У опроштајном писму, прича схрвана мајка Ц., њена је шеснаестогодишња кћерка Слађана на четири странице описала терор којега је готово пуне двије године пролазила у школи, гдје су је остали ученици свакодневно провоцирали и малтретирали због босанског нагласка и поријекла, гађајући је у школском дворишту храном и довикујући јој да се врати одакле је дошла. Након двије године дјевојка се сломила, и одустала од свог другог и посљедњег живота.
"Због ње, и због друге дјеце која трпе насиље морали смо подићи тужбу – каже у Јутарњем Слађанина мајка, која двије године касније тужи школу зато што није заштитила њено дијете. - Испочетка је било преболно да бисмо на то мислили, али сада смо добили снагу, осјећамо обвезу према њој и другој дјеци. А и они који су знали за злостављање морају одговарати.
Многим Хрватима међу читатељима Јутарњег листа, али и онима који то нису – нарочито онима који то нису – прича је морала бити страшно позната. Свакако, није било први пут да босанска дјеца, али и нечија друга, већ у школским клупама науче што у Хрватској значи бити Други и Другачији, онај дакле с чудним, нехрватским поријеклом и нагласком.
Слађана је рођена 1992. године, у вријеме кад се није чекало да се такви сами убију. У тој је мржњи израсла цијела једна ратна генерација, она коју су родитељи, школа и друштво научили да Другима и Другачијима нема мјеста у Етнички Чистој Нашој, и да такве – јер дошло је шугаво неко вријеме да се Друге и Другачије више не смије убијати – ваља већ од малих ногу подсјећати како нису добродошли, и тјерати тамо одакле год да су уопће дошли.
Не чуди стога и велики број коментара које су читатељи на сајту Јутарњег оставили под потресну причу о уништеним животима једне мајке и једне несретне дјевојчице. Свакако, не чуди њихов садржај.
"Немогуће каквом измишљотињом се неко бави, нема шансе да тако нешто може бит истина, можда нека фина пристојна шала због тога што је то дијете другачије. То што неко жели постић популацију преко тога мислим да се треба испитат тко и добро га казнити а и ако прође без казне у овој тренутно комунистичкој држави стићиће га Божија казна!“, „Куја лажљива, користи дијете за своје болесне накане и особну промоцију!“, „Ова жена је болесна ексхибионистица на рачун свог дјетета!“, „Овај случај је измишљотина једне настране дебеле курветине која се пред цијелом нацијом хвали како се читав живот курвала!“, „Жена је хтјела свратит пажњу на себе а Јутарњи јој је то даровао под увјетом да лаже!“, „Лажеш, лажеш, својим слатком језиком курве светице!“, „Жена дословце лаже, ја једино не кужим кај то ЕПХ нема професионалније новинаре... или је чланак пљувачница по наруџби“, „Ова жена је постигла што је хтјела, мало публицитета, а како не изгледа као Северина није то могла на други начин него преко јаднога дјетета!“, „Ајде жено не прдуцкај, кмее, кмеее, тешко дјетињство смо сви имали, има и сто пута горих ствари од тога!“, „Ак’ ти смета РХ марш с мужем ван из Хрватске!“...
Прича друга на сајту Јутарњег је објављена сутрадан, свега дакле неколико сати касније, и такођер говори о једној мајци и једној кћерци: мајка је Загрепчанка и зове се Д., а дјевојчици је име Ренее. Дјевојчица носи необично име јер је и њезин отац необичан – он је Американац из Миамија, некадашњи играч америчког ногомета и професионални војник, тренутачно у мисији у Афганистану. Осим необичног имена, отац је малој Ренее – и о томе говори ова прича – оставио и необичну боју коже.
Иако има тек осам година, и мала је Ренее већ имала прилике на тој својој необичној, црној кожи осјетити што у Хрватској значи бити Други и Другачији. Још као бебу код исусоваца у Палмотићевој улици у Загребу одбили су је крстити јер је црна. „То би ви крстили?!“, рекла јој је искрено пренеражена часна сестра. Иако истиче како лијепо њих двије живе у Загребу, и како је мала Ренее омиљена у кварту, мајка Дуња каже како ни добацивања и увреде нису тако ријетка. „Гле, није дјетету опрала ноге!“, довикнула је нека дјевојка у Максимиру. „Еј, мала, твој тата још виси у џунгли о грани!“, испријечила им се другом приликом нека будала насред улице.
Па ипак, ова је прича другачија од тужне приче о Слађани, и то не само због тога што за учитеље и ученике у школи коју похађа мала Ренее њена мајка има само ријечи хвале: оно што ову причу чини другачијом су коментари које су оставили бројни читатељи Јутарњег, гњевни због понашања неких својих суграђана према малој тамнопутој дјевојчици.
Из неког разлога, наиме, јавно се мнијење – иако је од приче о малој Слађани на сајту Јутарњег прошао само један дан – дословце тако преко ноћи окренуло на страну Других и Другачијих, а против мрзилачких хорди шовена и ксенофоба. Па ако и не чуди опет велики број коментара које су читатељи на сајту Јутарњег оставили под потресну причу о животу једне мајке и њене другачије дјевојчице, овај пут свакако чуди њихов садржај. Такав је праведни гњев, наиме, прокуљао из читатеља коментатора да, прије него наставите с читањем, ваља још једном подсјетити како је ријеч о Јутарњем листу, дакле хрватским новинама и хрватским читатељима.
"Толико о овој толерантној, мултикултуралној и демократској држави!“, „Тај су народ у великој већини ретарди!“, „Ретардирани народ!“, „Нација дегенерика!“, „Сељачине ретардиране!“, „То треба све побит, сељачине не знају ништа осим насиља!“, „Највећа говна која су икада постојала, гори су од нациста... ал и њиховој бахатости ће једном доћи крај, ниједно зло није вјечно!“, „Гомила дрогираних дегенерика, нити поријекла немају. И они нападају једну дјевојчицу због поријекла и тјерају је да се врати откуд је дошла??? Апсолутно најружнији људи на свијету, уз то су тешки расисти и шовинисти!“ „Ментални дегенерици и ругобе!“, „Јебат ин матер!“, „Растират багру!“, „Каквих све људи има немош вјеровати!“, „Јадна дјевојчица!“, „Страшно!“, „Све се то од куће понесе!“, „Исусе боже да се ово може дешават једноставно ми је несхватљиво!“, „Маму им јебем, што их муслимани све не спрже!“, „Највећа стока на свиту, нема покваренијег народа!“, „То су говна невиђена, свратиће се њима Исус њихов, већ их кажњава!“
Мада појава изгледа прилично тешко објашњива, јер само неколико сати раније иста је читатељска већина бијесно палила ломачу за ону „лажљиву курветину која манипулира својим дјететом“, објашњење је заправо врло једноставно: ријеч је о експерименту за чије смо потребе само замијенили коментаре једне и друге приче. Коментари о „болесној ексхибионистици“ која „можда неку фину пристојну шалу на рачун дјетета“ приказује као насиље, односе се, наиме, на Загрепчанку Д. и њену тамнопуту кћер, док коментари о „дегенеричној и ретардираној нацији“ припадају заправо причи о становницима малог градића на обали чија су окрутна дјеца злосретну и другачију Слађану гурнули у смрт.
Ако вас и даље збуњује зашто двије у основи сличне приче о судбини Другачијих показују два тако различита лица истог јавног мнијења, и то има своје једноставно објашњење. Иако лијепо улијеже у социјални оквир мале, ксенофобне Хрватске, прича о мајци која тужи школу због тога што није спријечила ученике да њену кћер, Другу и Другачију, отјерају у самоубојство, битно се разликује и од приче о малој Ренее, и од већине сличних које смо у прошлих двадесет година могли читати у хрватским новинама, о странцима који су овдје потражили други живот, или барем петнаест љетних дана, проживљавајући сличне мале и велике ужасе.
Несретна Слађана презивала се Видовић и била је - Хрватица.
И, да: случај се уопће није догодио у Хрватској, него у Сједињеним Државама. Слађанини родитељи, обоје босански Хрвати из Кисељака, прије девет година су заједно с дјецом отишли у митску, далеку Америку. Свој кратки други живот, још краћи од оног првог, Слађана Видовић је завршила објешена кроз прозор скромне куће у малом градићу крај Цлевеланда.
То сад све објашњава. Истој читатељској јавности која због страшне судбине једне злостављане Хрватице у САД-у Американце види као „ретардирани народ“, „нацију дегенерика“, „менталне дегенерике и ругобе“, „највећу стоку на свијету“, „говна невиђена“ и – мој омиљени – „апсолутно најружније људе на свијету, уз то тешке расисте и шовинисте“, у обрнутом случају, кад се прича из Цлевеланда измјести у Загреб – и кад мала Американка трпи увреде Хрвата – одједном је све измишљотина једне патолошке лажљиве курве која манипулира својим дјететом. С јединим циљем, јасно, да дискредитира добру католичку Хрватску, а добре католике Хрвате прикаже ваљда као „тешке расисте и шовинисте“.
Прича о Загрепчанки Д. и њеној малој тамнопутој дјевојчици била је прва из серијала Звоне Крстуловића „Бити другачији у Загребу“. Након ње, објављене су и приче о Индијцу Ратану који избјегава биртије и друга ризична мјеста („изгледом вуче на ганција, а њих нитко не воли, било би му паметно да фура неки препознатљиви имаге индијца, који би га одмах дистанцирао од ганци префиxа“, „ако им је лоше овдје и ако се боје нек иду одакле су и дошли!“, „јадан мањинац, дајмо му стан и кућу!“, „дођи ти циго у Аустрију или неку цивилизирану државу па се шетај гдје хоћеш!“) и Кинезу Лиангу, којега су у Загребу без икаквог повода брутално претукли („веч сте досадни с тим црнцима кинезима и циганима“, „јебеш Кинеза!“, „јебем те жута!“, „преселите у африку или негдје у кину па тамо ширите љубав мултикултуризам братство и јединство“, „која тукса, занимало ме како че изгледати дијете мјешањем раса, идучи пут се пробај парити с коњем можда добијемо нову 'егзотик врсту'").
Коментатори текстова на новинским сајтовима нису, наравно, вјеродостојни социолошки узорак, нити је циљ овог малог експеримента у истраживању ксенофобне психологије на таквом узорку радити антрополошке студије цијелих нација. То ипак препуштам шовенским експертима с Фацебоокова свеучилишта: најзад, то је и био циљ експеримента. А по њима – по онима које пука географска случајност дефинира као насилнике, а не као жртве, и који само захваљујући тој случајности нису и сами убојице Слађане Видовић, него тек псовачи са сајта Јутарњег – испада наиме да су Хрвати у великој већини ретарди, ретардирани народ, нација дегенерика, сељачине ретардиране, највећа говна која су икада постојала, гори од нациста, гомила дрогираних дегенерика без поријекла, апсолутно најружнији људи на свијету, ментални дегенерици и ругобе, највећа стока и говна невиђена.
А то о Хрватима чак ни ја не мислим.
