Крајем 2009. године изашло је из штампе, ремек-дјело "бомбастог" наслова "Голи отоци" Јова Капиџића. То је интервју "самосталне професионалне новинарке" госпођице Тамаре Никчевић са контроверзним "боемом" генерал мајором удбе господином Јовом Капиџићем. Разговор, по рођењу двије далеке особе, али можда по неким схватањима блиске!
Новинарка је бирала питања која су помогла саговорнику да се прошета кроз своју биографију приказујући себе "безазленим праведником", прилагођавајући одговоре на догађаје из давно прошлих времена својим садашњим схватањима. То је времешном саговорнику погодовало да неке чињенице намјерно или не "побрка" или их претвори у неистине или полуистине. Читалац се надао да ће наићи на поуздане податке али не и да времешник приближавајући се судњем часу, свесно или не, напушта атеистичка схватања констатујући: "Молили смо бога да рањени не паднемо у руке непријатељу". Чини се да послије деведесет и коју годину живота, од којих шездесет седам година умишљања да је бог, напокон сазријева сазнање да је далеко од Бога кога макар при крају живота треба молити за опрост, јер "Једну жељу Бог има: да се сви људи покају и од зла врате".
Што је ближе растанку са животом самртник често прелистава историју живота и свако ишчитавање открива нове и од себе скриване садржаје. Могуће је да усни "огледало, огледалце" из дјечје бајке на коме се пројектује живот какав би желио да је био. Пред којим је огледалом стари удбаш који би од Грможура формирао Голи оток за оне из Црне Горе који су се залагали за очување заједничке државе!? Можда је "заборавио" за коју се борио у антифашистичкој ослободилачкој борби, у којој је послије завршетка рата уживао све привилегије "нове класе" како је њен припадник Милован Ђилас назвао од народа отуђено титоистичко руководство! Времешном удбашу за "оригиналну идеју треба одати признање" јер заговара стара схватања која су давно, дубоко, и трајно укоријењена у његовој глави. Када се, макар на момент, отргне из летаргије генерал освјежи памћење констатацијом да су неки црногорски зеленаши: "Жељели црногорску државну независност по сваку цијену, па и по цијену издаје. Као и независна држава Хрватска Анте Павелића, за нас је 'петровданска' Црна Гора била квислиншка творевина.... то се морало сматрати издајом" и наставља "али запамтите: независна Црна Гора од 12. јула 1941. је исто што и НДХ" покушавајући да то оправда "прогонима и убијањем током српске окупације 1918. године".
Приликом уједињења Црне Горе и Србије није било све идеално. За уједињење су биле све партије у Црној Гори али су испољавале разлике у методама и тактици тог чина. Нарочито је понашање појединих органа које се не може назвати окупацијом, јер су војне јединице биле углавном састављене од омладинских добровољаца – војника из Црне Горе под командом официра бивше црногорске војске, те нису могли вршити окупацију сопствене земље. Послије уједињења официри бивше црногорске војске који су пришли војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца добили су исти статус као они који су се борили на Солунском фронту, а послије амнестије и они који су заведени учествовали у Божићној побуни.
Неистине о витезу устанка Николи Никићу
Иако у позним годинама прилагођава се времену и осуђује "лијева скретања", настојећи да покаже да у томе није учествовао. Он каже: "Убрзо након устанка,, када су кренуле прве критике на рачун комуниста, добио сам задатак да са Блажом Јанковићем одем у Друшиће да ликвидирамо 'непријатеља'..... Било је љето, без дашка вјетра, врело, не можеш да дишеш.... Пао је први сумрак... Били смо се сакрили иза дебелог обореног стабла у дворишту. Човјек је мирно сједио крај огњишта, пушио, не сањајући шта му се спрема... Мук, ништа се не чује. Већ смо били нанишанили и... чекамо. Нико први да опали.
'Што мислиш Јово?' – прекиде Блажо муку.
'Исто што и ти' – једва дочеках. 'Ајмо'!
Ако је догађај истинит намеће се питање ко је издао наређење за ликвидацију "издајника?" у времену када се неизвршавање таквог наређења плаћало главом. Капиџић не каже што је даље било послије "Ајмо" па би се могло претпоставити да је исти издао наређење и пред само извршење се предомислио. Овако изгледа да никоме није подносио извјештај о извршењу задатка. Позитивно је предомислити се и не извршити злочин али у вријеме преузимања власти комуниста то је такорећи било немогуће.
Казивања могу бити реална, импровизована, пристрасна или изврнутих чињеница о чему просуђује читалац. Индигнитет је превршио сваку мјеру у казивању о Николи Никићу, старијем другу са београдског универзитета, секретару Универзитетског комитета КПЈ, предсједнику економског одбора студената Београдског универзитета, секретару рејонског комитета КПЈ Вождовца, секретару Мјесног комитета КПЈ за срез барски и организатору 13. јулског устанка у срезу барском кад каже: "У знак протеста, група Црмничана са партијским секретаром, Николом Никићем на челу, отишла је у Скадар и предала се Италијанима" што је ноторна неистина. Никола Никић није "отишао с групом Црмничана" у Скадар да се преда, већ је са 39 чланова КПЈ и са преко 500 осталих устаника пао у руке окупатора 28. 8. 1941. године и спроведен из Лимљана преко Вира, Ријеке Црнојевића, Подгорице у концентрационе логоре у Албанији. Као частан вођа – припадник изворног комунизма – сматрао је да треба да подијели судбину са онима које је повео у устанак иако је био сигуран да ће бити стријељан. Црмнички витез, свјесно је пошао у смрт за спас Црмнице и Црмничана од масовног уништења. Одбио је понуђену руку помирницу италијанском Ратном суду и стао пред стрељачки вод не дозволивши да му ставе повез преко очију. Није хтио да се окрене да му пуцају у потиљак, рекавши: "Пуцајте, ваших куршума се не пашим. Мене можете убити, али Црногорце и идеје за које се боре не можете'. Узвикнуо је 'Живјела Слобода'. Остало није стигао да изговори; пао је покошен, 6. 9. 1941. године, на Хумцима код Цетиња".
Наставља се
