Да ништа није немогуће у данашњем Montenegru увјерио сам се и 25. августа 2010. године. Тога дана сам, коначно, одлучио да чекам у реду подгоричке PJ MUP-a и извадим лична документа.
Ред у 15,30 часова и није био тако велики. У 15,50 приступио сам шалтеру бр. 5 и отпочео процедуру идентификације и попуњавања образаца личним подацима. У рубрици језик/писмо уписао сам, наравно, српски/ћирилица.Љубезна службеница ми је након извјесног времена саопштила да, ако хоћу документа на ћирилици, морам да промијеним име! У том тренутку сам помислио да нијесам добро чуо и приупитао сам: Шта то треба да мијењам? Поновила ми је врло јасно: Треба да промијените лично име!!! У исто вријеме ми је дала да попуним један образац, тј. захтјев за промјену личног имена. Шокиран, упитаом сам је: О каквој је промјени ријеч? Нијесам данас на овај шалтер дошао ништа да мијењам, посебно не моје крштено име. Али, изненађењима тогa дана није било краја. Службеница ми је објаснила да, ако желим име на ћирилици, морам, у складу са законом(?), да промијеним име. Још је додала да је( ваљда по том истом закону?) латиница званично писмо у Montenegru. Не само што сам био изненађен, већ ми је и стрпљење било при крају. Мало повишеним тоном сам јој рекао да је то о писму крупна неистина и да и у Ustavu Montenegra пише да су ћирилица и латиница равноправне( то је још једна, у низу, ''равноправности'' које нам ''гарантује'' Ustav из 2007. године). Љубезна службеница ми се тада помало скрушеним гласом извинила за грешку, правдајући се умором. Објаснила ми је да су п(р)огр(а)(о)ми писани латиницом, и да то тако једноставно мора. Да је уморна, одмах сам јој повјеровао. Веома је напорно (и одговорно) радити њен посао. Када ми је саопштила да без попуњеног захтјева не могу добити лична документа на писму и језику својих прадједова, одлучио сам (а шта сам друго могао?) да попуним тај Montenegro образац. Када сам тражио да ми фотокопира овај ''захтјев'' одговорила ми је, мање љубезно него до тада, да они не копирају странкама, као и да ћу добити решење у којем ће све писати. Још ме упозорила да пожурим, јер друге странке чекају, иако тада више никога није било у реду. На крају сам добио Montenegrо Rješenje на којем је, у заглављу, писало Crna Gora. По њему, Rješenju, ја сам ''на сопствени захтјев промијенио'' лично име из Živko Peković у Живко Пековић!?!
У овом безаконом Rješenju његови састављачи се позивају на члан 196. став 1 Закона о општем управном поступку(''Сл. лист РЦГ'' бр. 60/03) и чланове 9,14,16,17,18, и 22. Закона о личном имену ( Сл. лист ЦГ'' бр. 47/08). Достављам на увид ово идиот- Rješenje да и оно свједочи о покушајима режима да затре прави идентитет Црногораца псеудо идентитетом и калемљењем туђих знамења и ''културних образаца'', по угледу на Бењамина Калаја, Пирција Биролија, Анту Павелића и њима сличне. Надам се да ћу поништити решење-ругалицу.
QUO VADIS, MONTENEGRO?
СТОП ОКУПАЦИЈИ! Када нестане окупација, нестаће и дискриминација!
