Вучинић ће заузети позицију у чувеној згради на Булевару Револуције након што су два његова претходника, и један кандидат за ту позицију, остали немоћни да двојицу оперативаца ставе на своје мјесто. Преузеће АНБ у моменту када захтјеви Брисела, Вашингтона, па и Берлина више нијесу реторичке природе, већ када се траже конкретни резултати - истраге које ће резултирати хапшењима и осуђујућим пресудама. Можда чак и Вучинићевих партијских сабораца. Када је Црна Гора на корак од почетка преговора, и отварања два најзахтјевнија поглавља, међу којима је и област безбједности.
Све то говори да је Влада (ДПС) посегла за опробаним рецептом -сели доказане кадрове са једне функције на другу, како би се стекао привид да се нешто мијења. Али да се ништа не промијени.
Како Вучинићу неће бити лагодно у Јоковићевој фотељи, тако ни упражњена фотеља министра одбране неће бити много удобна ни његовом насљеднику. Сачекаће га све гласнији синдикат, наплата огромних одштетних захтјева, нове тужбе, и што је нагоре - морал у јединицама који је на најнижем нивоу од постанка црногорске војске.
Дошао преко Мишка Вуковића
Познаваоци прилика у ДПС-у тврде да је 1997. године, када га је Миодраг Вуковић, као дотадашњег либерала, први пут довео у канцеларије подгоричког одбора те партије, било је јасно да Вучинићеве амбиције нијесу мале. Ни политичке, не личне. Тврде да је је муњевитом брзином градио партијске позиције, и већ за неколико мјесеци су у том страначком органу озбиљно рачунали на њега. Доказао се радом на терену, на органима партије, али и прогутао и многе непријатне ситуације и комбинаторике. Неки чак тврде и физичке насртаје.Вучинић је Вуковићев кум, али се није слагао са политиком ДПС-а све до раскида са Милошевићем. До тада је радио као правник о ОГП-у, са Вуковићем и Божидаром Вуксановићем је основао Црногорски олимпијски комитет 1993. године и био његов први предсједник. Прије тога је био челник Стрељачког савеза Црне Горе. Као и он, и Вуксановић је био противник великосрпске политике, а Вуковић је успио обојицу након сукоба у ДПС-у да убиједи да уђу у табор Мила Ђукановића.
Сукоб са Мугошом
Вучинић је убрзо постао предсједник подгоричког ДПС-а, предсједник Извршног одбора и члана Предсједништва. Упоредо са страначким успјехом, редале су се и државне функције.Постављен је за директора Фонда за грађевинско земљиште, пословни простор и путеве, који је располагао свом државном земљом на територији општине Подгорица у моменту када управо почиње ескпанзија градње, што легалне, што дивље.
Неколико година "цвјетају руже" у односу између Вучинића и тадашњег и данашњег првог човјека Подгорице Миомира Мугоше. Али наводно неслагање око неких "стратешких инвестиција" и поклапање личних интереса, средином 2003. године резултирало је отвореним сукобом Вучинића и Мугоше који је тада на врхунцу своје моћи. Иако су многи очекивали да ће то бити крај његове политичке каријере, Вучинић из сукоба уз благослов Мила Ђукановића, у децембру 2003. године излази као министар уређења простора.
Краткотрајан укус побједе помутили су прво вишедневни протести и блокаде пута због изградње силоса у Зеленици, који су наводно били дио бизниса премијеровог брата Аца Ђукановића, а онда је на ред дошао Вучинићев први озбиљан изазов у новој министарској улози - изградња хидроцентрале "Бук Бијела", и опште-народни покрет против потапања Таре.
Иако је био на челу ресора који је само издао урбанистичку сагласност, нити је учествовао у договорима о изградњи хидроцентрале, тадашња Влада на челу са Ђукановићем је прећутно дозволила да се цијели јавни бунт обруши на Вучинића.
Уз Мила до краја
А он је стрпљиво примао ударце, одговарао на оптужбе, састајао се са еколозима, балансирао са медијима. И без поговора, до самог краја, заступао позиције Владе. Чак и када је свима било јасно да од потапања Таре ипак неће бити ништа. Али, исплатило се - завриједио је безрезервну подршку шефа, и доказао своју лојалност.Резултате референдума дочекао је као министар урбанизма и екологије, да би у партијској комбинаторици, након што је Милану Роћену умјесто одбране припала дипломатија, постао први црногорски министар војни од периода Краљевине Црне Горе.
Похвале из Вашингтона
Кључна препорука је очигледно била што је Вучинића Влада именовала за предсједника тендерске комисије које је преговарала са Питером Манком о продаји тиватског Арсенала. Тај посао је очигледно добро обавио.Кад се уселио у зграду "са два топа" на Морачи, кренуо је муњевито иако је имао врло незахвалан посао да од остатака ЈНА формира комплетно нову војску, по мјери у укусу нове државе, партије, а и страних партнера.
Од 2006. године до данас највише јавних похвала Црној Гори које су дошле из Вашингтона и Брисела стигло је управо на рачун система одбране.
Вучинић је морао да донесе нимало популарне одлуке - отпуштање великог броја запослених, напуштање великог броја касарни, смањење плата војсци, уништавање вишкова наоружања... Кад су резани први тенкови 2007. године стоички је у касарни "Маслине" подносио пријеке погледе, чак и сопстевних официра. За његова мандата војсци је подијељено више од 500 станова, што није деценијема раније. Послије више од 15 година у Црну Гору су стигле нове пушке, војна возила, опрема, добили су нове униформе, ремонтовани су хеликоптери...
Добио је задатак да након независности и још свјежих и болних успомена на 1999. годину објасни јавности како је сад НАТО добар. Штовише, неопходан. На том пољу је редао успјехе, упркос томе што већина популације није подржавала тај пут Црне Горе. А одлазак војске у Авганистан, иако се очекивало, за посљедицу није имао пад повјерења у НАТО, али ни у ДПС.
Петогодишњицу постојања Министарства одбране дочекао је са два озбиљна кикса - ревизорским извјештајем да му је ресор ненамјенски трошио новац пореских обвезника, чак куповао камионе и лопате на повјерљивим тендерима. Други је ангажовање америчке компаније МПРИ, познате по обуци плаћеничке војске, за обуку јединица које се спремају за Авганистан. Потез који је прилично наљутио њемачке партнере.
Ноћна мора звана Чобељић
Онда су почели озбиљни проблеми. Упоредо са формирањем синдиката у Војсци, Министарство одбране је засуто стотинама тужби припадника оружаних снага који су право на разне накнаде морали да траже на суду. За њих је министар сазнао тек кад је ситуација попримила такве размјере да се то није могло сакрити.Вучинићевом ресору убрзо је наложено да плати више стотина хиљада еура. То стање пратиле су бројне кривичне пријаве синдиката за дискриминацију, шиканирање и мобинг против високих официра ВЦГ. И умјесто да смијени и санкционише одговорне у Војсци у Министарству који су нијесу поштовали прописе, због који је држава оштећена за огроман износ, Вучинић аминује покретање отворене хајке на челнике војног синдиката.
Епилог већине тих силних процеса још није познат, али то Вучинићу више неће представљати проблем. Оставиће их у аманет свом насљеднику.
Ако настави као до сада, у АНБ ће донијети обичај да не признаје институт радног времена, викенда и празника. У кабинету је често до дубоку у ноћ, а исто то очекује од сарадника.
Судећи по досадашњем искуству, своје мјесто у тајној служби вјероватно ће наћи и његови најближи сарадници још из Министарства уређења простора, од шефа кабинета до секретарица и савјетника. Они су се, паралелно са Вучинићем, специјализовани и за екологију и за одбрану, а сад можда и за тајне задатке.
