Са њему својственим удбашким манирима дјелимично и, рекло би се, површно описује догађаје који су се збили у Острогу 19. октобра 1943. године и каже: "Добили смо обавјештење да се под Острогом одржава велики четнички скуп, коме ће присуствовати Блажо Ђукановић и Бајо Станишић.
Чим смо стигли, блокирали смо Острошки манастир..... Четницима смо понудили праведно суђење и позвали их да се предају. Забарикадирани у Горњем манастиру, нијесу хтјели ни да чују. Од тога тренутка, команду и одговорност за све што се касније десило преузима Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору, односно његов секретар, Блажо Јовановић, лично".И наставља "Сви су били побијени". Комесар дивизије се "великодушно повлачи да не би у томе учествовао", а знао је да ће бити побијени. Описујући даље погибију Баја Станишића каже: "За разлику од осталих Станишић је одбио да се преда. У једном моменту од команданта Пете црногорске бригаде, Миливоја Грозданића, који је био Бјелопавлић као и он, Станишић је затражио да му пошаље литар ракије. Познавали су се, па га је Станишић позвао по имену. Носећи флашу у руци, Грозданић је пришао и рекао Бају Станишићу да изађе на прозор да је дохвати. Истовремено на кућу преко пута је постављен пушкомитраљез.
Острошка голгота
Баја Станишића је разнио метак чим се појавио на прозору. Није прошао ни минут чула су се још два пуцња. Улетјели смо у манастир. Призор је био језив: обливљен крвљу, на поду је лежао мртав Бајо Станишић, а до њега – у локви крви, оба његова синовца! Извршили су самоубиство. Људи тај чин данас различито оцјењују".
Можда је то са Бајом била ратна варка. То се не може рећи за остале који су се на "ријеч" предали и сви стријељани за што Капиџић окривљује Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору и лично Блажа Јовановића. Зар је комесар дивизије био толико немоћан или намјерно није хтио да спријечи овај злочин? За преговоре генерала Блажа Ђукановића и Блажа Јовановића каже: "Не знам ништа. Удаљио сам се да не бих у томе учествовао" јер је "знао што ће се догодити. Војска се није мијешала..." Капиџић заборавља да је непосредно прије тога констатовао "...понудили смо им праведно суђење..." Само су непосредни учесници преговора, међу које убраја и себе, могли понудити услове и "праведно суђење". На дату официрску ријеч предали су се сви осим Баја и његова два синовца. Како је дата ријеч одржана говори о официрском моралу оних који су је дали, по којој су убијени сви који су се на њихову ријеч предали! Да ли Капиџић, и овом приликом, покушава да се оправда наводећи да је опсадираним четницима у Острогу "понуђено праведно суђење ако положе оружје". Била је то лаж и обмана, а одлука "побити све" вјероватно је донијета прије почетка острошке операције.
Ослобађањем "из самилости” заробљеног голобрадог Кнежевића послата је порука како ће проћи остали који се супротставе, не осјећајући грижу савјети или кајањa за остале побијене младиће којима је једина кривица била другачија идеолошка оријентација.
Ликвидацију је вршила иста Трећа дивизија и Пета црногорска пролетерска бригада које су, без суда и суђења, послије 9. маја 1945. године, то јест завршетка Другог свјетског рата, побиле у Словенији преко пет хиљада одступника из Црне Горе. Лешеве су бацали у јаме и затрпавали у кречане, мислећи да ће тај злочин остати вјечна тајна. Да подсјетимо, на увијек актуелне, Шекспирове ријечи: "сви ми дугујемо Богу само смрт", али не такву – грозну, као што су је задавали злочинци чинећи монструозна недјела над својим народом. За учињене злочине могућ је опрост али не и заборав, а злочин над сопственим народом не застаријева. Комесар је знао да је злочин не покушати да се злочин спријечи, посебно када се претпоставља или зна да ће се догодити. Узалуд Капиџић покушава себе да оправда у тој и сличним ситуацијама. Није без основа за себе рекао: "Да се разумијемо; био сам бог!", многи над којима је његова воља примјењивана говоре "Био је Зло", доспијевајући тамо гдје су највећи злочини вршени.
Голи оток – чије бијаше (не)дјело?
Да није чинио никаквих злодјела осим устројства најсвирепијег мучилишта у Европи, послије Другог светског рата – логора на Голом отоку, заслужио је тај назив.
О Голом отоку он каже: "Циљ је био да нађемо мјесто на које ћемо смјестити људе који су се изјаснили за Стаљинa. Били су у затворима широм Југославије. Ранковић је одмах по мом повратку издао налог да се на Голом отоку направе затвори и кажњеници су почели да пристижу". Обишао је Голи оток да се увјери о његовој подобности гдје се може проводити најсвирепија тортура. За Голи је могао посредно сазнати са топографских карата којима је располагала војска и полиција. Како он каже "ОЗНА-а је имала велике уши и очи. Знала је све"! Ако је "знала што се прича у брачном кревету", морала је знати и за Голи оток и његова природна својства. Злочинци прије извршења упознају мјесто злочина. Аналогно је поступио и Капиџић у кога су Броз и Ранковић имали велико повјерење. Брозу тај оток није био непознат јер је на њему раније аустроугарска, у чијој је војсци (регименти) служио током Првог свјетског рата, слала дио руских заробљеника који су без услова за живот помрли на њему. Кости незакопаних руских ратних заробљеника биле су, преко пет деценија, расуте по оточким увалама када су на њега дошли затвореници – усташе из Старе Градишке, да изграде прву бараку за нове кажњенике – инфомбировце! Ратни злочинци који су у Другом свјетском рату вршили најсвирепије злочине, били су привилеговани и да изграде прву бараку за прекаљене борце, противнике – ифомбировце који су "третирани горе него куга" – чију су прву групу с "радосним осмјехом" дочекале усташе. То је јединствен примјер понижавања ратних другова у историји европских народа, вјероватно и свијета.
Није највећи злочин у томе што је логор формиран на "малом, каменитом, пустом острву, пуном змија", већ у начину организовања и примјени монструозних метода злочина на њему. Затвори и логори су онакви како их организује власт, а на Отоку и у осталим широм Југославије били су организовани на најсвирепији начин. У њиховој организацији није изузет ни генерал од посебног поверења и великих овлашћења. Није његов боравак на Голом отоку био само да одржи говор логорашима "да се неће вратити са њега они који не ревидирају став" већ и да дâ инструкције управи логора и иследницима како да остваре те пријетње. То је могао успјешно одрадити јер су, како каже: "....чланови КПЈ на Цетињу организовали својеврсне тренинге. Један од нас је симулирао да је ухапшен, док би двојица или тројица других симулирали полицијске батинаше који су тукли 'ухапшеног'.... Батине су биле праве, него какве! Али без обзира на то што смо били истренирани, нико од нас није могао бити сигуран да би издржао тортуру......." Знао је, студент медицине и учесник "партијских тренинга" да људски организам може издржати до одређене границе, а да послије ње, по правилу, пристаје на сваку понуду да мучење престане. За мучилишта дотадашњих сабораца изабране су методе које се нису могле издржати, од којих се "гимназијалац с димном бомбом" плашио, под којима се морало признати све што су батинаши захтијевали! Далеко од истине је када Капиџић каже да су "међусобна злостављања вршили сами кажњеници", јер су злостављања вршена по изричитом налогу иследника преко њихових слугана, собних старјешина и остале логорске багре која је била спремна на све па и на самоиницијативну надградњу метода мучења. Примјењивана је најсвирепија тортура, током читавог издржавања казне, убијање духа у кажњенику и мрцварење његовог тијела. Капиџић каже да је: "Стара Градишка била пакао, затвор као из филма страве и ужаса. У односу на тај логор, Аушвиц је био хотел"! Најсликовитији приказ, вјероватно због гриже савјести, даје један од утемељивача Брозовог "Аушвица без видљивих гасних комора......". У затворима гдје су смјештени дојучерашњи борци, ствараоци нове државе – мислили су праведне народне власти, полиција се такмичили како свирепијим мучењем "преваспитати" прекаљене борце који су безброј пута доказали да су у сваком тренутку спремни да погину за отаџбину. Њих Капиџић, и у старим данима, назива "издајницима који су увијек спремни на издају". Упутно је упитати га да ли је издаја ако се бори против режима? По којој теорији се може изједначавати борба мирним путем против руководства партије на власти са отаџбином? Ниједна теорија државе и права не познаје и не признаје то што је титоизам увео у праксу да би се спасио вођа партије и његови послушници, који су заболи нож у леђа социјализму! Критичар, свега и свачега неће, не жели или не може схватити да је 1949. године био десна рука разбијача и рушитеља заједничке државе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, за коју се некада борио, и касније Савезне Републике Југославије!
Наставља се
