IN4S

Ако они који имају моћ, и њихови подржаваоци, наставе да стварају атмосферу у којој је цијела једна заједница доведена у позицију издајника и робијаша на условној слободи, то не може да траје, и, што је страшније, не може да се заврши добро. Кренимо од очигледног. На дјелу је неправда. Закон о образовању унио је у наше друштво једну дискриминацију. Ономе ко каже да се закон, какав год био, мора поштовати, треба рећи да постоје праведни и неправедни закони. Хитлер је у Њемачкој чинио злочине „поштујући закон". Ако неко постави питање ко је тај ко ће да одреди какав је карактер неког закона, треба рећи да је неправедан онај закон који није у складу са моралним законом, онај закон који унижава човјека. Ако у неком друштву постоји једна заједница која готово двотрећински говори једним језиком, како је уопште могуће да неко и помисли да тој заједници забрани да се тим језиком служи у образовању, да на том језику учи, и да јој наметне други језик, језик којим говори готово троструко мање људи, и правопис који подржава још мањи број? Како објаснити својој десетогодишњој ћерки да неће моћи у школи да учи на српском језику? Бунити се против таквог закона дужност је сваког човјека, а не никакав екстремизам. Да ли је екстремизам идеја, која је темељ демократије, да су „сви људи рођени једнаки, и да имају право на живот, слободу и потрагу за срећом"?

Шта остаје од те идеје ако вам је одузето право на језик?

Сада о акцији. Њен циљ мора бити да се дође до преговора. И то не само о статусу језика, него о друштву уопште. Ти преговори треба да потврде и гарантују минимум демократских слобода и права. Ако они који имају моћ, и њихови подржаваоци, наставе да стварају атмосферу у којој је цијела једна заједница доведена у позицију издајника и робијаша на условној слободи, то не може да траје, и, што је страшније, не може да се заврши добро. Сви који, из било ког разлога, ћуте, нека не мисле да се ова неправда њих не тиче. Исто важи и за оне који подржавају неправедан закон. Велико су разочарење и самозвани независни интелектуалци, књижевници, професори, новинари, невладини активисти, правници, јер ћуте, а њихов глас против неправде би морао одјекивати до неба. Ко може бити срећан ако је једна заједница дубоко повријеђена и изложена терору? Неправда било гдје пријетња је правди свуда. Они који су посегнули за овако бруталним угњетавањем једне заједнице, не могу се, по природи ствари, зауставити. Треба знати ако се настави овако, доћи ће ред на свакога, па и на онога који сада ћути, само што тада неће остати нико да подржи или заштити.

Угњетач никада не даје слободу добровољно, него тежи да је укине свима. Слободу морају тражити потлачени. Морамо зато подржати себе. Свако, сваки појединац, мора нешто да уради. Јер, једнако као они који ћуте, гријеше и они који, пуни мржње, позивају друге на радикализам и стварају конфузију, а заправо само траже оправдање за своје нечињење. Упирати прстом у кривца међу нама, то не води ничему, напротив, само омогућава продужетак дискриминације. Ако се неправда укине, неће бити криваца, и свима, баш свима, биће лакше.

Како, онда, реаговати?

У складу са овим што сам написао, не могу те учити шта да радиш, читаоче, и нико то не треба да ти каже. Али могу рећи једно. Помисли да ће те некад, неко близак, можда дијете, можда ученик, студент, питати: шта си урадио? Да се не би тада стидио, завири у своје срце, и одговор ћеш наћи. Подржи себе.

Право на свој језик

Ако ухватимо себе у размишљању о опасности којој се излаже онај који тражи за себе право да користи свој језик, треба се сјетити да је већ и то знак ужасне неслободе. Какво је то друштво у коме је опасно ономе ко жели да заштити свој језик? Какво је то друштво у коме ће неко страховати за посао само зато што говори српски? Већ је то разлог да не пристанемо на дискриминацију и да против ње дигнемо глас. У свијету који афирмише разноликост, свијету који тражи мјесто за најразличитије мањине и најразличитија опредјељења, зар није скандалозно и недопустиво да се једној заједници забрањује оно најосновније, језик?

Не тражимо монопол

Треба рећи: бранећи право на употребу српског језика не тражи се никакав монопол, што је једна од флоскула која се форсира пропагандом, напротив. Штитећи своје право афирмише се и право другога. Овдје се ради о супротном. Управо они који, противно природи језика, стварају нешто ново, нешто што прави баријере међу људима, силом намећу свој новоговор свима. То није само тежња за монополом, то је нешто много горе, тежња да се један важан дио идентитета укине и силом наметне други.