Да је тако потврђује један од најстаријих радника црногорске Радио-дифузије Љубо Вујовић.
- Смијењен сам са позиције руководиоца емисионог центра Бјеласица 1998. године због наводне потребе процеса и организације рада. Никада нијесам раздужен опремом коју сам дужио и која је била вриједности пар милиона тадашњих њемачких марака. Чак смо дужили и оружје и бојеву муницију којом су чувани објекти. То довољно говори како се годинама газдује државном имовином - каже Вујовић.
Нестале тоне метала
Још бољи показатељи, како каже Вујовић, небриге о имовини Радио-дифузног центра у протеклом периоду је "нестајање" десетак предајника са Ловћена и Бјеласице.
- То су читави предајници, углавном од бакра, али и други метални дјелови, чија се тежина мјери тонама. Толико је тога било у кругу нашег магацина у Голубовцима. Све очишћено очас посла 2005. године. Баш ме занима куд је нестало толико бакра и других метала и гдје је новац, јер је све то претопљено или продато. Ко је то потписао и гдје је тај новац - пита Вујовић.
И за посланика Емила Лабудовића, који је недавно у парламенту скренуо пажњу на дио ове приче, несхватљив је тако немаран однос према "вриједној имовини у коју су генерације грађана улагале велики новац".
- То су некада као вриједну државну имовину чували наоружани стражари. Годинама уназад- не да нико не чува него се то уништава као да је туђе. Средњеталасни предајник на Плавници је потпуно десеткован. Све што је ваљало и од бакра је очерупано и однесено. И други средњеталасни предајник код Пљеваља потпуно је демолиран -каже Лабудовић.
Криви су претходници
Он је, како каже, писао надлежном министру Вујици Лазовићу, али није добио "ваљан одговор".
- Из министровог одговора је јасно да он жели да каже да се то њега не тиче, односно да се то односи на период прије њега. Исто тако је јасно да су му одговор писали они који желе да се све ово сакрије. Свакако ће доћи вријеме да неко одговара за оволики немар према државној имовини, па ћемо видјети шта је ко чинио - каже Лабудовић.
Предсједник одбора директора Радиодифузног центра Слободан Станишић каже да практично свакодневно имају проблема са лоповима.
- Ја сам у РДЦ дошао 2009. године, што ће рећи да не могу одговарати за нешто што се евентуално догодило прије тога. За период од када сам ту, могу рећи да имамо велике проблеме са лоповима. То је 130 објеката и немогуће би било да на сваком имамо стражара. То не би могла да плати ни много богатија држава од наше, а изгледа да нема другог начина да заштитимо нашу имовину. На другој страни, практично свакодневно дешавају се крађе углавном бакарних дјелова што нам прави велике проблеме - каже Станишић.
Лопови машу у камеру
Он каже даје на Товићу код Никшића све било узалуд док нијесу поставили стражара.
- Узалуд је био и видеонадзор. Дођу лопови са капуљачама на глави и машу нам рукама у камеру.
Ми их видимо и сигнализирамо полицији, они успију да их ухвате и наводно се испостави да су тобоже купили метални отпад.
Треба ли да их пустимо да униште предајник да би било јасно да је ријеч о лоповлуку, а не о прикупљању секундарног отпада - каже Станишић.
' Он и извршни директор РДЦ Жељко Николић кажу да су мислили да, макар у зимским мјесецима, пошто се емисиони објекти углавном налазе на већим надморским висинама, неће имати проблема са лоповима.
- Ни снијег не помаже, па смо прије неколико дана имали упад лопова на објекат на Косаници код Пљеваља. Исто је и на југу, на Врмцу код Котора смо за кратко вријеме имали неколико упада лопова. Посебно је проблематично то што лопови себи прибављају невелику корист, а нама и држави чине огромну штету. Они ће однијети неке цијеви или дјелове предајника од бакра и то ће продати за 100 или 200 еура, а нама ће начинити неупоредиво већу штету јер ћемо морати емитерима да плаћамо пенале - кажу челници РДЦ-а.
Жичара добила ноге
Најбоља илустрација како се имовином РДЦ газдовало у протеклим деценијама је жичара која је требало да повеже Међувршје и предајник Штировник на Ловћену.
- За жичару сам чуо прије неколико дана када ју је у парламенту поменуо посланик Лабудовић. Распитао сам се код старијих колега и рекли су ми да је купљена 1971. године и да никада није уграђена. Могу да кажем да ње нема ни у књигама РДЦ и Телекома, у чијем је саставу РДЦ био до прије неколико година. Ње нема ни у диобном билансу из 1994. године када је тадашња емисиона техника (садашњи РДЦ) из државне РТЦГ прешао у јавно предузеће ПТТ саобраћаја. Шта је са њом било ја не знам јер сам у РДЦ дошао прије непуне три године - каже Станишић.
За посланика Лабудовића је необјашњиво да се потпуно изгуби траг толико вриједној и крупној ствари.
- То је жичара дужине 900 метара са комплетном опремом. Како је она могла да нестане у простору и да је нема ни у папирима, то мора неко да објасни. То је вриједност која се мјери милионима и за то мора неко да одговара - каже Лабудовић.
