''Срећна је власт која има овакво антирежимско гласило'' рекли би познаваоци деценијског рада национал-црногорског дневника ''Вијести''.
У духу традиције једне од химни антисрпске транзиције БЈРЦГ, чувеног текста "Без климе и купатила више не љетују ни Србијанци", уредник Вијести је новим обраћањем у виду ауторског текста показао да му не мањка кондиције и да су му жеље остале исте. Скоро да није важно хоће ли последњи исказ доследности примијетити читаоци, јер њима ионако све изгледа идентично последњих десетак година. Ипак, са правом се питамо коме је заправо упућен овај љубавни шовинистички цвркут?Наслов "Срећна је власт која има овакву опозицију" је кафански, фолклорни израз сталне кампање коју против опозиције води респектабилна удбашка дивизија. И то Ивановић не умије да заобиђе. Не вјерујемо да је мањак талента за избор наслова, али је сасвим могуће да је то скупа улазница за ''нови почетак''. Скупа јер је тако јефтина и проста, али знамо да често околности намећу избор, а не естетски критеријуми. Можда је Ивановић већ претрпио или нагазио на неки ендемични облик ''конструктивне самокритике'' и сад му слиједи враћање на трновите стазе правовјерности по узусима антисрпске хистерије коју спроводи Ђукановић & co? Не потцјењујмо првоборачке заслуге и креације уредника ''Вијести''. Он нам овим текстом поручује да се шовинизам само враћа кући, у свој топли дом.
Нема Ивановић проблема са детекцијом дискриминације којој су Срби изложени. Али, без имало обзира, очигледно има са свим оним који су спремни да дају отпор и изборе се за елементарна права. Па се и ту поспрдује, јер то у маниру својих милитантних вјероучитеља, назива правима ''пробуђеног небеског народа". А захтјев да дјеца чији је матерњи српски имају образовање на српском језику третира као помоћ режиму?! Первертирана и патологизирана политичка свијест је очигледно изједначила јачање државе са урушавањем сваког облика српског идентитета. Око тих, "стратешких питања", нема разлика у врху црногорског режима као ни у врху проминентних стопроцентних црногорских медија. Ипак, није проблем у томе што су стопроцентни, а ни црногорски, али јесте у томе што су шовинистички.
Текст "Срећна је власт која има овакву опозицију" аутора Жељка Ивановића објављујемо у цјелости.
Заиста је Мило цар. Иако га сумњиче да је истовремено и шеф владе и шеф мафије. Дјелује као цар посебно у поређењу са политичком алтернативом оличеном у лидерима такозване опозиције. Нити су они лидери, нити је ово опозиција. Лише Бранка Радуловића. Он је, иако доста касно, ипак смогао снаге и отворено признао да је тајна владавине прве фамилије у овако несретном и дезоријентисаном опозиционом братству. Потпредсједник ПзП је, прије харикирија, одлучио да повуче још један потез у покушају да уозбиљи опозициону сцену. Немогућа мисија, професоре. Радуловићу би зато било паметније да се мане ћорава посла и одустане од најављене платформе. Уосталом, таква порука му је већ стигла од опозиционих лидера! Наиме, дан-два након што је најавио писање документа у сврху спашавања опозиционог дигнитета, Милић и Мандић су кренули у кампању спашавања српског језика. Акција би се могла назвати „И послије Мила - Мило", јер ништа премијера не одвраћа од најављеног повлачења као оваква опозиција и њихова стартегија. Тек када и домаћа и инострана јавност види у чему се исцрпљују опозициони лидери и којим путем би сјутра повели ово друштво, тек тада закукају и замоле премијера да остане, још мало. И да нас још дуго, дуго, води.
Дигли су опозиционари и старо и младо, пробуђен је опет небески народ, праве се нови спискови, овог пута не за „ослобађање" Дубровника већ за исписивање несретне дјеце из црногорских школа и њихов упис у „наше", српске. Почео је букинг на најближим локација, „преко гране": Бродарево, Требиње, Фоча, Нови Пазар... Зато и кажем, залуд апелује и пише Радуловић - Милић и Мандић очито не разумију црногорски. Још се ниједан српски лидер у Црној Гори није иселио или ступио у штрајк глађу, а камо ли бацио на главу са слова ,,ш" и ,,Ж" због мањка демократије и вишка криминала корупције. Напротив, по тим питањима они су увијек били конструктивна опозиција. Како би рекао Милић, ништа персонално само принципијелно. Тако је, примјера ради, Црна Гора јединствени примјерак у региону и Европи, гдје лидер опозиције није присутан у парламенту?! Као, није то његов ниво?! И он је цар, као Мило. Када првој фамилији треба подршка за урушавање свих демокартских стандарда и институција, неријетко се при раци нађе сама опозиција. Није ли СНП одрадио лавовски посао за фамилију и њихову банку у рушењу угледа и позиције Централне банке.
Није ли који мјесец раније добар дио посланика Нове наједном нестао из скупштинске сале када се гласало и Закону о енергетици и сету других важних закона, стоје омогућило премијеровој гласачкој машинерији да прогурају своја, наравно накарадна, рјешења.
Збиља, толико често се понавља како је скандалозно за сваку озбиљну државу да има непромијењу власт пуне двије деценије а никоме не пада на памет да истовремено укаже како ништа мањи скандал није и то што нам је двије деценије иста и опозиција. Ово или оно име, ова или она странка, мањи или већи кабинет, само су нијансе које не мијењају суштину. И зато је Мило цар - може владати, уз њих овакве, колико га воља. И зато је професор Радуловић у праву када дијагностицира стање на политичкој сцени, али је у криву јер се носи мишљу да је ту нешто могуће промијенити. Можда би отуд била сврсисходнија идеја да је професор умјесто писања платформе предложио да се напише нека уредба којом би се лидерима опозиције исплатиле астрономске отпремнине и они послали у заслужену пензију. Без права да се у животу баве политичким радом. Иначе је вријеме отпремнина, сви нешто траже и рјешавају па би у духу времена било прикладно, да се и питање вишка опозиционих партија и лидера ријеши на тај начин -отпремнинама.
Али, како ништа неће бити ни од акције професора Радуловића, још мање од моје идеје са отпремнинама, ваља погледати у будућност. Дакле, након што се небески народ искука за деградираним српским језиком а премијер заврши остатак пројеката на плану девастације лијепе наше и подијели пасоше свјетским хохштаплерима који нам дају пола милиона еура, доћи ће нови избори. И онда ће лидер СНП поново закукати како га, ето, не гласају суверенисти. Како га и даље читава Црна Гора препознаје као националну, српску странку, и они који му дају глас, још више они који га заокружују. Јер, очито, то су исти они који су деценију и по гласали Милошевића. Шешељеви сада гласају за Мандића и Нову. И то је још један парадокс. У братској Србији су умрле или полако одумиру и Милошевићеве и Шешељева странка, док у Црној Гори оне и даље живе. Захваљујући оваквим лидерима. Док Ђачић добија награду за најевропксијег политичара у Србији од ренормиране НВО, овдје Милић предводи гусларске митинге за спас Косова или сада за спас језика. Док Тома Николић пере руке од Шешеља и бива приман по Бриселу на највишем нивоу, овдје Мандић излаже своје лијепо тијело исусовским мукама, умало изгоре за Косовом „ка владика за Лесендром". Како је предвидио Маркс, све тече, све се мијења – осим црногорске опозиције.
И зато нека их не чуди што Запад игнорише њихове позиве да им припомогне у правцу смјене режима. Озбиљна политика избјегава авантуре. А зар не би то била највећа авантура за Брисел или Вашингтон да заиграју наТцарту овакве опозиције и да једну уходану сарадњу и консензус око најкрупнијих регионалних питања које имају са премијером, замијене ноћном мором у коју би их бацило натезање и убјеђивање око сваког иоле важнијег питања са оваквом опозицијом. Данас су у Црној Гори амерички конгресмени. Разговарају са врхом режима на тему ЕУ интеграција, прикључења НАТО-у, око регионалне стабилности, успут ће се поменути владавина права, и сигурна сам, све што чују од наших званичника пријаће њиховим ушима. С друге стране, шта ће им понудити опозиционари?! Причу о дискриминацији српског народа у Црној Гори, о кампањи за одбрану језика, о Косову које никад нећемо признати, мрском НАТО-у који нас је ничим изазван бомбардовао 77 дана, о фалсификованом референдуму... И тако даље, и тако редом.. У праву је професор овакава опозиција је темељ власти премијера. Или још бољи је био друг Тито: власт која има овакву опозицију не треба да брине за своју будућност.
