О Голом отоку, између осталог, даље каже: "Каква тортура?! Затвореници су се међусобно сукобљавали, тукли, подметали, шпијали.... Понижавали су једни друге и зато не желе о томе да говоре.... УДБ-ини сарадници су били само т.з. собне старјешине, затвореници који су, прихвативши сарадњу са нама, контролисали остале, пријављивали нам што се дешава, шта ко прича..... Нијесу хтјели да их спречавају. Нека се туку, нека раде шта хоће..... Зашто да спречавамо....... Нико од УДБ-е није убијао или мучио затворенике. Свега стотину њих је управљало логором" и наставља: "Голи оток јест био црна мрља на нашој револуцији и то се, са становишта хуманости, не може бранити. Међутим, није било полицијске тортуре".
Методе мучења – убијени
Сувише је "наивна" његова изјава, као да не зна за ископане свјеже кости на које је, приликом изградње терена око управне зграде, са групом логораша из једанаестице наишао и писац ових редова. Прије епидемије пјегавог тифуса избројио је 241 (према званичним подацима нашло је смрт 343 лица) ознаку са бројевима закопаних на простору између велике и мале цистијерне, који су у најсвирепијим мукама испустили душу, међу којима су биле: пребијања до смрти, убризгавање шмркова воде у ноздрве, дављење у бурадима морске воде, држање унакажених у мокрим ћелијама, вишечасовна непрекидна саслушања уз најсвирепије батинање и прикључивање на струју, приморавање да измрцварени стојећи у кругу пречника око 50 сантиметара гледа у уперени рефлектор уз највулгарније психичко понижавање, пријетње пиштољем на слепоочници, пљување и све остало што је, у датом моменту, исљеднику пало на памет.
У неким затворима, као на примјер у Сарајеву и Котору, таквим и другим "мјерама преваспитања" затвореници су припремани – обучавани у методама мучења долазили су спремни и одлучни да их примјењују и, можда, дограђују на Голом отоку!
Мучитељи су за бивше саборце примјењивали грозније муке и патње од оних које су коришћене над Јеврејима, Србима, Ромима и осталим у нацистичким логорима у Другом свјетском рату. Све су то у затворима радили удбаши и милиционaри. То је знао, и поред тога "смјело" изјављује: "Међутим, није било полицијске тортуре...." На Голом отоку перфидан систем мучења достиже врхунац: од туче и пљувања кроз строј звани "топли зец", кроз кога је "најприје морала да прође свака нова група приликом доласка на острво", исто то и у бараци, бојкот, вођење истраге повјерене собним старјешинама које су вршене у "собама страве и ужаса", у којима су уз собног старјешину као испомоћ учествовале и групе батинаша, од чијих батина су запомагали и јаукали и "хероји партије" који у затворима жандармерије и Гестапоа нису прозборили. Сваки ударац по тијелу мученика попраћен је болним јауцима да престрављени на боксовима у бараци нису могли одахнути или су буђени из сна, у почетку мислећи да сањају, убрзо схватајући да је то јава коју су очекивали; бијени су и гоњени до изнемоглости на радилишту под теретом трагача: "лабуда" и "галеба"; бацани у септичке јаме у измету до гуше, приморавани да је "празне" голим рукама; одвођени у "крлетку" или "панмунџон" гдје су у углу, на дну бараке, измрцварени "скривани" ћебетом, а довољно видљиви да престраве остале каквих мука могу допасти...
Собни реферишу – Петрова рупа
О резултатима мучења собне старјешине свакодневно су обавјештавале иследнике и добијали нова наређења и садистички их извршавали. Собне старјешине су били опаки – убице – удбашки лакеји који су вршили најсвирепија недјела заједно с иследником и управником логора. О такозваном "команданту логора" не могу се наћи ријечи, које на сликовит начин могу описати, шта је са одабраним џелатима радио у специјално припремљеним сеансама.
У баракама су одјекивали јауци о којима се ни логораши нису усуђивали међусобно да разговарају. Нико није знао што га и због чега чека кад се преморен вртати са исцрпљујућег физичког рада. Истрага је од доласка до изласка из логора непрекидно трајала, а генерал је и поред тога "смогао снаге" да каже: "није било полицијске тортуре". Иако није очекивано другачије, премного је, макар било и од генерала удбе па "Судећи по његовој причи, испаде да је Голи оток био бања Игало!"
Пакосна душа обезбиједила је себи мјесто у деветом кругу пакла?
Свирепије се поступало са изолованим у "Петровој рупи". Да ли је и у њеном креирању учествовао "блажени" генерал, или макар завирио шта се тамо догађа са бившим високим војним и цивилним достојанственицима Брозове власти, понижаваним и мученим горе него у нацистичким логорима и затворима? Причали су "становници" објекта 101 да је "осјетљиви и правдољубиви" генерал, из иследникове канцеларије или стражарнице, посматрао када носиоце Обилића медаље, Карађорђеве звијезде, Ордена народног хероја и других одликовања, из балканских, Првог и Другог свјетског рата, крваве гоне и туку батинаши у "Петровој рупи", које сликовито у својој књизи "Музеј живих фигура" описује пуковник Драгољуб Јовановић.
Преко 230 Голооточана објавило је књиге о голооточким злочинима, а у многим, оправдано или не, неизоставно се помиње "доброчинитељево" име. Изузев мемоара удбиног иследника Милорада Милатовића који је написао гнусне лажи о "самоубиству у затвору" Андрије Хебранга, ниједан исљедник, милиционар или управник затвора или логора није имао смјелости да објелодани што и како је рађено на отоку страве и ужаса. Злочини у име државе, за интерес Броза и његовог Политбироа проглашени су државном тајном коју су крваворукци у гроб однијели, али nihil opertum quod non reveletur! Беспотребно и непримјерено је да њихова злодјела неко брани па ни "дјевојка за све" која каже : ".... могао сам да одлучим и о томе да ли ће неко остати на Голом отоку или ће ићи код жене и дјеце, али не о свима". Могао је ослободити најмање 5 300 до 13 300 невино заточених у овоземаљском, не Дантеовом већ Брозовом паклу, двадесетог вијека. "Ослободио сам", каже "двадесетак Цетињана, међу којима је био редитељ Мило Ђукановић... и мога брата од тетке Вукала Стојановића.... а на лакша радна мјеста упутио два ратна друга"! Бројка од које би сваки моћник злодоба, макар у старе дане, осјећао грижу савјести осим "шефа метеоролошке станице" који ужива у благодетима из којих, ни у старости, не може да види дрво од шуме!
"Великодушни" надзорник
Ако је "великодушник", како каже "приликом обиласка Голог отока зашао у сваку бараку", да ли је искусни полицијски веледостојник био слијеп или је жмурећи пролазио да не види у баракама крлетке у којима, да је подигао ћебе, не би препознао ни најближе своје изобличене од батина да признају оно што је иследник умислио?! Још горе је било у бараци названој "болница", гдје су "лијечили" пребијене и измучене до ивице смрти.
Веома често је "бацач димних бомби" користио погрешну диоптрију. Таква му је била и када је "спроводио анкету" по којој је утврдио: "Свака од тих голооточких 'жртава', као по правилу, била је касније против Црне Горе, њене државе и њене независности. Њима је издаја земље у крви!" Узалуд је глувог тјерати да чује или слијепог да види и доказивати недоказаном да су држава и власт два појма. Бити против власти не значи бити против државе. Борба против диктаторске, аутократске, или на било који начин отуђене од сопственог народа – ненародне власти, најчешће је мотивисана жељом за напредак државе и народа у њој. Само су "умишљени комунисти" на власти, вршећи терор над својим народом, рушили сопствену државу! Они нису могли да сагледају своја чињења, већ им је увијек други био кривац, а само они исправни. То показује и "омиљени" генерал који је, према сопственом казивању, избјегавао конфликтне ситуације и ишао путем праведника! Тако је било и у данима демонстрација против владе Краљевине Југославије, приликом покушаја да прихвати конкордат или касније да се прикључи Тројном пакту. Тако се Капа "пео на аутобус и говорио народу", као да је КПЈ, којој је припадао, била организатор народног бунта.
Деценијама је пренебјегавано да је фактички покретач народа 27. марта 1941. године била обавјештајна служба Уједињеног Краљевства Велике Британије, а непосредни организатори англосаксонски оријентисани официри југословенске војске. Нису те и многе раније демонстрације, међу којима и крваве на Белведеру, биле против државе већ против влада и њихових институција које су радиле против свог народа. Само су диктатори и њихови скутоноше проглашавали борбу против постојећег режима борбом против државе.
Комесар је прихватио да је све што је рађено или говорено без Брозове сагласности било против државе. То га је навело на "логику" да су и партијски неистомишљеници "били и остали издајници", као и они који су на референдуму о самосталности Црне Горе гласали против, жалећи што не може острвце Грможур претворити у још свирепији Голи оток на коме би додао нови метод мучења "непрекидно дупке стајање", јер на њему ни 1%, од оних који су гласали против, ни усправно-непомично не би могло стајати. Међу њима су и оних 32% Срба који се на последњем попису становништва у Црној Гори тако изјаснише и 67% оних који говоре и пишу српским језиком. Нису на Грможуру утамничени, али су потопљени у медијском и сваком другом мраку из кога стижу вапаји!
крај
