Убијали и бацали у јаме
Поред три лица (Пека Дапчевића, Филипа Бајковића и Мићана Петричевића) која наводи као "врх комуниста цетињског краја" са њима се до поласка на Пљевља, децембра 1941, "У Ставору деветом кругу пакла" налазио "Бог", како себе назива тадашњи члан цетињског комитета Јово Милов Капиџић.
Можда превиђа или се нешто пермутира у генераловом памћењу када "заборавља" многе ствари, као на примјер да је Јаков Кусовац, који је због "комунистичких" јамара пришао четницима, командовао "групом од двадесетак Цеклињана и Љуботињана која је 15.7.1941. године на Кошћелама побиједила колону камиона са око пет стотина до зуба наоружаних италијанских војника" и куда су заробљеници одведени. Нису "послије борбе отпратили заробљене војнике до Будве", већ је око 270 заробљеника спроведено Црмницом преко Сутормана, одакле су обављени први телефонски преговори са ослобођене територије, послије којих су предати команди у Бару.
Даље каже: "Не никада нијесам убио човјека! Да јесам, да сам чинио зло, био бих кажњен, можда погинуо и рату". Можда није лично повукао обарач, а да ли је наређивао да се убија током рата и послије њега? Не блиједи тако брзо народно памћење. Зар су сви који су чинили злочине били кажњени или погинули у рату? Даље наводи примитивно злочиначки поступак и каже: "Напали смо одред црнокошуљаша на Брајићима, изнад Будве и свих двије стотине побили. Није нам то било доста, него смо по њиховим лешевима посули нафту, запалили их, оставили на путу њихова угљенисана тијела". То примитивно дивљаштво спада међу најсвирепијим злочинима који су се догодили у Црној Гори током Другог свјетског и братоубилачко – грађанског рата. Комесар зна, или је требало да зна: злочин је злочин ко год га, било када, било над ким и било гдје учинио!
Злочин нечињењем – партизански мангупи
Знао је комесар да се "полу слијепи" Никола Р. Лекић, налази у строју његове јединице, за пут у Пљевља. Није ништа предузео, иако му је то била дужност, да га врати са пута у сигурну смрт. Зар није и то својеврстан злочин комесара специјалног батаљона Ловћенског одреда, поготово када тврди да је послат од "оних који су га раније смијенили".
Поред тога што је био ревностан и одан, можда је бржем напредовању Капиџића, који са 27 година постаје генерал, и касније благонаклоном односу према њему допринео и однос Броза са његовом Даворјанком, иако "никада Давјоранку нијесмо поменули", наглашава он. То је тема за посебну психолошку анализу коју остављамо за другу прилику.
Напокон, Капиџић је октобра 1943. комесар Треће црногорске дивизије у којој су, како каже "били окупљени највећи партизански мангупи – Саво Бурић је био командант, ја – комесар, Чедо Иличковић – шеф санитета, Грујо Спахић – шеф нечега што је могла бити претходница УДБ-е, Миљан Балетић – шеф извиђача, Нико Јовићевић – начелник штаба, поп Калезић, вјерски референт.
Нико Јовићевић је био велики кицош, носио је сјајне, лаковане војничке чизме. Када би кренуло њемачко бомбардовање, борци су му добацивали: 'Нико, скини чизме, сијају, откриће нас Њемци!'
Миљан Балетић, отац филмског редитеља Бранка Балетића, био је изузетно храбар човјек, али не и мањи мангуп. Са собом је носио увијек огромни кофер пун разних ствари – од креме за ципеле до ко зна чега – које би, када би ушли у неки град продавао". Симптоматично је да се члан штаба дивизије, шеф извиђача, јавно бавио шверц-трговином у ослобођеном граду, а два партизана борца из његове дивизије стријељана су због узимања качкете из продавнице! Капиџић примјером показује да су и током трајања рата руководиоци могли, без казне, да раде шта хоће, чак и далеко теже ствари од оних за које су борци кажњавани стријељањем! Навике се временом усавршавају, прерастају у праксу, достижући врхунац у вријеме када се тековине НОБ заборављају!
Наставља се
