српски Др Гаврило је рођен 17. маја 1881. године у Врујцима, у Доњој Морачи, код историјског манастира Мораче. На крштењу је добио име Ђорђе. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, којим је тада управљао његов стриц архимандрит Михаило Дожић Меденица. После завршене основне школе отишао је у Београд да настави школовање. Нешто касније је прешао у Ниш код пријатеља свога стрица епископа нишког Никанора (Ружичића), кога је замолио да га прими у један од својих подручних манастира. Епископ Никанор га је примио и послао за искушеника манастира Липовца код Алексинца, да би га доцније превео у манастир Сићево, у Сићевачкој клисури. Кад је завршио искушеништво, Ђорђе је замонашен 26. фебруара, а у чин јерођакона је рукоположен 27. фебруара 1900. године. Недељу дана касније рукоположен је за јеромонаха и у том својству је вршио парохијску службу.
Наш познати научник Стева Димитријевић, као ректор Богословско – учитељске школе у Призрену, заинтересовао се за јеромонаха Гаврила и помогао му је да буде премештен за сабрата Високих Дечана и да буде примљен за редовног ученика богословско – учитељске школе. После завршетка ове школе постављен је за учитеља у Дечанима. На тој дужности се показао као врло активан просветни и национални радник. Из манастира Високи Дечани прешао је у манастир Јошаницу код Јагодине.
Просветно одељење Србије за неослобођене крајеве упутило га је у Цариград на рад у тамошњој Српској основној школи, а ради усавршавања грчког језика. Године 1905. уписује се, као државни питомац Србије, на Богословски факултет Атинског универзитета, на коме је 1909. године дипломирао, а нешто касније и докторирао.
Као високошколован монах постављен је за секретара српског манастира Хиландара у Светој Гори, где је уживао високо поштовање, како од српских монаха тако и у Протату Свете Горе. Са тога места, већ као архимандрит, одлази за српског представника у Цариградској Патријаршији, а уједно и за управитеља Српске школе у Цариграду. На тој дужности га је 1. децембра 1911.
године затекао избор за митрополита рашко – призренског. Свечана хиротонија извршена је 4. децембра 1911. године. Митрополит Гаврило је по завршетку Балканског рата, у коме се показао као велики родољуб и подвижник, преименован за митрополита и архиепископа пећког. Тада је, као зрео и искусан човек и духовник, у ослобођеним крајевима започео са уређивањем свога духовнога подручја. Нарочиту пажњу је посвећивао стварању јединства нације и уређењу црквено – верског живота.
Први светски рат је омео његов одговоран архипастирски рад. Када је 1915. године почело одступање преко Црне Горе и Албаније, митрополит Гаврило је остао да дели судбину са својим народом. Но, непријатељ га није оставио на миру већ га је интернирао у Цеглед, у Мађарској, гдје је од страдања и малтретирања оболео, те је као болесник враћен 1918. године у Улцињ. У Улцињу је остао све до ослобођења, али је непрестано био под јаком аустријском стражом.
После ослобођења, митрополит Гаврило је ушао са два мандата у Велику народну скупштину, која је одржана у Подгорици. Скупштина је 18. новембра 1918. године донела одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије. Скупштина је изабрала 18 посланика, који су на челу са митрополитом Гаврилом (Дожићем) у Београд однели одлуке и скупштинску адресу.
После смрти митрополита црногорско – приморског Митрофана (Бана), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је 17. новембра 1920. године митрополита Гаврила изабрао за митрополита Црногорско-приморске митрополије. На том положају је остао до избора за патријарха српског.
После Конкордатске борбе и трагичне смрти патријарха Варнаве, митрополит Гаврило (Дожић) је 8. фебруара 1938. године изабран за патријарха Српске Православне Цркве.
Патријарх српски Гаврило је, чврсто стојећи на бранику вере и нације, дочекао судбоносни 27. март 1941. године, када се са свим отачаственим Архијерејима Српске Цркве енергично супротставио пакту са силама Осовине. Он је пред само потписивање тога пакта писмено саветовао југословенској влади да не потписује такав докуменат, јер то би, према његовим речима; „уништило животну силу и морал нашег народа, погодило би његове родољубиве осјећаје и дубоко увриједило његов понос, његове родољубиве осјећаје и његове традиције и идеале“. Пакт је потписан, и поред патријархових очинских савета да се не потписује, али народ је тај срамни пакт тријумфално срушио. Тога дана патријарх српски Гаврило одржао је, у своје име и у име Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (ванредно заседање Светог Архијерејског Сабора трајало је од 27. до 31. марта 1941. године), историјски говор преко Радио Београда, у коме се, по примеру Светог Косовског Мученика Кнеза Лазара, приволио „царству небескоме“ и остао вјеран завету, моралу и традицијама своје Цркве и свога народа.
После 27. марта дошао је и 6. април 1941. године када је Адолф Хитлер без објаве рата напао Краљевину Југославију. Услед муњевитог напада са свих страна, издаје и расула у војсци и администрацији, наступило је опште бежање и повлачење.
O путешествију патријарха Гаврила и његове пратње сведоче нам и наводи из „Извештаја Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору о раду од 1941. до 1947. године“. Остало је записано следеће:
„Дана 6. априла 1941. године по новом календару отпочео је рат. Изјутра тога дана око 7 сати уследили су први нападаји непријатеља из ваздуха на Београд. Прве разорне бомбе пале су у непосредној близини десног блока Патријаршијског двора и то две бомбе су пале у порту Саборне цркве, а трећа је ударила поред десног угла старе куће Ивана Павловића. То је био први талас ваздушног напада за којим су уследили даљи редом и трајали са прекидима цео први дан. Дејство разорних бомби било је тешко и неподношљиво. Зграда Патријаршије сем својих доњих ходника у које су се склонили Његова Светост Господин Патријарх, Преосвећени Епископ нишки Господин Јован и Преосвећени Викарни Епископи Арсеније и Валеријан као и сва остала братија и особље, које у згради станује, није имала никаквог нарочито спремљеног склоништа.
Када су око 11 сати пре подне нападаји попустили Његова Светост Господин Патријарх заједно са Преосвећеним Епископом нишким Господином Јованом склонио се у манастир Раковицу. Већ следеће ноћи између 6. и 7. априла Његова Светост отпутовала је из манастира Раковице у манастир Жичу јер је превладало мишљење да Његова Светост треба да следи Краљевску Владу а одавде у манастир Острог где су га немачке војне власти дана 25. априла 1941. године у 6 сати изјутра затекле и лишиле слободе“ („Извештај Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору о раду од 1941. до 1947. године“, стр. 34).
Немачки нацифашисти су га преко Сарајева довели до Београда. На путу од манастира Острога до Београда патријарх је мучен, кињен, малтретиран, изгладњиван и понижаван. У Београд је доведен 1. маја и смештен је у затвор бившег Окружног суда за град Београд у Александровој улици број 5, у ћелији број 12, гдје је остао све до 5. маја 1941. године. Немци су га после извесног времена превели у манастир Раковицу, а затим у манастир Војловицу, где је, заједно са Епископом жичким Др Николајем, држан под врло јаком стражом.
Гестапо је више пута покушавао да патријарха Гаврила приволи да из затвора упути извесна црквено – административна упутства, надајући се да ће та упутства бити у корист окупатора, али је он то одбио, са образложењем да је ван слободе и да не може ништа службено да одлучује. Патријарх је одбио све понуде о сарадњи са окупатором.
Половином септембра 1944. године пребачен је у злогласни концентрациони логор у Дахау. Заједно са њим депортован је и Владика Николај. Водили су их из логора у логор и два месеца су их држали затворене у подруму једног бечког хотела за време најжешћег савезничког бомбардовања Беча. Слободу је дочекао 8. маја 1945. године у месту Кицбил, у Тиролу, после пуне четири године тешких искушења, мука и патњи.
Патријарх Гаврило није могао да се одмах после ослобођења врати у отаџбину, која је после крварења под немачким окупатором почела да крвари под окупацијом српских и југословенских комуниста. Тек 14. новембра 1946. године патријарх Гаврило се вратио у земљу.
Изван отаџбине, због владавине српских комуниста, остали су Епископ жички Др Николај (Велимировић) и Епископ далматински Др Иринеј (Ђорђевић). Патријарх Гаврило се одмах по повратку у отаџбину срео са многим проблемима које су проузроковали комунисти, са десеткованим свештенством, са систематским прогоном вере и верника, са стотинама потресних извештаја о прогону свештенства од стране милитантних комунистичких безбожника. Патријарх је у домену својих могућности чинио што је могао да ублажи веома тежак положај Светосавске Цркве под режимом Јосипа Броза. Његова потресна писма Брозу данас сведоче о њему и његовом времену.
Патријарх српски Др Гаврило (Дожић) је умро 7. маја 195o. године у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви.
OCEMO MONARHIJU-da promijenimo ustav da ponistimo,podgoricku skupstinu da vratimo KRALJa da VRATIMO NEZAVISNOST CETINJSKOJ MITROPOLIJI-pa kad se DOGOVORIMO da PATRIJARH bude CRNOGORAC i to sjediste da BUDE PEC-PECKA PATRIJARSIJA JOPET cemo se UJEDILITI sa ostalim SRPSKIM MITROPOLIJAMa.
Primorac, poštujem !
Pa može o princ Nikola Petrović da imenzje i potvrđuje buduće crnogorske Mitropolite, to je dobra ideja ubaci skladu sa tradicijom.
A đe poređuješ sv.Petra Cetinjskog sa nepomenikom, On je gradio ovu državu i mirio crnogorska plemena , a nepomenik nas je zavadio , vrijeđao, kleo , a državu bi najradije proglasio regionom Srbije , tu nema poređenja .
,,,, по коме Влада у Подгорици поставља највише црквене великодостојнике,..
Pa kako je moguce Vladumoze da cini Ranko Krivokapic,Serbo Rastodr, Cungu, Smajo ,Dzavid kako da takva VLADA postavlja nase MITROPOLITE.
Pa njesu oni DINASTIJA ETROVIC i KRALJEVI iz DINASTIJE to moze samo nasa DINASTIJA PETROVIC -PRINC NIKOLA odnosno KRALJ kada bude, ???? Ako zele NITROPOLIJU odvojiti od PATRIJARHA?????
Добро си рекао да нема говора о томе да ћемо се помирити са тим да нам митрополите постављају Рањо, Шербо, Цунгу, Смајо, Џавид итд. Међутим нећемо прихватити да нам митрополите поставља ни било каква свјетовна власт. Пробише уши свима говорећи како је принцип секуларне државе да је црква одвојена од државе а сад би да постављају митрополите. Нећемо дати! Дакле неће моћи да митрополите поставља ни тај што га зовеш „принц Никола“. Иначе тај твој принц је римокатолик.
Izvinite, poštujemo Vašeg đeda, ali to nas ne obavezuje da mislimo kao Vi jer smo i mi imali naše đedove i babe koji su nam rekli potpuno suprotno od toga što Vi tvrdite! Npr. jedan moj đed je sa Primorja, drugi iz stare Hercegovine, jedna baba iz „stare Crne Gore“ („četiri nahije“), druga iz neposrednog zaleđa Primorja i nijedna od tih porodica ne priznaje ovu „zvaničnu verziju“ koju Vi promovišete! Biće da su svi bili „nepismeni, primitivni i zavedeni“, iako su neki od njih išli i u austro-ugarske škole!
Значи, Свети Петар Цетињски, који нас је хиљаду пута преклињао и заклињао, па и тако страшном клетвом проклињао да, ако издамо Мајку Русију, ”да Бог да живо месо од нас отпадало”, он није хришћанин?! Није зар ни Иван Црнојевић ни сваки други христољубиви српски владар у прошлости, који је најстрашнијим клетвама пријетио свакоме ко би се усудио отети што год од његових задужбина, чиме их је он даривао, од сасуда и икона, до земље и винограда, а камо ли саму задужбину, пријетио им Страшним судом Христовим и као непоткупљивим свједоцима Богородицом и Свецима Божијим!?
Vidoje, ko kune taj ga nije hrišćanin no veštica , a nijedan crnogorac nebi oskrnavio ne daj Bože ćivot sv.Petra Cetinjskog, drugo je što se nepomenik identifikuje sa svecem kome nije ni do članka .
Pradeda nijesam poznavao , ali jesam đeda koji je vazde zborio da lažu svi koji kažu da su nam preci bili srbi , zna da je i njegov đed bio crnogorac , pa kletvi nema .
Liše nepomenika koji i onako samo kune i proklinje , ovo još malo .
Crnogorski pravoslavci će sa radošću proslaviti povratak autokefalnosti.
Mileta ne brini , dobićemo Tomos kad tad , pa i Pećka Patrijarsija je bila prokleta pa su je posle priznali , i naš će .
САМО КАД БИ ТО ЈОШ ВЈЕРНИЦИ ПРИХВАТИЛИ И ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ НЕМОЈТЕ ВЈЕРОВАТ СВЕ ШТО ПИШЕ У НОВИНАМА МИКЕЛИ ОНАЈ ЈУНАЦ ШТО СУ МУ СТАВИЛИ БРОЈ НА УВО У ПОЛИЦИЈСКОЈ СТАНИЦИ НЕЋЕ НИКАД АЛИ НИКАД БИТИ ПОП
Бојте се клетве Владичине и прађедовске, стићи ће вас дирнете ли у Цркву светосавску! И то све понаособ, као и све оне који су каменовали ћивот Светога Петра 1992.,г. који до једнога помријеше за десетак година, закључно са светогрдним и србомрзним Бобом Богдановићем, удбашем четничког педигреа, који хтједе да преотме Влашку цркву на Цетињу. Рак га је појео за мање од пола године послије тога, не само зато што је покушао да удари на светињу него и зато што се на сва режимска уста клео да то није тачно и да га Црква лажно оптужује. Он се бар стидио, и можда се пред смрт и покајао и можда му је и опроштен његов великих гријех… Ови који данас најављају овакво антихришћанско безакоње, пошто стид изгубише од ”страха јудејскога” или из убјеђења, свеједно, зло чинећи, нек се злу надају!
Griješiš Gedžo, litije i liturgije će obavljati ko i do sada , svestenstvo MCP, samo što će crkva vratiti autokefalnost otetu 1918 .
Mitripolite će postavljati sveti Sinod Pravoslavne Crkve, i neće biti srbovanja, ostalo će biti kao i sada .
Fala Bogu!
То краељу!
Синод ПЦ, ахахаха спрдаш ли се? Синод није управно тело.
Уосталом каква год буде, ако није Српска Православна Црква онда је превара као што већ сад јесте.
Да превара, то јест торина за окупљање и претапање преосталих Срба у националне Црногорце!
Биће то лепота за гледање. Коначно да вас трсимо све о једном трошку.
Какво калемљење, хахахаха!
Како ви кажете оно, сретне очи што ве виде?
А Бањо Радуловић што је у сенату Цетиња гласао за насилно исељење Богословије, излали ли и он на улицу због заштите Митрополије?
Тотални фијаско улази у завршну фазу. Једва чекам да видим ту сцену Мирашеве литије код манастира Мораче и Ђурђевих ступова.
хихихихихихи
http://cro-eu.com/galerija-fotografija/albums/userpics/10001/12-Sarkotic-Lovcen.jpg
jedan vijek iza Sarkotica koji je srusio KAPELU MILO posto poto hoce u istoriju,tako i treba sramno doso sramno ce i otici
Nema sta da se sjekiramo crkvu ce spasiti lekic milic i becic a vidim nesto se ovi iz mitropolije mnogo bune popadase od muke.
Ovdje sreće nema za normalne ljude.U sultanatu nema slobode za raju. Sve mora biti kako sultan kaže,a tu su age i begovi da sprovedu u djelo sve ono što je on dogovorio sa papom i bečkim dvorom.Istorija se ponavlja.Hleba i igara ovom narodu dosta. Neka vam je na zdravlje braćo crnogorci,montenegrinci,mavrojunci (Crna Gora na grčkom Mavrounija).
АЗБУКА СА ДВА СЛОВА
Патријарх српски Др Гаврило Дожић (1881-1950)
Патријарх српски Др Гаврило је рођен 17. маја 1881. године у Врујцима, у Доњој Морачи, код историјског манастира Мораче. На крштењу је добио име Ђорђе. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, којим је тада управљао његов стриц архимандрит Михаило Дожић Меденица. После завршене основне школе отишао је у Београд да настави школовање. Нешто касније је прешао у Ниш код пријатеља свога стрица епископа нишког Никанора (Ружичића), кога је замолио да га прими у један од својих подручних манастира. Епископ Никанор га је примио и послао за искушеника манастира Липовца код Алексинца, да би га доцније превео у манастир Сићево, у Сићевачкој клисури. Кад је завршио искушеништво, Ђорђе је замонашен 26. фебруара, а у чин јерођакона је рукоположен 27. фебруара 1900. године. Недељу дана касније рукоположен је за јеромонаха и у том својству је вршио парохијску службу.
Наш познати научник Стева Димитријевић, као ректор Богословско – учитељске школе у Призрену, заинтересовао се за јеромонаха Гаврила и помогао му је да буде премештен за сабрата Високих Дечана и да буде примљен за редовног ученика богословско – учитељске школе. После завршетка ове школе постављен је за учитеља у Дечанима. На тој дужности се показао као врло активан просветни и национални радник. Из манастира Високи Дечани прешао је у манастир Јошаницу код Јагодине.
Просветно одељење Србије за неослобођене крајеве упутило га је у Цариград на рад у тамошњој Српској основној школи, а ради усавршавања грчког језика. Године 1905. уписује се, као државни питомац Србије, на Богословски факултет Атинског универзитета, на коме је 1909. године дипломирао, а нешто касније и докторирао.
Као високошколован монах постављен је за секретара српског манастира Хиландара у Светој Гори, где је уживао високо поштовање, како од српских монаха тако и у Протату Свете Горе. Са тога места, већ као архимандрит, одлази за српског представника у Цариградској Патријаршији, а уједно и за управитеља Српске школе у Цариграду. На тој дужности га је 1. децембра 1911.
године затекао избор за митрополита рашко – призренског. Свечана хиротонија извршена је 4. децембра 1911. године. Митрополит Гаврило је по завршетку Балканског рата, у коме се показао као велики родољуб и подвижник, преименован за митрополита и архиепископа пећког. Тада је, као зрео и искусан човек и духовник, у ослобођеним крајевима започео са уређивањем свога духовнога подручја. Нарочиту пажњу је посвећивао стварању јединства нације и уређењу црквено – верског живота.
Први светски рат је омео његов одговоран архипастирски рад. Када је 1915. године почело одступање преко Црне Горе и Албаније, митрополит Гаврило је остао да дели судбину са својим народом. Но, непријатељ га није оставио на миру већ га је интернирао у Цеглед, у Мађарској, гдје је од страдања и малтретирања оболео, те је као болесник враћен 1918. године у Улцињ. У Улцињу је остао све до ослобођења, али је непрестано био под јаком аустријском стражом.
После ослобођења, митрополит Гаврило је ушао са два мандата у Велику народну скупштину, која је одржана у Подгорици. Скупштина је 18. новембра 1918. године донела одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије. Скупштина је изабрала 18 посланика, који су на челу са митрополитом Гаврилом (Дожићем) у Београд однели одлуке и скупштинску адресу.
После смрти митрополита црногорско – приморског Митрофана (Бана), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је 17. новембра 1920. године митрополита Гаврила изабрао за митрополита Црногорско-приморске митрополије. На том положају је остао до избора за патријарха српског.
После Конкордатске борбе и трагичне смрти патријарха Варнаве, митрополит Гаврило (Дожић) је 8. фебруара 1938. године изабран за патријарха Српске Православне Цркве.
Патријарх српски Гаврило је, чврсто стојећи на бранику вере и нације, дочекао судбоносни 27. март 1941. године, када се са свим отачаственим Архијерејима Српске Цркве енергично супротставио пакту са силама Осовине. Он је пред само потписивање тога пакта писмено саветовао југословенској влади да не потписује такав докуменат, јер то би, према његовим речима; „уништило животну силу и морал нашег народа, погодило би његове родољубиве осјећаје и дубоко увриједило његов понос, његове родољубиве осјећаје и његове традиције и идеале“. Пакт је потписан, и поред патријархових очинских савета да се не потписује, али народ је тај срамни пакт тријумфално срушио. Тога дана патријарх српски Гаврило одржао је, у своје име и у име Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (ванредно заседање Светог Архијерејског Сабора трајало је од 27. до 31. марта 1941. године), историјски говор преко Радио Београда, у коме се, по примеру Светог Косовског Мученика Кнеза Лазара, приволио „царству небескоме“ и остао вјеран завету, моралу и традицијама своје Цркве и свога народа.
После 27. марта дошао је и 6. април 1941. године када је Адолф Хитлер без објаве рата напао Краљевину Југославију. Услед муњевитог напада са свих страна, издаје и расула у војсци и администрацији, наступило је опште бежање и повлачење.
O путешествију патријарха Гаврила и његове пратње сведоче нам и наводи из „Извештаја Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору о раду од 1941. до 1947. године“. Остало је записано следеће:
„Дана 6. априла 1941. године по новом календару отпочео је рат. Изјутра тога дана око 7 сати уследили су први нападаји непријатеља из ваздуха на Београд. Прве разорне бомбе пале су у непосредној близини десног блока Патријаршијског двора и то две бомбе су пале у порту Саборне цркве, а трећа је ударила поред десног угла старе куће Ивана Павловића. То је био први талас ваздушног напада за којим су уследили даљи редом и трајали са прекидима цео први дан. Дејство разорних бомби било је тешко и неподношљиво. Зграда Патријаршије сем својих доњих ходника у које су се склонили Његова Светост Господин Патријарх, Преосвећени Епископ нишки Господин Јован и Преосвећени Викарни Епископи Арсеније и Валеријан као и сва остала братија и особље, које у згради станује, није имала никаквог нарочито спремљеног склоништа.
Када су око 11 сати пре подне нападаји попустили Његова Светост Господин Патријарх заједно са Преосвећеним Епископом нишким Господином Јованом склонио се у манастир Раковицу. Већ следеће ноћи између 6. и 7. априла Његова Светост отпутовала је из манастира Раковице у манастир Жичу јер је превладало мишљење да Његова Светост треба да следи Краљевску Владу а одавде у манастир Острог где су га немачке војне власти дана 25. априла 1941. године у 6 сати изјутра затекле и лишиле слободе“ („Извештај Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору о раду од 1941. до 1947. године“, стр. 34).
Немачки нацифашисти су га преко Сарајева довели до Београда. На путу од манастира Острога до Београда патријарх је мучен, кињен, малтретиран, изгладњиван и понижаван. У Београд је доведен 1. маја и смештен је у затвор бившег Окружног суда за град Београд у Александровој улици број 5, у ћелији број 12, гдје је остао све до 5. маја 1941. године. Немци су га после извесног времена превели у манастир Раковицу, а затим у манастир Војловицу, где је, заједно са Епископом жичким Др Николајем, држан под врло јаком стражом.
Гестапо је више пута покушавао да патријарха Гаврила приволи да из затвора упути извесна црквено – административна упутства, надајући се да ће та упутства бити у корист окупатора, али је он то одбио, са образложењем да је ван слободе и да не може ништа службено да одлучује. Патријарх је одбио све понуде о сарадњи са окупатором.
Половином септембра 1944. године пребачен је у злогласни концентрациони логор у Дахау. Заједно са њим депортован је и Владика Николај. Водили су их из логора у логор и два месеца су их држали затворене у подруму једног бечког хотела за време најжешћег савезничког бомбардовања Беча. Слободу је дочекао 8. маја 1945. године у месту Кицбил, у Тиролу, после пуне четири године тешких искушења, мука и патњи.
Патријарх Гаврило није могао да се одмах после ослобођења врати у отаџбину, која је после крварења под немачким окупатором почела да крвари под окупацијом српских и југословенских комуниста. Тек 14. новембра 1946. године патријарх Гаврило се вратио у земљу.
Изван отаџбине, због владавине српских комуниста, остали су Епископ жички Др Николај (Велимировић) и Епископ далматински Др Иринеј (Ђорђевић). Патријарх Гаврило се одмах по повратку у отаџбину срео са многим проблемима које су проузроковали комунисти, са десеткованим свештенством, са систематским прогоном вере и верника, са стотинама потресних извештаја о прогону свештенства од стране милитантних комунистичких безбожника. Патријарх је у домену својих могућности чинио што је могао да ублажи веома тежак положај Светосавске Цркве под режимом Јосипа Броза. Његова потресна писма Брозу данас сведоче о њему и његовом времену.
Патријарх српски Др Гаврило (Дожић) је умро 7. маја 195o. године у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви.
OCEMO MONARHIJU-da promijenimo ustav da ponistimo,podgoricku skupstinu da vratimo KRALJa da VRATIMO NEZAVISNOST CETINJSKOJ MITROPOLIJI-pa kad se DOGOVORIMO da PATRIJARH bude CRNOGORAC i to sjediste da BUDE PEC-PECKA PATRIJARSIJA JOPET cemo se UJEDILITI sa ostalim SRPSKIM MITROPOLIJAMa.
To краељу! Подржавам то лудило 100%. Црногорски Србин на патријарх на челу митрополије, пећке патријаршије! Тоо краеељууу!
Primorac, poštujem !
Pa može o princ Nikola Petrović da imenzje i potvrđuje buduće crnogorske Mitropolite, to je dobra ideja ubaci skladu sa tradicijom.
A đe poređuješ sv.Petra Cetinjskog sa nepomenikom, On je gradio ovu državu i mirio crnogorska plemena , a nepomenik nas je zavadio , vrijeđao, kleo , a državu bi najradije proglasio regionom Srbije , tu nema poređenja .
Najbolje jos da ovizi Filareti i Kacavende se pitau o Msnadtire i Crkve u CG.
To i ja kaжем. Нека се питају они који су паре дали за њихову обнову: Мило, Свето, Ацо, Брано, Џиги…
Sta se mishja srbijanac ovdje javlja da nam crnogorci sa svojom ekavicom. Dudljani su smijesna sorta.
Hahaha, ako po tom komunjarskom zakonu treba Milo da odobri predlog za mitropolita, moraće Džomić da se zamonaši! Drgima ne vjeruje 🙂
,,,, по коме Влада у Подгорици поставља највише црквене великодостојнике,..
Pa kako je moguce Vladumoze da cini Ranko Krivokapic,Serbo Rastodr, Cungu, Smajo ,Dzavid kako da takva VLADA postavlja nase MITROPOLITE.
Pa njesu oni DINASTIJA ETROVIC i KRALJEVI iz DINASTIJE to moze samo nasa DINASTIJA PETROVIC -PRINC NIKOLA odnosno KRALJ kada bude, ???? Ako zele NITROPOLIJU odvojiti od PATRIJARHA?????
Добро си рекао да нема говора о томе да ћемо се помирити са тим да нам митрополите постављају Рањо, Шербо, Цунгу, Смајо, Џавид итд. Међутим нећемо прихватити да нам митрополите поставља ни било каква свјетовна власт. Пробише уши свима говорећи како је принцип секуларне државе да је црква одвојена од државе а сад би да постављају митрополите. Нећемо дати! Дакле неће моћи да митрополите поставља ни тај што га зовеш „принц Никола“. Иначе тај твој принц је римокатолик.
Izvinite, poštujemo Vašeg đeda, ali to nas ne obavezuje da mislimo kao Vi jer smo i mi imali naše đedove i babe koji su nam rekli potpuno suprotno od toga što Vi tvrdite! Npr. jedan moj đed je sa Primorja, drugi iz stare Hercegovine, jedna baba iz „stare Crne Gore“ („četiri nahije“), druga iz neposrednog zaleđa Primorja i nijedna od tih porodica ne priznaje ovu „zvaničnu verziju“ koju Vi promovišete! Biće da su svi bili „nepismeni, primitivni i zavedeni“, iako su neki od njih išli i u austro-ugarske škole!
Значи, Свети Петар Цетињски, који нас је хиљаду пута преклињао и заклињао, па и тако страшном клетвом проклињао да, ако издамо Мајку Русију, ”да Бог да живо месо од нас отпадало”, он није хришћанин?! Није зар ни Иван Црнојевић ни сваки други христољубиви српски владар у прошлости, који је најстрашнијим клетвама пријетио свакоме ко би се усудио отети што год од његових задужбина, чиме их је он даривао, од сасуда и икона, до земље и винограда, а камо ли саму задужбину, пријетио им Страшним судом Христовим и као непоткупљивим свједоцима Богородицом и Свецима Божијим!?
Vidoje, ko kune taj ga nije hrišćanin no veštica , a nijedan crnogorac nebi oskrnavio ne daj Bože ćivot sv.Petra Cetinjskog, drugo je što se nepomenik identifikuje sa svecem kome nije ni do članka .
Pradeda nijesam poznavao , ali jesam đeda koji je vazde zborio da lažu svi koji kažu da su nam preci bili srbi , zna da je i njegov đed bio crnogorac , pa kletvi nema .
Liše nepomenika koji i onako samo kune i proklinje , ovo još malo .
Crnogorski pravoslavci će sa radošću proslaviti povratak autokefalnosti.
Mileta ne brini , dobićemo Tomos kad tad , pa i Pećka Patrijarsija je bila prokleta pa su je posle priznali , i naš će .
АЗБУКА СА ДВА СЛОВА
САМО КАД БИ ТО ЈОШ ВЈЕРНИЦИ ПРИХВАТИЛИ И ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ НЕМОЈТЕ ВЈЕРОВАТ СВЕ ШТО ПИШЕ У НОВИНАМА МИКЕЛИ ОНАЈ ЈУНАЦ ШТО СУ МУ СТАВИЛИ БРОЈ НА УВО У ПОЛИЦИЈСКОЈ СТАНИЦИ НЕЋЕ НИКАД АЛИ НИКАД БИТИ ПОП
Бојте се клетве Владичине и прађедовске, стићи ће вас дирнете ли у Цркву светосавску! И то све понаособ, као и све оне који су каменовали ћивот Светога Петра 1992.,г. који до једнога помријеше за десетак година, закључно са светогрдним и србомрзним Бобом Богдановићем, удбашем четничког педигреа, који хтједе да преотме Влашку цркву на Цетињу. Рак га је појео за мање од пола године послије тога, не само зато што је покушао да удари на светињу него и зато што се на сва режимска уста клео да то није тачно и да га Црква лажно оптужује. Он се бар стидио, и можда се пред смрт и покајао и можда му је и опроштен његов великих гријех… Ови који данас најављају овакво антихришћанско безакоње, пошто стид изгубише од ”страха јудејскога” или из убјеђења, свеједно, зло чинећи, нек се злу надају!
Griješiš Gedžo, litije i liturgije će obavljati ko i do sada , svestenstvo MCP, samo što će crkva vratiti autokefalnost otetu 1918 .
Mitripolite će postavljati sveti Sinod Pravoslavne Crkve, i neće biti srbovanja, ostalo će biti kao i sada .
Fala Bogu!
То краељу!
Синод ПЦ, ахахаха спрдаш ли се? Синод није управно тело.
Уосталом каква год буде, ако није Српска Православна Црква онда је превара као што већ сад јесте.
Да превара, то јест торина за окупљање и претапање преосталих Срба у националне Црногорце!
Биће то лепота за гледање. Коначно да вас трсимо све о једном трошку.
Какво калемљење, хахахаха!
Како ви кажете оно, сретне очи што ве виде?
А Бањо Радуловић што је у сенату Цетиња гласао за насилно исељење Богословије, излали ли и он на улицу због заштите Митрополије?
Тотални фијаско улази у завршну фазу. Једва чекам да видим ту сцену Мирашеве литије код манастира Мораче и Ђурђевих ступова.
хихихихихихи
БРАЈАНЕ САМО ДА ТИ ЈЕ ТО ДИЈЕТЕ ЗДРАВО АКО СИ ТИ ИЗ БРУСА ЈА САМ ИЗ ЈАПАНА НЕ ОДГОВОРИ МИ ЗА ОНЕ КАЗАНЕ ПОШТО СУ У БРУСУ АКО ЗНАШ ОНДА СИ ИЗ БРУСА
100 ОДСТО СРБИН